У свакој згради постоји један. Углавном је у питању докони пензионер или председник кућног савета који жал за тим што не живи у кући лечи прављењем личне баште под прозором.

Почиње тако што огради метар са метар испод прозора, углавном на сувој земљи, и засади мало цвећа које, наравно, не никне. Потом доноси нову земљу, посипа је, сади цвеће и забада дашчице којима ограђује свој врт како га комшијска деца не би газила.

Потом проширује башту, доноси каменчиће и ређа шкољке и плочице из купатила мислећи да то лепо изгледа а успут сади и друге врсте цвећа (и пресађује оно што је покрао из жардињера и туђих башти). Пизди када му са виших спратова бацају опушке и улошке у његов уређени простор. Што га више минирају то је упорнији. Никакво гажење, чупање цвећа и звање инспекције не помаже - увек ће поново засадити оно што је наумио.

Ако му се на време не стане на пут шири своје баштованске способности испод туђих прозора, све док не стигне до паркинга. Најупорнији примерци почињу да узгајају пољопривредне културе, монтирају фонтане и довлаче фигуре баштенских патуљака и керамичке лабудове и лавове. У сталном су рату са комшијама које сакупљају псе и мачке и граде им кућице око зграде.