Ova izreka govori da je čovek prokleto biće. To prokletstvo se ogleda u tome što on nikada ne može u potpunosti biti zadovoljan postojećim stanjem stvari. Ljudi se često sa setom sećaju svoje mladosti i žale što tada nisu imali onu mudrost i iskustvo koje sada imaju. Ali, sada nažalost nemaju onu energiju i volju za životom koja im je potrebna za ostvarenje kompletne sreće i punoće života. To životno nezadovoljstvo u suštini nije uslovljeno spoljašnjim okolnostima (kako se ljudi često samozavaravaju) već je uzrok tome neiskorenjiva težnja svakog ljudskog bića ka nečemu većem, daljem, boljem, lepšem... Svaki čovekov zacrtani plan ili cilj izgleda apsolutno sve dok se ne ostvari. Nakon svoje realizacije, on brzo postaje prazan i besmislen.
Zato treba živeti u sadašnjosti. I sprovoditi Večnost u svaki trenutak vremena! Međutim, žal za mladošću ipak ostaje. Naročito za detinjstvom...
Ovakva uopštavanja mi idu na nerve. Nisam niti proklet, niti nezadovoljan postojećim stanjem stvari. Dapače, upravo sam presrećan kako stvari teku i znam, da one OVAKO ne bi mogle da teku u prošlosti, u mladosti, u detinjstvu. Kaže se, sve u svoje vreme. Nije tačno da ciljevi nakon realizacije postaju prazni i besmisleni. Ostvareni ciljevi su ono sto zovemo iskustvo, baština koju treba pamtiti, negovati i širiti dalje - ukoliko neko želi da je prihvati. Normalno je da treba živeti u sadasnjošti, nešto drugo nam i ne preostaje. Samo što to nema ama baš nikakve veze sa romantičnim naslovom ove definicije. Ko zali za detinjstvom uglavnom spava kroz ceo život.
LUČIJAL:pa,da!Narod kaže:kad sam mogo nisam znao, a sad znam al ne mogu! Osnovna životna istina, ali bez rešenja,jer se iste greške ponavljaju u svakoj generaciji.