Leptir

Kroz poluspuštene roletne pričao sam sa svojim najboljim prijateljem - mrakom. Zbilja, jedini deo dana u kom sam mogao da se krećem neopažen, da razmišljam i maštam naglas, da vodim svoju bitku sa vetrenjačama je bila noć. To je vreme u kom su moje ideje tiho gorele u vazduhu, i kao dim se razletele na najudaljenije krajeve sveta.

Noć me čini herojem. Makar u sopstvenoj glavi. Činjenica, drugorazrednim, ali to nije bitno. Pravi heroji ionako ne postoje. U tim trenucima, sva težina zaspalih pada na moja leđa, noću stvaram. Ne pišem, ne slikam i ne radim da bih dobio priznanje, jer mi priznanje ne treba, pogotovu ne od ljudi koji mi ne znače. Stvaram zbog tog inteziviranog osećaja života, šta god život bio. Tada osećam sreću, tugu, tada sam surovo iskren. Možda je to prikriveni mazohizam, a možda izraz neke "inteligencije". Hendikep ili dar, nisam siguran.

I tako gledavši visoko, u poluvedro nebo mislim. O svemu. Imam vremena. Ionako je život početna faza smrti. Smrti koja je večna. Razmišljam nadajući se blagom zamahu krila malog leptira, negde daleko, zamahu krila koji može da izmeni sve. Nemojte pogrešno da me shvatite. Nisam nezadovoljan. Ni najmanje. Samo želim da vidim, čujem i pomirišem sve, jer kad razmislite, ljudski vek je kratak i za tih sedamdeset i kusur godina, vi ni sebe ne upoznate do kraja, a ne bilo šta drugo. Ljudski vek je sekunda u zemaljskim razmerama, a zemaljski rok trajanja je sekunda u odnosu na trajanje Svemira... I tako dalje.

Ali da se vratimo na leptira. Leptir je ideja, umre za jednu noć, a opet živi večno. Njegov zamah krilima možda neće promeniti današnjicu, možda neće promeniti ni narednu godinu, vek, ali uzročno-posledično može izazvati totalnu promenu, haos (u bilo kom smislu te reči). I nakon rađanja i umiranja milion takvih leptira, možda baš onaj prvi izazove nešto veliko. I iako niko neće znati da je baš ON zaslužan za to, kroz svoje delo, on će nastaviti da živi. Večno. Baš zbog toga, leptir je ideja. A ideja ne umire do poslednjeg živog bića, do poslednje kapi kiše, do poslednjeg treptaja zvezde.

Ne znam kako i na koji način su stvarali veliki pisci, mislioci, na koji način je stvarao Hese, kako je stvarao Hemingvej, Orvel, ne znam kako je poeziju pisao Bukovski, niti kako je Tolkin stvorio svoj svet. Niti sam siguran da će ih za 400-500 godina neko pamtiti, pogotovu na način na kojih ih pamtim, poznajem ja ili bilo ko ko je pročitao bilo šta što nema beze sa sastavom praška za veš, sedeći u VC-u. Ne znam, niti me zanima. A jedino što je bitno, da su oni, baš kao taj leptir, makar na sekund učinili svet boljim mestom. A meni noć pruža šansu da postanem leptir...