Kako su naši preko Albanije

Rečenica koja podsvesno odzvanja u glavi i dovodi do nastanka odgovornosti za probleme koje nas more, rečenica koja će povećati muda i čojstvo, posle koje ni kukavice ne idu nazad jer je to neoprostivo za sam ego.
''Kako su naši preko Albanije'' je i svojevrstan i jedinstveni, u neku ruku, ratni poklič, sa kojim pojedinac ulazi u koštac i rešavanje zadataka za egzistenciju. Iskazivanjem ovih ''slavnih reči'', smanjuje se nečiji strah i jadanje ''niko nije u većem sranju kao ja''. Čovek se odmah priseti stradanja vojnika preko hladne Albanije, izviru u glavi sve one slike smetova, mrtvih drugova i braće, polupraznih kazana, mršavih tela, slavnih vojskovođa i vojvoda, koje se nalaze u muzejima i u udžbenicima istorije.
''Njima je bilo teže'', ide u glavi, sledi jak udah i prianjanje na rad i na traženje solucije kao igle u plastu sena.

1: Komšija, ooo, komšo, šta radiš to? Što si otvorio septičku jamu ovoliko?
2: Ne pitaj, mora nekako da odčepim onaj slivnik dole za govna. Zvao sam sve firme koje se bave time, niko neće da radi to, kažu da je lakše napraviti novu septičku.
1: Pa što ne napraviš?
2: Ma odakle mi pare. Ne znam šta ću da radim... Govna mi izbijaju iz kupatila, do kolena su u prizemlju, jaooo!
1: Znaš šta komšija, a da ti lepo skočiš dole i rešiš stvar? Uzmeš francuza, staviš nočare za varenje i eto ga. Ajde, ajde, kako su naši preko Albanije mogli onda, možeš i ti sad ovo, seti se!
2:(proradila odgovornost) Ma ulazim, i to što kažeš!
1:Srećno ti bilo
2: ZA KRALJA I OTADŽBINU! (fljasssss)