Jedinstveno svetilište i hram. Prostor u kome smo zaštićeni i slobodni da budemo ono što smo, bez lažnog stida i skrupula koje nameće spoljni svet. Iskustvo nas uči da ljudi u najvećem broju slučajeva nisu onakvi kakvim se predstavljaju, a kuća je upravo delić univerzuma u kome mogu da budu upravo ono što su, daleko od očiju javnosti.
Napolju mora sve da bude po propisu. Na površini, život mora da se odvija kao u prvom i poslednjem Rentonovom monologu iz "Trejnspotinga". Svi se trude da budu cenjeni, poštovani i uglađeni Dr. Džekil, koji ne bi mrava zgazio, uspešan je u poslu i životu uopšte. Ali, samo zidovi kuće znaju da bismo se vrlo rado predali našoj mračnoj strani, onom zanimljivijem, intrigantnijem, misterioznijem delu naše ličnosti, kome je zabranjeno da izađe na površinu, a upravo to i jeste najzanimljivije. U svakom od nas čuče i Džekil i Hajd, to je jasno. Ko kaže da nijednom nije maštao o prijateljevoj ženi, ili o tome da zvekne šefa koji ga jede ceo život, ili nekog političara, laže.
Možemo mi da stvorimo sliku o sebi da smo moćni Čarobnjak iz Oza, da nas ništa ne tangira i da smo suviše inteligentni za svet oko sebe. Možemo to toliko dobro da uradimo, da i sami poverujemo. Čak i internet nadimak može da nam bude Brutal Nightmarish Enslaver. Ali, kad se povučemo u kuću, ostaje činjenica da je sve što je ostalo od nas mali, ćelavi izborani čovek iza zavese sa nadimkom Copina ili Buljavi.
Kad izlazimo, izgled nam je uvek tip-top, od sređene kose do posečenih noktiju na nogama, oblačimo se moderno, ali najopuštenije trenutke provodimo sedeći u kući, u gaćama sa braon tragovima pozadi i klupkom vunice u pupku. Šta nas briga? Naša je kuća. Može nam se.
Na poslu se mora strogo voditi računa šta se priča o svakom ko je ikada bio na vlasti, a naročito onima iz direktorove stranke. Ali, kod kuće postoji pikado sa poljima ofarbanim u žuto-plavo i različito izbodovanim glavama političara. Niko ne može to da zabrani.
Svuda pođi - kući dođi.
