Ko od ljudi i muka ne strepi i za domovine pašće čast

Naš predak. Srbin. Pričam ti o našim pretku Srbinu, kojeg imamo priliku videti na starim slikama iz porodičnih albuma, na crno-belim fotografijama iz dokumentaraca o Soluncima i na starim spomenicima narodnim oslobodiocima.

Umesto RedTube-a, erotika u kojoj je uživao bilo je pogled na iskvarcovane noge jedre i rumene seljančice na kopanju, koju bi umesto na zadnje sedište Golfa, sobaljivao u senjak, ponekad i u polegli kukuruz.... Njemu nisu bili potrebni Žilet balsami niti Nivea kremice za sprečavanje iritacije kože, on se brijao britvom i dezinfikovao domaćom prepečenicom, umesto desetina kremica, losiona pre i posle tuširanja, sa kojekakvim koenzimima i čudesima, on se umivao i kupao sapunom, i karao više nego bilo koji fenserština. Umesto teretane, lat mašina i Telešop elektičnih stimulatora, mišice je razvijao cepanjem bukovine i hrastovine i celodnevnim košenjem u polju, umesto proteina i steroida, izvor snage su mu bile domaća slanina, kiselo mleko i pokoja glavica belog luka. Nije brojao kalorije, jeo je dobro, pio i pušio, ali vrlo često, ukoliko nije poginuo u nekom od brojnih ratova, je doživljavao jako duboku starost. Nije pio Bejlis ni neke koktele žabarsko-fensi-zvučnih imena, nego rujno vino i domaću rakiju šljivovicu. Iako možda je imao po par razreda osnovne škole ili nijedan, naš predak Srbin je većinom bio jako mudar i inteligentan čovek, često višestruko talentovan: znao tajne kovačkog zanata, bio sam veterinar svojoj stoki, agronom svojoj zemlji, ekonom svojoj porodici...

Umesto zajebanih tetovaža tigrova i zmajeva, njegove grudi i mišice su neretko bile oslikane ožiljcima kušuma iz Prvog Svetskog rata, ili jatagana iz jednog od ustanaka, koje su stajale kao opomena njegovoj hrabrosti i junaštvu. On se nije borio kao krvolok, on se borio da zašiti svoju domovinu, svoje ognjište, svoju ženu i sitnu decu. To je Srbin o čijem su junaštvo generacije Nemaca sa strahopoštovanjem besedile svojoj deci, to je Srbin vitez koji kad se borio sa Despotom Stefanom Lazarevićem je sa jedne strane ulio strah mongolskim ratnicima, o čemu svedoče pisana predanja, a sa druge pridobio njihovo poštovanje kao ratnik od karaktera i vojničke etike.

To je protip pravog muškarca koga je silna propaganda uvek nastojala da unizi i da mu umanji istorijsku i ljudsku važnost, ali koji još nije zaboravljen od onih koji znaju, i koga osim legende i predanja, opisuju i čvrsti istorijski dokazi.

Na posletku, pričam ti o Srbinu, čije je potomke svet sa neverom posmatrao kako stoje hrabro na mostovima u vreme NATO bombardovanja 1999-godine, i ne samo da stoje, nego i pevaju.