
То су оне приче које се одвијају на сахранама и вуку за собом повелику количину ироничности, жаљења и скривене среће. Актери оваквих догађаја најчешће су задужени за оплакивање покојника.
Кућа покојника, након сахране:
- Био добар човек. Сећам се онога, кад је оном оно урадио.
- Да, да. Беше добар. На леб да га мажеш!
- А што је малом Мићи оставио шталу у аманет, то ништа?
- Малом Мићи?! Дуловом??
- Да бре, рођеној ћерки не остави ништа, а њему тако!
- Страшно. Нема везе. Био добар човек.
Štek je dobro sakriveno mesto. Varijacija ima bezbroj: recimo štek-ocene su „isključivo dobre ocene koje se čuvaju za ‘ne daj Bože' situacije, odnosno period kada pljušte kečevi“, piše jedna vukajlijašica. Tako će iskusni školarac prećutati roditeljima da je dobio peticu, a to će im saopštiti tek kada dobije i nekog keca – da bi ublažio negativni efekat.
Deutsche Welle · 29. April 2011.
то је то. "о покојнику све најлепше". +
Ravnodušan prema plaču...
+
Dobra... Zamalo ti napisah nadimak, pa se setih da je kup :D