Osobe obolele od Bazedovljeve bolesti

Strah i horor ulaze na mala vrata, mada to nije čist strah to je više jedno začuđenije, jedan znak na putu za tamnu ogromnu šumu na kome su nalepljene te crno bele fotografije bolesnih ljudi: traže se, poslednji put viđeni u udžbeniku za bilogiju, osmi razred. Koja je svrha njihova bila: da razore dotad jasno podeljen svet da ubace crva sumnje u dečiji um, pa kao što će na jednoj strani poprečni presek na kome se slučajno naziru i pubične dlake otkriti svu sladost utrobe iz koje su skoro izašli i u koju će se uskoro vratiti tako ih na sledećoj strani već, žlezdanoj, čeka hladno crno belo otrežnjenje i više od toga: jezovita hladnoća slika fotografisanih kao u ambulanti pri radnom logoru slovenskog imena otuđenog nemačkim natpisom: Smertzovitze: buljava žena, kratke kose, izbezumljenih očiju, koje kao da nikad nisu trenule, koje gledaju iz srca te sive zamagljene opne loše kopirane slike i pored nje, do pojasa goli čovek uvećanih nesrazmerno delova tela, ogar, golem, jeti, iskopan iz sibira na mesto gde je udario meteor: slika a 1 slika a2: osobe obolele od Bazedovljeve bolesti, čak su i na ime naučnika mislili jebeni Bazedov, Karl Adolf fon: kamera koja zumira ovu pločicu se odaljava i mi ga vidimo celog, sa naočarima crnog okvira, kako sedi, bez mogućnosti osmeha, oko njega psi u kavezima u podrumu crnog svetla, on, smiren ledenog lica provodi eksperimente dalje: zamagljeno, u durgom planu, dva poveća kaveza u kojima se naziiru lica čoveka i žene. Bazedov drži medicinu u malom prstu s tim što je na početku igrice kada se biralo opredeljenje on birao neutral evil: na kraju sasvim hladnokrvno dok topovi sve jače gruvaju, ubrizgaće sebi otrov, bez trunke straha, prepoznaće simpotme i crći – to je tako logično i smisleno da on skoro uživa u tome mada je i uživanje samo jedno obično lučenje sokova - beda dakle materijalna i to je poslednja misao pred ništa.

A može i ovako, ja u školu idem i dobar sam đak slažem travke mirišljavke tri od četri ostalo sam uzeo od brata cepam knjigu na kraju godine uvežbavam psovke s Rogozne kušam gorku matorost izvlačenjem zrelog šlajma: zalepi se dobro u čopor ko balegom kad šljiskaš kolibu dok listići pocepane knjige odoše u junski topao vazduh a na jednom delu iscepanom i te dve slike ulepšane brkovima i bradom osobe obol.. pa na krov pa u oluk pa kroz oluk julskom kišom na ulicu pa dole u još jednu pa sve dole do potoka košutnjaka cigana smetlišta i do kraja sveta, van.