Kad sediš na šolji i pegliraš kroz južni pol bezmalo tri minuta u kontinuitetu, uz zvučne, svetlosne i ostale čulne efekte spejs šatla u poletanju, na koji ubrzo i sam sebi počinjes da ličis, pošto instinktivno oberučke posežeš za daskom, prihvataš se i pričvršćuješ, u pokušaju da sprečiš snažno opiranje sili gravitacije, a onda uz propisno, prepoznatljivo mantranje digestivnog trakta, čija se aktivnost meri po rihteru, lagano ulaziš u trans, dok se velelepno abosranie neumitno nastavlja.
