Rečenica koju nam govore stariji kada počinjemo već da postajemo ljudi. Kada krećemo u osnovnu školu svi nam pričaju da moramo da učimo da ne bi bili đubretari ili tome slično. Kada smo već u petom govore nam kako moramo da učimo da bismo upisali školu koju želimo i plaše nas pričama kako mali Slađanin sa drugog sprata nije učio pa je završio u školi za bravara. Onda svi lepo upišemo gimnazije, ekonomske, medicinske i srećni smo što ćemo posle lepo upisati faks koji želimo.
Tada dolazi do žalosne istine, kada razmišljamo koji ćemo fakultet. Shvatamo da nema ništa od tog vakulteta koji volimo. Stariji nam otvaraju oči i pokazuju da treba da se bavimo nečim što će nam osigurati egzistenciju, a ne nešto što mi zaista volimo.
-Je li, Makarije, koji si ono beše sad razred?
-Druge srednje, tečo.
-Lepo...i je l' razmišljaš na koji ćeš fakultet?
-Pa ja bih voleo da upišem etnologiju, to zaista volim.
-Eeee nema ti od toga 'leba! Bolje upiši nešto drugo što se bolje plaća...da budeš bankar, advokat ili tako nešto.
Uzrečica mog ćace. +