Rano jutro, ti polako vučeš umorne noge. Nosiš teret znanja na plećima. A onda spaziš njegov odblesak na suncu, i krećeš u pomahnitali trk. Previše je daleko, znaš to, ali nada umire poslednja. Srce ti bije i koristiš svaki atom snage, biće dugo dok dođe drugi... Planina ti preprečuje put. Užasnuto gledaš njen crveni vrh. Posustaješ, noge te izdaju, i dok ga gledaš kako nestaje u daljini, ispuštaš krik očajnika. Znaš šta ti se piše.
Rano jutro, nosiš ranac pun svakakvih sranja na leđima. Na kraju ulice vidiš tvoj autobus kako staje na stanici. Krećeš da trčiš kao manijak. Znaš da je daleko, al jebiga, da probaš, znaš da drugi neće brzo. Ispred tebe se vuče neka baba farbana u crveno, koju nit da gaziš, nit da zaobilaziš. Ne možeš više, staješ, a bus polako, ali sigurno odmiče sa tvoje stanice. Za njim urlaš: "Pička ti materina!". Piše ti se, bogami, neopravdani.
Занимљив контраст...!
+