Kad onaj u parku baci bombu

Opšte je poznato da smo mi kao narod u poslednjih jedno sto, sto pedeset godina imali jako burnu istoriju u kojoj smo manje-više konstantno ratovali protiv skoro svih naroda u bližoj i daljoj okolini, pa stoga imamo i masu spomenika u maltene svakom gradu, nekog našeg junaka kako baca bombu i naravno većina tih spomenika se nalazi u nekom parku.

Ti spomenici bi trebali uvek da nas podsećaju na događaje koje su naši preci, a i mi sami preživeli u skorijoj ili daljoj istoriji, kao i da nas podsećaju na junaka čiju hrabrost i žrtvu treba pamtiti dokle god postojimo i prenositi na nove generacije.

Naravno, vickasti i jezički inovativni kakvi jesmo, pored tih standardnih namena, ovakvi spomenici nama služe i da izrazimo nešto što se nikada neće dogoditi, jer davno je utvrđeno da se spomenici ne pomeraju sami od sebe tako da tu bombu sigurno nikada neće baciti.

- Daj pičke. Ej ti, ti, šta se praviš gluva, daj malo pičke, znam da imaš.
- Skloni se od mene.
- A daj samo da ubodem koji put.
- Rekla sam beži.
- Samo liz jedan, ajde.
- Ne može.
- Griz?
- Znaš kad ću da ti dam pičke?
- Opaaa kad?
- Kad onaj u parku baci bombu. Otpišaj.
-----------------------------------------------------------------------------------
- Ja sam siguran da ćemo mi ući u Evropsku Uniju već dve 'iljade šesnajste godine.
- Ma važi. Znaš kad ćemo mi ući u Uniju?
- Kad?
- Kad onaj Boško Buha tamo u parku baci bombu.
------------------------------------------------------------------------------------
- Izvinite kada stiže voz iz Niša?
- Je l' vidite onaj spomenik tamo u parku, Mirko i Slavko kako se spremaju da bace bombe?
- Vidim. Kakve to ima veze sa vozom?
- E pa dolazi voz čim ih oni bace.