Sasvim posebna, ni sa čim uporediva kategorija Ženskog bića. Daleko od dobre ribe, daleko od vrh ribe, od ribe aviona i ribe nosača aviona.
Daleko od svih riba.
Neizdrživo dobra riba je ONO što se u prirodi događa tako retko kao kad u kosmosu, udaljeni međusobno cirka 200 milijardi svetlosnih godina, dva kosmonauta bace po limenku pasulja iz svojih brodova, a te limenke se, zilion vekova kasnije sudare.
Žensko biće za koje ti se ne javlja neverica da li postoji, nego da li ti imaš aparat da to shvatiš. I kako toliku ribežljivost sad da vodiš u mozgu.
Neizdrživo dobru ribu čak možeš da vidiš i u svom veku, ali tada moraš priznati sebi da si prokleti srećni kučkin sin.
Može ti se, dakle, desiti da noću ustaneš iz kreveta, popišaš se, popiješ ladne vode, i shvatiš da ti se ne vraća u krevet, da je san otišao u kurac, da se Kosovo nikad neće prisajediniti voljenoj matici, da Dunav i Sava teku li teku... i odlučiš da sedneš pred tv da te malo zrači jebena kutija, da odgledaš kako neki lavovi dave zebre u nekim savanama, pritisneš, dakle, crveno dugmence... i tamo neko nešto kaže, tebi se odmah učini francuski... jeste, francuski je... i u sledećem trenutku u kadar ušeta...
... Brižit Bardo u Vadimovom "I Bog stvori ženu".
I vratiš se u krevet, jer shvataš da je to neizdrživo.
