Daleko da ovo ima veze sa dotičnom bolesti koja je poharala Evropu nekad davno, ali ima veze sa srećom koja je jednaka učinku dotične bolesti.
Prosečni mladić koji nije uopšte ružan, čovjek koji radi, koji dere kožu sa leđa zarad kore nasušnog hleba i američkog sna. Ali on u životu ima toliko sreće, da se ona može meriti sa veličinom muda od kolibrija. Znači nije totalni baksuz, ali je blizu te granice. To se odnosi na odnos sa ženama a i sa dodatnom zaradom sa strane.
- E sad ću da jebem kevu kladži! Mora me okrenuti više! Pa nisam gubav majku mu!
_________________________________________________________________________Bleja u parku, kafiću, diskaću ili nekoj random lokaciji. Grupa likuša od koje ne znaš koja je lepša od koje.
Skupio si muda konačno, udahnuo duboko i krenuo ka njima.
- De ste cure, šta se radi, da nema koja slučajno upaljač? (jedna od standardnijih fora za probijanje leda)
- Ne nemamo, mi ne pušimo. (ekološke samo)
- Ok, nema veze.
Okrećeš se i ideš sa mišlju: majku im, pa nisam ni ja gubav.
