Zajedničko pripremanje šnicli za ručak.
Muž izudara nekoliko komada mesa dok žena razbije par jaja i napravi smesu za prženje.
Nešto se nije uklapalo u priču tog trenutka. Fabula je išla svojim tokom ali red vokala i konsonanata izmenio je već postojeće granice ovozemaljskog i umesto njih stavio katanac na maglovite pejsaže treće dimenzije. U prvom planu stajala je neka žena. Sasvim blag povetarac rasipao je njene suze po vidno izmučenom licu. Pogled joj je lutao po horizontu i gubio se negde u daljini. Obučena u oskudno odelo, iskrzano po rubovima, zadržavala je suze ali nije mogla izdržati.
Nije prošlo mnogo od tada, u daljini se videla senka nepoznatog muškarca, a cvokot njegovih cipela čuo se nadaleko u beskraj. Bio je to čovek srednjih godina, prosede kose, visok kao planina. Detalje i karakteristične crte lica nisam mogao primetiti ali nešto u njegovom hodu i mirisu kaputa mi se činilo poznatim. Taj čovek je neko koga znam! Ali ko?
Što se više približavao nemoćnoj ženi, jecaj sujete polako se pridizao u nebo dok konačno nije dostigao svoj maksimum. Gledao sam šta se dešava, bio sam tu, ali me niko nije primetio. Pričao sam, savetovao ženu da ne čeka jer bi to bio njen rasplet u kulminaciji čovekove pesnice. Nije me čula a bio sam tik pored nje. Kako? Prošlo je nekoliko sekundi u plastičnoj monotoniji, igri nerava, muškarac je nekud odlutao. Nije ga bilo dugo tako da sam počeo sumnjati da li je On uopšte i bio u mojoj i ženinoj blizini. Odjednom, ispred nje, stajao je čovek, onaj isti kojeg se plašio enterijer gorskih puteva. Uhvatio ju je za ruku, rekao par reči: "Nesrećo, dobićeš ono što zaslužuješ!". Ni treptaj oka nije dovoljan da bi opisao brzinu kojom je čovek udario nesrećnu ženu u predelu obraza. Počela je da jeca, gušila se u suzama. Molila ga je da prestane ali njene molitve uslišio je samo noćni pokrivač. Ne i on!
Ostao sam ukopan sa pogledom uprtim u njihova leđa dok su oni nestajali u tami. Zaplakao sam potajno, znajući svu tugu koju je Ona ostavila na mokrom betonu. Umirao je i poslednji voz nastojanja da učinim nešto za nju. Ipak, ostalo je dovoljno vremena za promenu. Potrčao sam za njima prateći glas koji je govorio: "Vade Mecum". Duboko u unutrašnjosti mraka nalazila se mala, crna kutija koja je krila poruku. Nisam znao da je to nešto za mene, jednostavno sam osetio. Pisalo je:
Pokušao sam da kažem nešto drugom čoveku bez ikakve ambicije osim možda jedne: da kaznim sebe što sam bio rođen!. Više nije bilo šanse da ih stignem. Otišli su. Nestali.
Kad medved mečki čini medveđu uslugu.
