Za razliku od onih uvek nasmejanih, ultra pozitivnih ljudi kojima je čaša uvek do pola puna, koji uvek imaju leptire u stomaku i ptičice oko glave, a koje uglavnom krasi i nizak koeficijent inteligencije i u čijem bi stanju želeli da se nađete isključivo kada želite malo da odmorite mozak, postoje i oni kojima je čaša uvek do pola prazna, a sa kojima se mnogo bolje razumem u svim životnim situacijama.
2 lika iz zgrade komentarišu seljačku gomilu klinaca koja se svako veče okuplja ispred naše zgrade i dernja se do 2 ujutru
Lik kome je čaša uvek do pola puna: "Samo malo kada bi se utišali, bilo bi ok"
Lik kome je čaša uvek do pola prazna: "...da, ili recimo kada bi svi pomrli od kuge ili sifilisa..."
to u primerima je razlika izmedju normale i samozadovoljavajuceg namcorstva, a razlika izmedju pune i prazne case je izmedju optimizma i pesimizma...ne izmedju pametnijih i glupljih. Minuscina! -
Optimizam je nekada stvar izbora, ne inteligencije.
Ne slažem se, minus.
Posebno me nervira što ljudi svakome moraju da nađu manu.
Šta fali pozitivnim ljudima? Svakako mi je lakše da se sa njima zajebavam nego da pokušavam sa nekim mizantropom na silu da uspostavim komunikaciju, pošto se njemu "ne priča" (pre bih rekla NE ŽIVI).
Ja, recimo, to ne vidim kao trazenje mane, već kao humor, pomalo ciničan, ali humor. Setite se Black Adder i sl. serija. Prva recenica je kliše, u fazonu "ajde da kazem nešto", ne deluje ubedljivo (jer je to lazni optimizam, lik se prepušta sudbini, nada se samo), a druga rečenica je smešna, lik je zabavio sebe i drugog takvim poimanjem. Ili samo sebe. :)
Ko jos moze da podnese taj lazni, nicim izazvani optimizam... + i omiljeno