Letnji raspust je možda najveća radost školaraca. A i profesora još više. Kada kalendar neopaženo pređe na drugu polovinu juna, svi dignu sve četiri u vis. Nema propitivanja, domaćih, učenja, izlazaka do 2 i ostalih zabrana i granica. Sve je otvvoreno kao autoput kroz Evropsku Uniju.
Sećaću se tog letovanja i kad kao penzioner budem pušio lulicu u starom olupanom čamcu na Savi. Prvo letovanje s društvom je nezaboravno lajferisanje. I jeste bilo, ali ne baš u pozitivnom kontekstu. Pošao sam na put sa mojim društvom i još pre polaska, krilatica letovanja je smišljena. ''Idemo da pijemo, da jebemo, da se drogiramo, kupamo i žderemo''.
I gde ćemo? Zna se. Grčka, Zakintos. Idemo u pohod na luku u Jonskom moru.
Pre mora su se neki ortaci nabudžili, vredno vežbajući svoje telo. Mene je bolelo uvo, jer znao sam da neću ništa jebati i nisam se trudio da nabacim definiciju. Izgledao sam ko ofinger, kao nezreli osmak. Nisam imao ni trunke mišićne mase, samo žile.Prvi dani su najbolje prošli. Odlazili bismo na plažu oko tri, pili pivo na plaži iz ledenih kibla, večerali u različitim restoranima. Potom smo odlazili u sobe i utvrđivali budžet sa kupovinu pića. Opijali bismo se dosta kasno, oko pola jedan u sobama, pa smo odlazili u klabinge obučeni u Beneton i Zarine košulje. Doduše ne uvek, zato što smo igrali magarca u obliku skok-šuta u vodi. Onaj koji izgubi je oblačio sandale sa belim čarapama i odvratne majice sa šljokicama i kosturskim glavama u klabing. Svako veče smo startovali ribe, što je bio glavni cilj letovanja-jebati! Do polovine letovanja, samopouzdanje je raslo, da bi postepeno počelo da opada. I tih dana smo otkrili travu. Probao sam skank. Nije bilo reprezentativno iskustvo, nijednom me nije dirnulo. Nisam ga koristio posle zato što mi je bio sranje.
Povraćao nisam tokom celog letovanja ali svako veče sam bio dobrano pijan. Vodka-energetik-fanta je bio eliksir mladosti koji smo s uživanjem pili.
I tako pijan, jedno veče sam dobio batine. Zbog ribe, filmski. Primicao se dan polaska, a ja sam iza sebe imao 13 fejlova. Nijednom nisam uspeo, valjda što sam nosio naočare i izgledao ko Hari Poter u petom nastavku. Vraćao sam se u sobu sam, izmučen gužvom i nedostatkom vazduha u klubu. Grupa napaljenih Grka je pokušala da zlostavlja jednu Srpkinju na praznoj plaži dok se vraćala iz klabinga. Hteo sam da izigravam Robin Huda i heroja ulcie i pritrčao da je odbranim. Jedino što sam uspeo je bilo da opalim dobar levi kroše glavnom seljaku. Onda sam završio svoju ulogu. Dobio sam posekotinu od noža po ruci, nekoliko masnica po telu, razderotine po kolenima i laktovima, pocepana usta i krater ispod oka. Grci su zaboravili na ovu devojku dok su me savijali od batina.
Prišla je nečujno dok se more talasalo na mesečini i kao Kosovka devojka stavila mi glavu u njeno krilo. Već sam joj uprljao haljinu krvlju iz nosa. Video sam joj lice i suze. Odjednom sam se nasmejao. Bila je opako lepa, baš moj stil. Imala je kestenastu braon kosu koja je padala preko ušiju i uvlačila se u veliku pletenicu, krupne smeđe oči, tanka usta, crvenilo na obrazima, mali, prav nos. Flaša nekog viskija se stvorila pored i cugnuo sam malo. ''Zašto si tako hrabar, ludače jedan?''
Muda su mi porasla. Što od šutiranja u genitalije, što od samopouzdanja. Znao sam da ću da je smuvam, ili ona mene, znao sam to. Iako mi to nije bila primaran cilj i uopšte nisam razmišljao o tome kad sam se suprotstavio napasnicima, shvatio sam da je ovo neka kosmička pravda. Danica je bila moja.
Pocepala je deo haljine i vidala mi rane, brišući mi krv sa face. Pukle su mi naočare ali sam je nekako dobro video. Plakala je i obasipala me strasnim poljupcima u isto vreme. U sebi sam se smejao i mislio na reakciju drugara nolajfera kad se vratim u sobu. Opet su fejlovali sigurno, ništa nisu smuvali a ja ovako razbijen, jesam. Zajebavaću ih ko nikad.
Ostao sam na plaži do svitanja sa Danicom i pojavio se u rano jutro u sobi sam. Nju sam otpratio do njenog hotela a narod je usput gledao u mene kao u nakazu. Otvorio sam vrata sobe. Oni nisu spavali. Častili su se kolačima, pili vino i pivo, slavili. Kurčio sam se kako sam pretukao četu Grka i smuvao devojku koju su hteli da siliju. ''A vi ste i dalje nolajferisali u klabingu hahahaha'', vikao sam i smejao se što od bola, što od samopouzdanja.
A onda su oni pali u nesvest. Valjali su se, vrištali, kidali se od naleta smeha. ''Ti si smuvo, jadniče, a mi, miiii, JEBALI SMO!'' Pokazali su mi prazne kurtone, slike tih riba slikanih telefonom dok su se presvlačile na mom krevetu. Navatali su pijane Kragujevčanke, koje nisu imale prag tolerancije prema momcima, smuvali ih, doveli u sobu i odradili. To me je oborilo. Pao sam...
I dan danas me tovare za to, glupost što sam uleteo u tuču u nadi da ću jebati. Nije mi to bio cilj ali kako objasniti. Nisam jebo' to leto, a oni jesu. Moralno nisam posustao i vođen sistemom ''Svakoga dana, u svakom pogledu, sve više napredujem'', ulazio sam ponosno u probleme kao ono veče u Grke. Danicu sam viđao u Beogradu posle, i one batine su se isplatile i više nego što sam mogao da pretpostavim.
Definicija je napisana za takmičenje Pačija škola.
Prljava, zapuštena žena.
(Stefan Uroš sedi ispred dragstora "Saksonija" i pije "Sakson pivo")
Vojislav Berislavić: Štae bilo Uki, šta si se umusavio nešto?
Stefan Uroš: Ma tebra, pusti me u kurac, rešio ćale da mi uvali neku francusku pičoku, a znaš i sam kakve su one kaljoguze, e o ovoj mojoj se pričaju legende, kažu da je istripovala da joj se Isus javio u snu i rekao da se ne kupa do kraja života, pa će živeti dugo i srećno.
Vojislav: Anžujka?
Uroš: Tačno.
Vojislav: Pazi, ne bih da ti solim ranu, ali Anžujci su Normani, kažu neki stari ljudi da svinje beže od njih jer im smrde.
Uroš: Fala, tebra, ti si baš nameračio da se ja besim, a?
Vojislav: Opusti se, nateraćemo je nekako da se okupa.
Uroš: Ma kako ne, znaš ti šta je kad Francuz utripuje Isusa u snu?
Vojislav: U stvari, imam genijalnu ideju.
Uroš: Pretvorio sam se u uvo, da se tako duhovito izrazim.
Vojislav: A' smo nešto duhoviti danas, k'o Mrnjava kad krene da lupa kod tvog ćaleta, pa ga na kraju uvek bace u jezero da o'ladi glavu.
Uroš: Ne seri, nego pričaj.
Vojislav: Pazi 'vako. Znači znaš de je Maglič? E, pa kod njega ima da zasadimo celu dolinu koja ide tuda jorgovanima. E sad, pošto ona verovatno dismr toliko da ćemo svi da pomremo u neutralnoj okolini, neka ti je dovedu kroz tu dolinu, pa gledaj da tu negde i provodi vreme.
Uroš: A kako ćemo da nazovemo tu dolinu?
Vojislav: Mora da ima neko neočekivano i zajebano ime...
Uroš: Da zvuči jevropski onako...
Vojislav: Šta kažeš na ime "Dolina jorgovana"?
Uroš: TO MAJSTORE! UZIMAM TE ZA KUMA!
Vojislav: Ovaaaaj, neka hvala, moram da odnesem tetki lek, a ona živi tamo daleko, kod Krakova skroz, 'naš...
Onaj osećaj kad se budiš i dan koji ne obećava postane sjajan ili onaj bedni, crknuti osećaj kad si posle pbuđenja kao tresnut Matevačkom čarapom i nemaš niakav razlog za osmeh na facu.
primer 1:
Budan si. Mada zevaš i smoren si ko baba, zevzečiš se po netu. Onda u tom trenu, od tvojih očiju pa do centra za vid u mozgu stiže informacija: definicija ti je u odabranima!! Skačeš od sreće, jer si već izgubio svaku nadu da ćeš na Vuki biti primećen, puštaš "Moji su drugovi" na max. puca ti što te komšije ionako ne podnose pa ih u subotu u devet izjutra budiš, boli te uvo ti si pingvin, što se baba Boža iz susedne zgrade dere da ugasiš ziku, što ti rija zvoni na vrata... Znaš da ti je dan nenađebivo počeo i može samo dobro da se zsvrši.
primer 2
udan si. Mada zevaš i smoren si ko baba, zevzečiš se po netu. Onda u tom trenu, od tvojih očiju pa do centra za vid u mozgu stiže informacija da imaš više minusa na defkama nego dlaka na telu. Tako smoren zapadaš u depresiju iz koje se vadiš ispijanjem hektolitara kafe. Na vrata zvoni baba Boža iz susedne zgrade i savetuje da ugasiš ziku. Dan ti je jadno počeo i jadno će se završiti.
Osim ako ne umešaš prste. U trenu kad baba zvoni i krene da klepeće ti u inat svima zalupiš joj vrata pred nosem, upališ Aerosmit i puca ti jer, ti si pingvin.
Mir, spokoj (katkad i oslobođenje)
(Filozofski fakultet, katedra za istoriju)
Profesor: Eh pa kolega, lep Vam je ovaj rad, sve ste fino i detaljno obradili, dobra vam je koncepcija, lep stil pisanja bez gramatičkih grešaka, činjenice precizne, zaključci su Vam, da se tako izrazim, britki i, dopustićete, ispravni.
Student: (toooo maćala) Znači koja bi to ocena bila?
Profesor: Nažalost, uvaženi i nadasve sposobni kolega, ne mogu Vas pustiti dalje.
Student: Zašto?!
Profesor: Nažalost, što se tiče navođenja izvora, jedan izvor Vam ne odgovara, jer pišete o stvarima koje se događaju između 1331. i 1346. godine, dopustićete, po Hristu. Takođe, nigde u Vašem uvaženom nemamo pouzdan izvor o tome da je cara Dušana krunisao patrijarh Joanikije.
Student: Pa ko ga je drugi mogao krunisati, moj deda?
Profesor: Kolega, molim Vas da ne budete duhoviti, ljudi koji se bave istorijom moraju biti pre svega ozbiljni i odgovorni. Dakle, ja sam neki čovek, laik, uzeo sam knjigu o Srpskom Carstvu, sad čitam, naiđem na vašu rečenicu da je patrijarh Joanikije krunisao Stefana Uroša IV Dušana, kad ono, da se tako duhovito izrazim, cvrc! Nema pouzdanog izvora na kraju knjige.
Student: More da se nos'te u pičku materinu i Vi i laici, ko bre još normalan proverava ko je krunis'o cara Dušana? To bre interesuje samo nas gubitnike okupljene ovde, ludog Deretu što tvrdi da je crni golub šaputao Muhamedu stihove iz Srbskog Zaveta na levo uvo i Cara što piše one besmislene kilometarske sranje defke na Vukajliji! Lepo sam ja treb'o slušat pokojnog mi dedu i bataliti se škole, a do'vatiti se kazana za pečenje rakije, jebeš ti ovo, bar bih im'o selameta u životu, a ne ovde da gubim mlados' na izučavanju toga ko je sve senfao Eugena Savojskog u dvojku!
Iako svi posmatramo prodavačice, kasirke i ostali trgovački svet, kao uvek natmurene, iznervirane persone koje gledaju u donji desni ugao monitora dok kucaju račune samo da bi po dvadeset i šesti put u proteklih 8 minuta proverile da li je deset uveče, ipak postoji i druga strana medalje. Nisu one krive zbog pogleda "ubijam ako nemaš sitno". Krive su mušterije što ćemo videti iz primera.
*odnosi se samo na male sredine u kojima sve kasirke poznaju sve mušterije.
1. Pao je prvi sneg
Prvih dvadeset stalnih mušterija komentariše sneg. Jedni ga kude, drugi ga hvale, kasirka sa svojim mušterijama priča o snegu i posmatra pahulje kroz staklo.
Drugih dvadeset mušterija i dalje komentariše sneg.
Trećih dvadeset mušterija ne komentariše sneg već komentariše posledice topljenja istog. Kasirka polagano puca.
Četvrtih dvadeset mušterija traži jednu maramicu da obriše bljuzgavicu sa obuće, komentarišu sneg, komentarišu sladoled u frižideru i njegovu apsurdnost sa obzirom na vreme, pitaju zašto je sva koka kola u fružideru.
Poslednjih dvadeset mušterija samo uđu pogledaju kasirku i brže bolje svu robu trpaju u kese prepoznavajući pogled "ubijam ako nemaš sitno" i izraz lica "pomeni sneg i gotov si".2. Umro kralj neke komunističke države
Sve mušteriju komentarišu kako je tamo neko jeo neku travu i sram da ih bude i vlast i sve! Kasirku relativno bole uvo za Korejance. Klinci pitaju kasirku jel trava ima ukus. Babe traže zelje pošto im je palo na pamet da prave zeljanicu zbog vesti o jedenju trave. Poslednja mušterija ulazi predhodno istresajući noge glasnim udarima đonova o beton (Jao, sneg!), i pita prodavačicu da li je bio Čeda jutros na pivo. Mušterija je očigledno propustila diskusiju o dalekom istoku pred trafikom koja se dogodila jutros a koju kasirka nije propustila, i žao joj je zbog toga.3.Kasirka dala otkaz
Sve mušterije primećuju novo lice iza pulta sa sitnim slatkišima, pitaju je ovo. pitaju je ono... Gde je Ivana? Zašto više ne radi? Jel se udala? Dani lagano prolaze i nova kasirka polako pred kraj smene poprima izraz lica "Ubijam ako nemaš sitno!"
Majka koordinacije. Svi naši proračuni, nacrti, referati i poruke su na njemu dok ih ne sprovedemo u delo. Izuzetno je mobilan, može da se savije i turi u paklu cigara ili novčanik, za razliku od digitrona i ostalih japanskih gluposti.
Srpski jezik i kultura izražavanja:
Nastavnica: "Miloše, izvadi lepo papir pa sastavi nešto na njemu, pa prepiši dete Božije! Svaki pismeni pola sata čitam tvoje švrakopise"!
Miloš: "Nema problema!!! (Ne može ide spojeno garant, video sam to negde, to neću da prepravljam... Ivana je triput u istoj rečenici, to ću da preškrabam i zamenim sa 'ta')"...Matematika:
Ona: "Sračunaj malo bolje to majmune, ode ti cela plata"!
On: "(Ko je majmun, akrapu! Ako platim račune, ratu za Punto, sipam pun rezervoar, kupim 3 boksa cigara i na kladionicu... Pazi stvarno 32.000, još sam u minusu)... Draga, možeš da mi pozajmiš Jugo na par dana, čuje mi se španer i zupčasti a Steva Bugarski nema vremena da pogleda"...Poruke:
Na frižideru: "Kupi hleb, otvori prozor, voli te mama"!
"(Boli me uvo da silazim po ovoj hladnoći, još da otvaram prozor! Rećiću da sam otvorio prozore, a ako digne frku oko poruke, da ju je promaja oduvala! Ma, idem do Picija na PES)"!Planovi:
Steva: "Ako ovde zakucamo štafle i na njih dve brodski pod, imaćemo patos za kućicu za kera, vidiš to sam nacrtao"...
Đura: "Aha, a šta će mu ovaj komšijin kunić u boksu, šta si to crtao"?!
Steva: "Daj, debilu to je moj staford, a nisam mu još osekao uši pa tako izgleda"!I onaj poslednji...
Sudija: "Dok svoj stan ostavljam nevenčanoj supruzi Dragici da ga"...
Ožalošćena bivša supruga: "Pusti me, neću da se smirim! A njoj, mamu li joj je*em kurvanjsku, ona se sa njim po kafanama vukla dok sam mu ja usrane gaće prala i peglala! Njoj stan, meni kuća u Sremčici! Zapamtićete vi mene, svi zajedno, ja vam kažem"...
Lik sa kojim se u glavnom nikada nećete družiti, osim ako se ne upoznate na nekoj žurci, rođendanu, putovanju, čemu god. Viđate ga samo kada vaš ortak ide negde sa vama pa taj lik prođe, njih dvojica se pozdrave a ti ćutiš kao mula i čekaš da prođe. On zna za tebe, ti znaš za njega, ali se nikada nećete pozdraviti. Em što se znate iz viđenja em stalno slušate priče o njemu i on o vama. Ali opet ništa. Uvek je neka neprijatna tišina između vas dvojice, naročito kada ostanete bez zajedničkog ortaka.
Pajsije: I tako ti kažem, auto je prava mašina! Ja kad sam seo, dobro nisam poleteo koliko je dobar!
Klonimir: Boli te kurac...i koliko ćeš da pukneš za to čudo?
Pajsije: Pa ne znam još, nije mi čovek rekao fiksnu cenu, treba se dogovorimo još oko...ooo, Miodraže kućo stara, nema te k'o belca u Francuskoj!
Miodrag: 'De si bre, Paki, siso drljiva! Evo idem bre da uzmem neki parfem za ribu a nemam pojma šta ću da joj kupim, em sam švorc em se ne razumem u to.
Pajsije: E, matori, pa imam ja jedan ženski parfem neotpakovan. Kupio Sanji za rođendan ali smo u međuvremenu raskinuli tako da joj ga na kraju nisam ni dao.
Miodrag: E pa super, brate, stvarno si kralj.
Pajsije: Evo sad ću da se vrnem.
Miodrag: Važi...
Klonimir: ...
Miodrag: ...
Klonimir: (Daj bre da ga pitam nešto, glupo mi samo ovako da stojim.)
Znaš Pajsija?
Miodrag: Mmm...da... (pogled)
Klonimir: (Pa jebote naravno da ga zna, koji mi je kurac šta postavljam glupa pitanja?)
I...koliko si već s tom ribom?
Miodrag: Dve godine.
Klonimir: O pa lepo...studiraš?
Miodrag: Ne, radim kod teče kao automehaničar. Ti?
Klonimir: Ja nemam teču.
Miodrag: Mislim je l' studiraš, šta radiš?
Klonimir: Studiram, studiram...arheologiju.
Miodrag: Bole te uvo...i šta ćeš posle?
Klonimir: Idemo negde na pljeku, časti Pajsije što je zbario neku klinku.
Miodrag: Mislim posle studija?
Klonimir: A to! Ne znam, idem negde da kopam.
Miodrag: Bunare?
Klonimir: Ne, ne, iskopine i to...
Miodrag: A...pa super...ja menjam auspuhe.
Klonimir: Lepo...
Pajsije: Evo, Miodraže, našao sam ga. Hajde onda, vidimo se. E da, nisam te upoznao sa ortakom, ovo je Klonimir.
Miodrag: Miodrag.
Klonimir: Klonimir Krajić, drago mi je.
Pajsije: Nadam se da se niste smorili dok ste me čekali.
Klonimir: Ma jok.
Miodrag: Kakvi bre, nego hajde čujemo se i hvala ti još jednom za parfem.
Najbolji ortak. Ljudina kakvu svako želi da ima kao prijatelja. Prošao bi sa tobom i sito i rešeto. Sve bi za tebe učinio. Nikada te ne bi ostavio na cedilu, pre i on najebao. Ima neko prijateljsko strahopoštovanje prema tebi i ti si za njega ortak - svetinja, bogotac, brat!
Ovo nije uvek stvarna slika i često se dešava da je jedan od njih dvojice u zabludi pa veruje da mu ovaj nikad ne bi nešto nažao učinio.
-Matori, je l' ti poznaješ Gojka?
-Kog Gojka? Gojka Prepelicu?
-Jes' njega.
-Brate, kako ga ne bih poznavao, to mi je najbolji ortak.
-Da... A je l' znaš Suzanu?
-Suzanu?
-Onu plavu što ima pornićarska usta.
-Jebote, Ljubiša, pa to mi je riba, ima već 10 meseci da smo zajedno, kako je ne bih znao!
A što me ti to sve pitaš?
-Znaš da je juče Gordan imao žurku gajbi, bili svi iz kraja?
-Znam, ja sam trebao da idem ali sam imao temperaturu... Što mi sve to pričaš?
-Pa zato što je na toj žurci sinoć tvoja Suzana pušila Gojku.
-Daj ne seri, Ljubiša, odakle ti to!?
-Kako odakle mi, pa bio sam tamo jebotelebac!
-Kenjaš mnogo, Gojko mi je najbolji ortak. I to onaj tip orataka što ne zabija nož u leđa! Ne zabija nož u leđa, moj Ljubiša!
-Ne zabija nož ali zabija kurčinu u usnu duplju tvoje ljube! Daj, čoveče, osvesti se, ona je kurva a on ne da ti je zabio nož, nego te je rasporio k'o Obilić Murata!
_______________________________________________________________________
15. mart 44. godine p.n.e:
-Gaju Julije, živiš k'o Mitridat od Parćana, boli te uvo za sve, realno!
-Jes' vala, Marko Antonije, mnogo lepo kad te voli narod.
-Aha.
-I vojska, kolege senatori i generalno dosta patricija. Takav su tip ljudi koji ne zabijaju nož u leđa.
-Vole te i poštuju. Pravi si kralj a da nisi kralj, baš si car!
-A i onaj mali Servilijin mi je k'o sin.
-Marko Junije?
-Da. Mislim malo je priglup, pa ne zove se džabe "brut" hehe.
-To mu je u krvi. Nego čujem da ideš kod nekog vrača da ti gleda sudbinu?
-Ma šatro, matori narkoman ima nešto da se vari, znam ja te vidovnjake. Hajde nali još jednu čašu tog iberijskog vina pa da idem, in vino veritas, da živimo još 100 godina!
Neiskusan lik. Totalni nemač pojma. Dok se drugi zezaju, on vrti pesme i smara se.
Prihvati se posla jer misli da će da bude glavni baja, jer muzika je obavezna komponenta svake žurke. Shvati da nije tako negde na sredini žurke dok sedi pored vrelog radijatora i cevči pivo od dva litra koje su mu doneli da ga namire za neko vreme i da se ne smaraju posle sa njim, da mogu opušteno da se zezaju.
Onda proba da napakuje listu i malo se prošeta po masi, ali, shodno Marfijevim zakonima, to je trenutak kad kanta od kompa zaglupi (ili, u ranijim vremenim, CD krene da preskače ili se zamrsi traka na kaseti), ili krenu da ga prozivaju za pesme.
"Hehe... Kod Marka će konačno da dođe Slavica. Ima da budem di džej, sve ću njene pesme da puštam, ima da skoči na mene, da me rastrgne..."
- Vučko, možeš da mi pustiš "Dva dinara, druže" od Čorbe?
- Naravno, Slavice, sve za tebe!
- E, super si!"To! Počelo je! A ja sam super! Slavice, moja si do kraja žurke! Vučko kralju, Vučko genije!"
"Au, al je vrućina ovde. Pazi kako se svi zezaju, boli ih uvo. Al dobro, makar ću posle sa Slavicom da se... Ej bre! Alo! Krle bre! Šta radiš bre, majmune! Vidi ga kako je bari, a ona se kurva smeje! Alo bre! Uh, kad bih našo nekog da me zameni na minut! Al koga zabole da sedi pored kompjutera i smara se sa Vinampom!"
- Brate, može nešto od Seke?
- Može, brate, može.
- Brate, car si, keve mi!"Aha, car. Kreten bolje reći! Oni se zezaju, a meni ovde uvalili... Vidi bre, pa sad se i ljubi s njim! Kurvo jedna, on da te ljubi, a ja da ti puštam pesme! Joooj bre! De me namestiše! Joj, Vučko, kretenu jedan! Vidi ih sve kako kuvaju! Joj, somino jedna glupa, kako su te navukli! Vidi, vidi je! Alo, kretenu, pusti je malo, progutaćeš je! E, moja budalo... Smuvaćeš ribe, jel? Rastrgnućeš Slavicu na podu, a? Ima da budeš zvezda večeri, nema te koja te neće hteti... Aha! E moja budalo... Joj, ugrejalo se ovo pivo, a nemam koga sad da iscimam da mi donese drugo. Ma čekaj bre sad da im spakujem narodnjake, pa odo ja sam, ko ih bre više..."
- Vučko, jel može za Krleta i mene nešto od Tome?
- Može, Slavice...
- E, vrh si, majke mi... Ispod palme na obalii moooraaa... Jaoo Krleee, srećo moja!"Još pesme traži da joj puštam, kurva! Pa da, tako mi i treba kad sam som! Nego da sam se setio makar nju da iscimam za neko pivo... Ma dobro, još pet minuta, i onda nek sami dalje puštaju, ko ih bre breneruje.... Sad sam se prevario i nikad više! Sedim ovde sam ko somina, nemam ni da pijem ni da jedem, vrtim ovde pesme pijanim..."
- Bate, aj mi nekog Sinana nađi, a posle nešto od Šemse ako može!
- Od Sinana imam samo jednu pesmu, a Šemsa nema ništa!
- Kako bre nema Šemsa?! Kakav si bre ti di džej? A skupili tolke pare da te platimo! Pu bre!"Koje bre pare?! Pa ovi su još i zaradili na meni?! Pa ja sam bre kompletan idiot sad! Ima sad da ustanem da im..."
- Vučko, jel može nešto od Harisa?
- Ne može, sad ide jedna za mene!
Gotovo magijsko svojstvo određene stvari, aktivnosti ili postupka da regeneriše rendom usrano stanje u životu nasumične jedinke. Izlaz iz bezizlazne situacije. Ultimativni lek. Pilula za dan posle sutra fajzen.
Floskula iz naslova je gotovo uvek delom palete dobronamernih i prijateljstvom motivisanih sagovornika...tojest pre nego konačno popizde i oteraju nas iza 7 brda, 7 gora i mora, da ne budem prost sad, rano je još.
- 'Ajde, bre, glavu gore, pa biće još pičaka, koji ti je...
- A znam, tebra, nego, ne znam...mislio sam da je ovo bilo ono pravo...eh...
- Ma daj, iskuliraj, tek ti je 25 i kusur dina, matori, imaš fazon ceo život pred sobom...
- A znaaam, druže, nego, ne znam...teško mi je, znaš...
- E, ma znaš šta tebi treba, care? Jedan do jaja izlazak u dgra sa tvojim najboljim ortakom i startovanje svega iole estetski ženskog! Ima večeras u "Ptici" neka svirka pa možemo da...
- Bez mene, brate, mislim da nisam u stanju...
- A Medicinijada? Pazi, ona čini čuda za one koji su upravo raskinuli a koincidentno autobus za Budvu polazi sutra uveče ispred hotela "Hajat" a meni tetka radi u toj agenciji što to organizuje, hehe...
- Ma kakav Budva, kakvi bakrači, ja moram dobro da razmislim o svemu i...
- Fil Kolins i ekipa su ti na D particiji, vidimo se za 5 dana....
- DAJ JEDNU LJUTU!!
- Šta ti je, Mile, štos tako ljut, smir' se...
- :ljulj, trš!: JOŠ JEDNU!!
- Ehej, polako, probićeš mi šank, čoveče!! Šta je bilo, jebemu majku?!
- :ljulj, trš!: Ma žena, sve joj jebem, nisam više mogao da izdržim...JOŠ JEDNU!!
- Ih, bre, ja pomislio ko zna šta...Pa sa ženom se valjda zna kako - na jedno uvo uđe, na drugo izi...
- :ljulj, trš!: JOŠ JEDNU!!!
- Au, bre, pa ti se baš potres'o, prijatelju...Slušaj, imam onda za tebe jednog odličnog bračnog terapeuta, Paskal se zove, čini čuda u ovakvim situacijama, bre, pomog'o i meni i Slavici kad smo ono imali krizu, eno otad smo ko bubreg u loju, hehehe...
- :ljulj, trš!: Ma, pusti ti :hik: bračnog terapeuta :hik: nego...'El znaš ti nekog :hik: advokata što čini čuda, mislim da sam je :hik: ubio??...
- Augh, moja leđa! Augh, moje telo! Augh, augh, augh!
- Cenjeni naivni gospodine, da li vi to trpite veliki bol i ne znate kako sebi da pomognete?
- Da, da, augh!!
- Probudite se noću obliveni znojem i probadanjem u predelu krsta?
- Da, da, baš tako, augh!
- Na poslu zaostajete sa radom a kod kuće niste u stanju da pomognete svojim najbližima?
- Jao, jeste, jeste, oće Slavka da se razvede od mene, augh!!
- Ne očajavajte. AMUN RA ANTIEJDŽ VODOOTPORNI TALISMAN SA KSENON FAROVIMA čini čuda za ljude kao što ste vi. Naravno, po ceni koja NIJE za ljude kao što ste vi.
- Jao, brzo, brzo, gde treba da potpišem, augh??
Osjećaj koji se javlja kod roditelja u trenucima kada mu djeca postignu uspjehe ili pokažu se da su sposobna, pametna, vrijedna...Kažu da roditelji emotivnije dožive svaki dječji uspjeh više nego djeca sama, više negoli svoj sopstveni uspjeh.
Tih dana bio je nekako nervozan, razdražljiv i sav nikakav. Plata je kasnila, šef je bio odvratan prema njima, auto se pokvarilo, ženu je boljela kičma i morala je da stalno ide kod doktora, vladala je restrikcija u kući...Sve je nekako išlo u pravcu koji mu se nikako nije sviđao, ali šta je tu je, nije mogao ništa da učini. Naiđu tako često dani, kada nam se čini da život nema nikakav smisao niti ideju. Samo onako da se preživi, kako i zašto, nije ni važno...
Ustao je rano, jedva popio neku kafu, krenuo pješke do posla po velikom pljusku, usput se sto puta najebao majke nesavjesnim vozačima koji su, prolazeći velikom brzinom, prskali posvuda. Sam u sebi proklinjao je vrijeme, kišu, vjetar, nebo, kišobran koji se svakog trenutka zavraćao...
Došao je na posao, sav mokar i nespokojan. I opet isto - šef ljut, nervozan, ali on je šef i ima na koga da se istrese. Plata neće biti ni danas, a kako stvari stoje ni do kraja ove sedmice. Opet opsova sam sebi u bradu da ga prođe trenutni bijes i nastavi da radi. Prođoše nekako i ti njegovi radni sati i on se uputi kući. Da jede, da se malo ogrije, malo odspava. Sve mu se smrknu pred očima kad se sjeti da će i sutra biti ovako...
Došao je kući, zakoračio na vrata, pogledao po sobi. Ljutnu se još više kada viđe da su svi srećni, veseli, nasmijani. Otkud im pravo da se smiju, a meni nije ni do čega!? Tad mu priđe kćerkica, njegova mala mezimica, obgrli ga oko vrata, i šapnu mu nešto na uvo. Pobijedila je na konkursu za najbolju pjesmu u kategoriji učenika osnovnih škola, u cijeloj zemlji.
Odjednom, zapljusnu ga ogromni val najljepših emocija - sreće, ponosa, ljubavi...Samo je čvrsto zagrli,ne znajući šta drugo da uradi, na oči mu krenuše suze radosnice, jecaše dugo i neprestano. Kažu da svaki se uspjeh posle nevolje doživi neuporedivo jače, emotivnije...Više se nije sjećao ni kakav mu je bio dan, ni zašto je bio nervozan,ni šefa, ni posla, ni kiše...On je sad ovdje, srećan i jak kao nikad, ovo je njegov svijet, najljepši svijet koji čovjek može imati.
To veče je ranije legao u krevet. Ne da spava, da razmišlja. Eeee njegova kćerka da pobijedi u čitavoj zemlji, pored svih profesorskih i šefovih kćerki i sinova. Ona, kći običnog radnika, nikogovića. Sa tim mislima je i zaspao, sa osmjehom na usnama. I odavno nije sanjao ljepše snove...
Što pušiš kurac brate?
Jeste kako da nije, ja sam sisao veslo i pušio čamac u isto vreme pa si meni našao da prodaješ te fazone. Pa ne ide to tako rođače. Ako već lažeš, laži sa merom nemoj odma dobijam dojave od trećeg golmana Grenobla, jednu jebem a druga mi puši priče i te munje. Smanji doživljaj jer ti verujem kao reklami za stimulativno sredstvo gde se muškarci utrkuju ko će pre da da kupi isto i dokaže da ga nimalo nije sramota što ne može da mu se digne tuki. Oće to al u nekom drugom univerzumu.
- E matori dobro si došao taman na vreme!
- Na vreme za šta? Opet ste uboli prelaz u kladži al vam ker pojeo tiket ili vam je ovaj put slučajno izleteo kroz prozor i na krilima vetra otišao u zaborav?
- Ma nije bre koj ti je kurac, Šomi povalio onu milfaru sa šestog! Taman si došao na vreme da čuješ detalje.
- Ajde! Kaži mi molim te Šomi kako ti je to pošlo za rukom?
- Pa pazi braćala za razliku od nekih ja jurim, mutim, lažem, mažem i na kraju se ovajdim za kvalitetnu jebačinu! Prelakiran sam ti ja!
- Jašta brate i lažeš i mažeš, nego ajde deder ispričaj nama slepcima kako je tebi pošlo za rukom da pojebeš najbolju milfaru na Voždovcu koja se vucara sa jednim od ministara drage nam države i pritom ima keša da nas kupi sve zajedno a tebe nema zašta pas da ujede. Da ne pominjem što devedes' posto vremena provodiš cirkajući vops ispred dragiše i niko te nije video sa ženskom osobom pa ima par godina?
- Izašao ja matori da bacim đubre i ...
- Kad je to bilo?
- Ma oko 6 matori, što me prekidaš koj kurac?! I krenuo ja da bacim đubre i vraćam se kad ono komšinica iz marketa nosi par kesa i ja se kao svaki galantan tip tu ponudim da joj pomognem i bacim onaj moj kez. Ona kao joj što si fin dečkić i to.
- I verovatno te pozove u stan na slatko i vodu ne bi li ti se zahvalila?
- Jeste matori kako si znao?
- Ma onako pade mi na pamet, nastavi slušam pažljivo. Pretvorio sam se u uvo.
- Dobro pozvala je na kafu a ne na slatko i vodu ali razumemo se. Kad ja kod nje gajbi ona otvori dušu te ovo te ono, onaj je vara ona traži stabilnost. Traži da je neko voli takvu kakva je. Kao svesna je da više nije mlada i to.
- I ti joj kao svaki galantan tip kažeš da je idalje vr' čka i da je ovaj budala?
- To matori, baš taj rad i ona tu krene kao je l' stvarno to misliš, je l' bi ti tako mlad i lep bio sa mnom i te fore. Ja tu sve potvrdno skromno i ona me zaskoči.
- Slušamo!
- I ono prvo je odvalim tu na trpezarijskom stolu, pa se preselimo u sobu. E tu sam udarao kao pneumatski čekić, mislim da je komši odozdo pao luster.
- Pretpostavljam da si je kao prava pastuvčina odvalio još jednom, na primer u kupatilu?
- Au matori ti ko da si neki Milan Tarot jbt, sve pogađaš. Za kraj se kresnemo na veš mašini, da me jebeš ne znam kako smo tamo dospeli. Al je bilo predrkano.
- I kad je trsiš ponovo, mislim šta ćeš ovde sa nama?
- A pa brate znaš dogovorili smo se da...
- E slušaj nemoj meni te „i meni jedan potencijal“ fore da prodaješ!
- Kakav potencijal, šta ti je matori?
- Lažeš bre ko pas, lažeš i još sam veruješ u to! Prvo ti u životu nisi izbacio đubre, drugo čak i da ti je tako nešto palo na pamet juče oko 6 si bio mrtav pijan ispred trafike molio malu da ti da pljuge na veresiju, baš sam se tad slučajno vraćao sa faksa. Bio si toliko pijan da ti ni dve kutije potencijala jebenog ne bi pomogle da ti se digne čak i da te je tako pijanog pozvala gajbi i htela da zajaše. Kao treće upravo si prepričao radnju nićpora koji sam gledao par desetina puta. Ajd zdravo!
Sama njena egzistencija. Samo zamislite život bez siromaštva, zlobe, zavisti i tašti! Zvuči kao raj na zemlji, zar ne?
Svanula je još jedna nedelja, prva misao je da se već sutra(!) radi. Petak je bio divan, lagani dan na poslu, izašli smo sa decom uveče u grad na sladoled. U subotu ujutru smo otišli u park, pa na obližnje jezero, a popodne je već počela da mi radi žila ludara i vilicu sam počeo nesvesno da stežem pri samoj pomisli na današnji dan. Naiđe, srećom, predveče komša Micko k'o kec na deset, da balavimo o fudbalu i tenisu i ločemo klekovaču. Kad smo se dotakli formiranja vlade, znao sam da me uhvatilo lepo i uopšte nisam mislio na ono što me očekuje danas. Zato mi je sada utoliko lošije. Gledam se mamuran u ogledalu i tako bih voleo da ne moram da se brijem. To znači da ću morati i u utorak i u četvrtak! A da sam se obrijao u ponedeljak, onda bih morao još samo u sredu, jer je petak ionako opušten dan na poslu, pa se brada od tri dana prećutno toleriše. Žena je obukla onu devojačku jednodelnu letnju haljinu sa amebama, sinu je stavila jebenu leptir mašnu a ćera je u belim dokolenicama. Zajedničko im je da je sve to kupila njena mama. To znači da ću ja morati da stavim onu ogavnu kinesku svilenu kravatu sa sve iglom od turskog zlata što mi je donela sa istanbulske šverc-ture. To takođe znači da ću morati svojski da se potrudim da ne srčem supu sa poluraspalim knedlama i pojedem svu kuvanu šargarepu koju mi tašta sipa u enormnim količinama samo zato šta zna da je prezirem. Pa ću morati da hvalim rinflajš koji se i u siromašnijim zemljama daje kučadma. Eh, da mije bar tast živ, pa da popijemo po ljutu-dve kao aperitiv. Ali ni on nije mogao dalje, siromah, čak je frapantno da je doživeo celih 56 pored takve guje. Pa one njene male sarme sa previše safta i stvrdnutog fila koje bi kod moje keve ladno završile u kanti. I odvratna baklava sa deset kila šećera i užeglim korama. O pivu posle ručka mogu samo da sanjam, a kafu će mi, kao slučajno, zasladiti saharinom iz inata. Neću se usuditi da tržim drugu, naravno. A onda, kad krene da ogovara komšinice i indirektno mi nabija na nos kako sam joj ćerki uništio karijeru i pretvorio u roba, moraću da odem do dnevne sobe da pregledam teletekst, što će njoj biti dovoljno da me optuži da sam kockar i razvratnik. Kad budem pokušao da objasnim da nisam kockar, ona će reći da lažem, a ko laže, jelte, taj i krade, pa će proizvesti zaključak da verovatno imam i švalerku koju uspešno krijem od njene ćerke. Na to će me žena podozriljivo skenirati iz više uglova i ostaće sumnjičava sledeća 3 dana. Sva sreća te sam sa klincima ugovorio da me tada pitaju da izađemo napolje da se igramo, pa ću izbeći dalju tiradu. Osim ako ne pada kiša ili je gadna zima. U tom slučaju ću izaći na terasu da popušim pola kutije cigara sve odlažući povratak u dnevnu sobu i rolu glinenog goluba. Negde oko 5, žena će jedva primetiti patnju na licu mom izmučenom i počećemo da se spremamo za kući, kojoj ćemo ceremonijalno krenuti tek oko 6, posle dugog opraštanja i pakovanja hrane za poneti, jer je ona sada sama i to nema ko da jede i baciće, a greota je (a nije greota). I pustiće suzu dok ljubi decu koja rastu kao iz vode, meni će nehajno pružiti hladnu ruku bez ikakvog stiska, a onda će dugo držati ćerku u snažnom zagrljaju, kao da je šalje na liniju fronta bez nade da će ova preživeti.
Ipak, osećaj udaljavanja od lisičije jazbine donekle nadomešta patnje mog nedeljnog popodneva, kapiram da je celo veče preda mnom, pa ljudi, još uvek treba da se igra derbi kola u Italiji i par zaostalih utakmica kod Engleza, Micko reče da će možda baciti neka krilca na roštilj, u fridžu imam bar 4 piva zaostalih od sinovljevog rođendana. Sve deluje kudikamo bolje, vikend će ipak biti celishodan, na kraju krajeva, mogla je da pozove na ručak i svoju sestru (ta je tek kučka) ili da nas tera da ostanemo da gledamo Sulejmana zajedno, ne daj bože. Već na parkingu ispred zgrade, snimam da je komša raspalio ćumur na terasi, srce mi lupa jače, čini mi se da ću zapevati. Žena me čudno gleda dok otključavam vrata i kroz hodnik se razleže moje jetko: ''Jedva čekam da nedelja dođe, tanana milena, da nedelja dođe...''.
Reinkarnacija je Budističko verovanje gde bi svaka jedinka trebalo da živi sledeći život onako kako zasluži u ovom. Ubica postaje žrtva, smerno i čestito biće biva unapređeno u lancu ishrane itd.
Nova Godina je bila sa puno snega i veoma hladna. Danas, na Badnji dan, ne pada sneg, ali je i dalje izuzetno hladno. Mali Cvetko, belo prasence od svojih 4 meseca i 14 kila, sa crnim cvetom na čelu, po kome dobi ime, proždrljivo doručkovaše koncentrat zajedno sa braćom i sestrama. Iz transa halapljivog žderanja ga prenu graja, i da je razmeo ljudski jezik, mogao bi se zabrinuti. Domaćica Vukosava je odsečno dreknula četničku mantru svom čoveku Radisavu:
- Kolji, voda vri!
Cvetko se iznenadi kad vide da se ostali odmiču od hrane te pomisli da je ovo još jedno maslo brata Mite, pa samo nastavi da sočno mljacka. Odjednom, oseti jake ruke na zadnjim nogama i stade pokušavati da se iskobelja. Shvati neumitnu istinu da je došao sudnji dan, praseći život mu sinu pred očima, oseti da ga neko krvnički vuče za levo uvo i poče da ostaje bez daha. Pre nego se osvestio, učini mu se da lebdi iznad dvorišta i prepoznade svoje telo u lokvi krvi. Ispod vrata Cvetkovog, Radisav stavi tufnastu šerpicu ne bi li nakupio dovoljno crvene tečnosti za krvavicu. Cvetko oseti da kenja, iako mu nije bilo jasno kako...
Negde u to doba, kasapin Ćopa žurno izvrtaše petu čašu kuvanog vina te sede u stojadina i poteče u obližnje selo ne bi li stigao da uredi tri božićna brava pre mraka. Ćelave gume proklizaše nekoliko puta na ledom okovanom putu, ali Ćopa ne smanjivaše gas u pokušaju da nadoknadi vreme izgubljeno u kafani. Iako je dobro poznavao put, krivina sa kontra nagibom ga pripitog prevari, i dok je sletao sa puta i glavom probijao šoferšajbnu, učini mu se da iz visine gleda ovu scenu kao pre 30-ak godina kada u bioskopu gledaše akcioni film.
Ako postoji raskršće duša, Cvetko i Ćopa su ovog trena morali da se sretnu negde oko Kuršumlije.
U isto vreme, u državi Teksas, parohija Ostinska, devojčica Džejn je očekivala da se njena omiljena kobilica oždrebi. Na drugoj strani sveta, na jugu Srbije, opština Trgovište, baba Mara posla unuče da zove deda-Dragutina iz kafane jer se krmača prasila. Dragutina, gladnog od Božićnjeg posta i pripitog od rakije, noge jedva dovedoše pred obor i to kada se krmača Maca već oprasila. Za oko mu zapade prasence sa vidno kraćom nogom, ali naprednije od ostalih te samo procedi, više za sebe:
- A, eve gi naše pečenice za Vaskrs!Džejn konačno ugleda uspravljeno braon ždrebe sa belim cvetom na čelu i uskliknu: "He must be named Flower!"
Cvetku bi čudno da nema blata okolo i da nije toliko hladno, ali mu se pogled zadrža na sapima sa ogromnim kopitama. Gledajući minijaturno konjče koje ga rodi, lagano podiže glavu i upre pogled prema nebu, koje je konačno mogao jasno videti, te prozbori:
- ''Budisave, pa zar jebeni poni, serem ti se u apgrejd!''U međuvremenu, u kineskoj provinciji Điajong, na najvećoj farmi stoke na svetu, na skupu svinjske heraldike, većina veprova-nerasta se čudiše da im u porodičnom stablu, negde oko kolena kurajbera, svima stoji isto prezime: Matijević!
Mladić od oko 15 godina koga trese pubertet.
(Hios, osmi vek pre Hrista)
Homer: Dakle-
A kad ranosvanka veće ružoprsta osvanu Zora,
onda nagrne narod pred lomaču Hektora slavnog.
A kad se iskupe već i svi se zajedno nađu,
najpre rumenim vinom ugasiše lomaču celu...
Alogak: Ali zašto bi gasili lomaču vinom, to nije ekonomično, a s druge strane njima bi trebala štednja ako misle da izdrže opsadu tako velikog grada.
Homer: Šta to tebe boli kurac, jesam ja ovde pesnik ili ti?
Alogak: Pa ti si, ali ja beležim, a malo je nelog...
Homer: Ajde bre, kurcobrijo, ne serendaj tu nego piši dalje:
svuda kuda je snaga silovitog doprla ognja,
potom bele braća i drugovi sakupe kosti,
ridajuć', i svi grozne niz obraze ronjahu suze.
Kosti, kada ih skupe, u zlatni smestiše kovčeg...
Alogak: Ali zar nisu kosti malo oprljene kad izgore, mislim kako bi mogle ostati bele ako su bile na vatri.
Homer: E da nisam slep, sad bih samo pogledao u tebe.
Alogak: Pa što, ja samo kažem šta nije logično u tekstu.
Homer: Ma šta nije logično sunce ti jebem, jesam proveo pola života da sklopim ove stihove i naučim ih napamet da bi mi neki kenjac koji ne zna razliku između jareta i jagnjeta govorio ovde da su moji stihovi nelogični? Ajmo, dva kruga oko ostrva, taman da se setim gde sam stao.
Alogak: Pa nisam ja hteo da vređam, znaš kako kažu, 'i Homer ume da zadrema' he he
Homer: Petnaest krugova.
(dva sunčana sata kasnije)
Homer: ...grimiznim pokrovima i tankim pokriju kovčeg.
U raku iskopanu tad spustiše njega, a ozgo kamenja
krupnog oni navališe jedan na drugi.
Alogak: Ali zar oni ne bi trebalo da grade tolos-grobnice, ako su već mikenski Grci?
Homer: Dete. Koga-boli-kurac. Je l' ti misliš da će stvarno tamo neko za dve 'iljade godina da pamti mene i teb... dobro, ajde, ne tebe, ti si da ne kažem poludebilan, ali ko će da se bavi mnome ili Ahilejom, je l' ti stvarno misliš da će biti takvih budala?
Alogak: Pa šta znam, možda i bude...
Homer: A jebeš mi sve ako si ti normalan, daj da krenemo s tim dalje, evo nek ti bude tolos.
Nadgrobni naspu hum i postave svugde stražare,
da ih ne napadnu pre Ahejci s nazuvkom lepim.
A kad podignu hum, tad vraćat' se stanu i potom
lepo se iskupe svi i slavnom se čašćahu čašću
onde u dvorima Divu dragoga Prijama kralja.
Tako su oni pogrebli konjomoru Hektora borca.
Alogak: Uh što ste nabacali epitete ovde.
Homer: Pa moram, konju, da bi napravio dobar heksametar.
Alogak: Pa znam, al' opet je previše.
Homer: A jebeš mi sve, odo' ja odavde, a lepo su meni govorili 'Ta nemoj Homere, ta mani te stihove, lepo se bavi nekom filozofijom kao sav normalan svet, šta će ti to u tim godinama, vidiš ionako da samo dođoši zapisuju to, ta oni će ti mozak prokljuvati' Ali ne! Homer mora bit' budala. I koga boli uvo, eto ti sad, kurcobrijo jedna dođoška, da li kurcobrijo jedna, ostani tu gde jesi, nek niko ne zna na kraju ni da je Troja prva srpska kolonija u Maloj Aziji, jebe mi se tačno, odoh ja odavde!
Alogak: PA NE TAMO HOMERE TAMO JE LIT... A bio je dobar čovek vaistinu.
Vjerovali ili ne, istina je da izreke nastaju spontano. Nigdje nije zabilježeno da su nekada premudri, a danas citirani osnivači izreka sjedili sa perom u ruci, gužvali papire i bacali ih u kantu dok ne potrefe onaj pravi, koji potom kriju u fioku, ne, one su najčešće izgovorene pa tek onda razmatrane. Izgovarane su pijano, glasno i dočekivao ih je gromoglasan smijeh. Kao i sve te njih, pa tako i ovu, prati jedna posebna i zanimljiva priča.
Koza, nepoznatog imena, prezimena, nadimka i genetskog koda, sjedila je sa društvom u kafani nesvakidašnjeg kalibra: ako bi se prvi put zadesio unutra, trebalo bi ti vremena da se navikneš na gusti dim koji neprestano kulja kroz žute zube, kroz koji se vidi tek kad se pošteno razmašeš rukama; konobar se nikada nije čekao - konobar se molio,
ali prvo budio,
i to dugo, jer je pio danima.Pripiša se našoj kozi, te ona tu reakciju saopšti svom društvu. Ovo svakako ne bi trebalo naglašavati da je mjesto dešavanja događaja neka mlada kafana u kojoj nema okačenih kesa za talog iz pepeljara na svim stolicama, ali jebiga, jeste, i tu se moralo govoriti da ideš baciti piš, da znaju gdje si krenuo, ako se zagubiš negdje usput.
Keramičke pločice, potpisi na njima, razbijeno ogledalo, nema tečnog sapuna, nema običnog sapuna, nema nikakvog sapuna, kakav crni sapun, stari buzdovan, mrlje od blata, čučavac, i rigips ploča koja razdvaja mušku i žensku stranu ovog tijela.
Stade koza pišati, prvi put joj je danas, a znate i sami kako to izgleda. Pljunu kroz mlaz jednom, iz navike, i pogled joj zastade negdje na sredini rigipsa: bio je probušen, ali ne bilo kako - rupa je, jarane, bila idealnog kroja, kao da ima namjenu.
Utom se začu milozvučan glas iz prostorije do, koji reče: ''Ime mi je Sara, Dunavom još šibaju vjetrovi,
pruži mi rog, kozo,
vidjeli te svjetovi!''
Lakovjerna i željna igrarija, koza, ne razmislivši trena, progura svoj rog kroz rupicu, kasnije nazvanu sveta rupa. Vidjećete, uostalom, i zbog čega.
Rog je, zajedno sa kozom, strpljivo čekao, a ko čeka, navodno, i dočeka. Sara je preturala po svojoj torbici, čula je to koza, dobrano je poznavala zvuk preturanja po ženskoj torbi, jer je nekada i sama to radila, dok nije počela furati džeparice.
Sara nataknu kutiju jebenog starog sarajevskog Marlbora, meko pakovanje, na kozji rog, i potom nestade.Društvo kozino pilo je za stolom.
Konobar je spavao.
Sijalice su treperile.Vana, kozina drugarica, dobi poruku od bešike: ''Biraj, Vana: ili u gaće, ili po čučavcu!'' Potrča Vana, razvali vrata od toaleta, istrese se po čučavcu, zgrabi kutiju najboljih cigareta ikad i zavrati se za svoj sto.
Koza popizdi. I ne popizdila! Sarajevski Marlboro puše grčki bogovi, alo!, aman, pušiću ga i ja, pomisli u sebi!Izleti van, i baci se u potragu za poklonom. Svi su je ignorisali, niko joj čak nije ni vjerovao u priču, a i iskreno, ko bi povjerovao u to?
Načina kako doći do blaga nemaš puno - jednostavni su, moraš ga tražiti.
Uze koza sudbinu u svoje ruke, te se zaleti po kafani moleći djevojke da otvore svoje torbe, ne bi li im pogledala sadržaj, fotografiše, kaže, za diplomski, treba joj to. Istraživanje neko, nešto.
Trajala je, čitaoče, potraga satima, jer joj nije padalo na pamet da pogleda kod svojih.
Dođe, napokon, i do Vanine torbe.
Otvori Vana torbu, i pogodite, unutra napukla kutija sarajvskog Marlbora.
Glasno viknu koza: ''Oh, svete zvijezde, hvala vam! Oh, hvala vam najljepša!''
''Ali, kozo, cigarete su moje! Vrati mi ih ovamo, glupa kozo!'' slaga Vana.
''Izvinite što prekidam razgovor, ali očito je da se na rogu koze nalazi parče crveno-bijelog papira, i komadići folije i filtera...'', uleti klizeći bivši detektiv, danas proizvođač meda, Manojlo.
''Ako laže koza, ne laže rog, gospođo!'', dodade (dodade haha), zakuca razgovor u jednoj rečenici... zaustavi laži... izmisli izreku!Svi su dobili po jednu cigaretu od koze. Ti gutljaji jeftinog piva nikada im bolje nisu sjeli.
Sarajevo, vrati se, i povedi Marlboro sa sobom, u pupak te ljubim!
Svako od nas je imao jedan rođendan koji je pošao skroz naopako.
Spada u dane koje je najbolje prespavati.
- Stojiš u kupatilu. Prednja desna jedinica ti se klati i samo što nije ispala. Svi zubi te užasno bole a ti nemaš pojma zbog čega. -
07:00 - zvoni ti telefon, polako se budiš, shvataš da ti ne ispadaju zubi već si samo sanjao. Mahinalno se javljaš. Zove te najveća dronfulja sa posla, koju inače ne možeš da smisliš kao ni ona tebe. Kroz zube ti čestita rođendan i "mnogo se izvinjava što zove subotom". Potom, histeričnim glasom, objašnjava kako joj fali četrnaesta strana izveštaja koji treba da preda u ponedeljak i interesuje se da je slučajno nisi greškom poneo kući. Obećavaš da ćeš pogledati po sobi. Gasiš telefon, nastavljaš da spavaš.
08:00 - ustaješ iz kreveta. Preturaš po celom stanu ne bi li pronašao papir koji ti je tražila zla dronfulja sa posla. U traženju te ometa telefon koji non-stop zvoni jer raznorazne baba-tetke, strine i šurnjaje koje nisi video godinama žele da ti čestitaju rođendan i popričaju sa tobom.
10:00 - sediš za kompom, gledaš ko ti je sve čestitao rođendan na Fejsu, usput igraš Farmu. Šalješ zloj koleginici poruku da si danas, počev od podneva, van grada i da papir koji traži sigurno nije kod tebe.
12:00 - porodični ručak. Ćale i keva ti daju 100 evra da izvedeš društvo na klopu i još 100 za tebe, da se malo ponoviš. Dok ručate nepozvan dolazi komšija, dežurni smarač. Na poziv tvojih ostaje da ruča sa vama. Za ručkom prepričavaš san, komšija ti objašnjava "da će ti umreti neko od rodbine ako sanjaš da ti ispadaju zubi. Pošto te je u snu bolelo znači da ti uskoro umire neko jako blizak". Dok priča čudno ti gleda roditelje.
14:00 - porodični prijatelji, bračni par sa nesnosnim klincem, su se najavili za sedam uveče. Raduješ se jer izlaziš iz kuće već u osam, nećeš ih dugo gledati. Tvoji te šalju u Merkator da kupiš sokove i posluženje za prijatelje jer u kući nema ničega osim torte. Usput srećeš dronfulju sa posla koja te juri po hipermarketu da sazna što si lagao da putuješ. Od nje saznaješ da na poslu fale i spajalice i da si glavni osumnjičeni za to nepočinstvo.
15:00 - kupio si spajalice koje ćeš onoj kravetini u ponedeljak da tresneš o sto. Žuriš kući, dok trčiš jure te psi lutalice. Padaš u baru i kvasiš pantalone u kojima si večeras planirao da izađeš.
17:00 - nemaš pojma šta ćeš uveče da obučeš. Probaš druge pantalone koje su ti malo tesne ali ti ne stoje loše. Dok isprobavaš odeću telefon ti neprestano zvoni budući da se još nebitnih ljudi setilo da postojiš. Dvadeset minuta pričaš sa bivšom kevinom koleginicom koja zove da ti čestita jer te zna "od kad si bio mali".
19:00 stižu porodični prijatelji sa nesnosnim klincem. Poklanjaju ti keramičku figuricu i album za slike. Dok se oblačiš i spremaš da izađeš klinac te juri kroz sobu i postavlja glupa pitanja. Hvataš maglu najbrže što umeš.
20.00 sa društvom si u restoranu. Poručili ste piće, razgledate jelovnik. Konobar vam prilazi i saopštava da je kuhinja večeras nažalost zatvorena. Nudi vam kikiriki i kokice.
21:00 - peške lutate po gradu, tražite novi restoran ali nigde nema deset praznih mesta za istim stolom. Niko neće da spaja stolove. U boljim kafićima je sve rezervisano. Prepešačili ste put od Kneza do Palilule. Sedate u neku birtiju na putu za Pančevački most. Društvo te proklinje, moleći te da iduće godine rođendan slaviš kod kuće.
22:00 - gurate se u tesnoj birtiji. Malo, malo pa neko od tvojih prijatelja nešto prospe. Pušenje je zabranjeno po novom zakonu tako da na svakih 10 minuta izlazite ispred lokala da zapalite. Tesne pantalone ti pucaju na dupetu ali sreća pa imaš duži kaput koji više ne skidaš.
23:30 - spremate se da krenete kući ranije jer tvoji prijatelji baš sutra moraju rano da ustanu da uče. Malo ste se zaneli, račun je 15.000. Vadiš sto evra što su ti tvoji dali za trošak + 50 evra od poklona. U birtiji ne primaju evre, trčiš po okolnim trafikama da ti razmene pare. Društvo te već otvoreno mrzi.
00:45 - nalaziš se na Glavnoj železničkoj stanici sa najboljim ortakom koji živi u predgrađu. Pobegao mu je poslednji dnevni bas, zajedno čekate noćni. Kad on ode shvataš da nema noćnog koji ide u tvom pravcu. Jedva nalaziš taksi koji te na kraju košta 3500.
01:20 dolaziš kući. Keva ti, u polusnu, objašnjava kako je mali od prijatelja, kada si otišao, malo bio na kompjuteru i kako je "nešto iskočilo i pokazalo eror". Pokušavaš da startuješ komp ali ne reaguje. Boli te uvo za sve, poluobučen se bacaš u krevet.
02:20 zvoni ti telefon. Nadaš se da sledi zakasnela čestitka od nekoga do koga ti je stalo a ko ti nije čestitao. Javljaš se. Dronfulja sa posla ti kaže da se ne brineš jer je četrnaesta strana njenog izveštaja uspešno pronađena iza sedišta u autu njenog švalera.
Krenuli Srbi na put u obećanu zemlju. Spakovali sve što su mogli u jedan džinovski stari jedrenjak koji behu posebno izabrali za tu priliku. Njegova jedra su bila poprilično pohabana i na više mesta ukrpljena, a krma beše napukla, skoro da je visila. Međutim to ništa nije moglo umanjiti putnički entuzijazam. Već duže vreme su Srbi slušali najlepše priče o životu u Obećanoj zemlji koje su do njih dolazile od raznih trgovaca i diplomatskih predstavnika koji su prolazili kroz njihove krajeve. Počeli su postepeno da oponašaju stil života, onakav kakav se navodno tamo živeo. Promenili su imena ulica, i umesto po svojim junacima iz starih ratova, nazvali ih po ljudima koji su vladali Obećanom zemljom i njenim glavnim gradovima. Počeli su da sade drveće naopačke, jer su čuli da se to tako radi u Obećanoj zemlji, a svojoj deci su pred spavanje čitali samo bajke koje su pisali pisci iz Obećane zemlje, bez obzira što su bile napisane na stranom jeziku i što ni njihova deca nisu mogli razumeti ni reč. Posle nekoliko godina Srbi su shvatili da se njihov život nije mnogo promenio i približio onome o čemu su slušali od putnika-namernika. Zato su doneli čvrstu odluku da ne čekaju da Obećana zemlja dođe do njih, već da se ukrcaju na jedrenjak i da se svi tamo đuture presele.
Vođe su pre puta obećale narodu dobar vetar, koji će sigurno napuniti jedra čim brod bude izašao na pučinu. Na jarbolu su pored svoje istakli i novu plavu zastavu sa žutim zvezdama, što beše zastava Obećane zemlje u koju su krenuli. Tokom ukrcavanja neke vladike htedoše da okade brod i održe kratku molitvu za mirno more, međutim vođe su strogo zabranile da se brod osvešta. «Tamo kuda mi putujemo neće nam više trebati vera – rekoše. Tamo je čovek slobodan, sam je sebi gospodar i ne treba mu više molitva za zdravlje i sreću. Videćete kad stignemo tamo, kako je sve plodno i uspešno. Tamo iz jedne semenke nikne čitava njiva, ovce su im velike kao krave, a krave su velike kao kuće i daju potoke mleka. Bacite gospodo ta kandila, i dajte da dižemo sidro, pa da krećemo».
Prvi dani puta su protekli u neviđenoj sreći i veselju. Putnici su se mahom poređali po palubi obučeni u svoju najbolju odeću. Muškarci su većma nosili bele košulje sa uštirkanim kragnama, a neki su bili i u smokinzima sa cilindrima na glavi. Žene su bile u večernjim toaletama, sa punđama bogato ukrašenim biserima ili paunovim perjem. Svi su želeli da narod Obećane zemlje vidi da im u goste stiže kulturan bratski narod koji sa njime deli iste običaje. Svoj deci su roditelji zapovedili da budu mirna i da se mnogo ne igraju na brodu, jer se tamo gde su se zaputili vodi miran i uređen život, pa ne bi bilo dobro da uplove u Obećanu zemlju uz ciku i vrisku derana koji se jurcaju po palubi.
Ali nakon nekog vremena vetar je počeo slabije da duva, tako da se brod kretao sve sporije. Vođe su ubeđivale putnike da je to samo privremeno i da će se svakog trenutka vetar pojačati. Ljudi nisu gubili strpljenje, već su strpljivo stajali na palubi i gledali ka horizontu, u pravcu zapada, gde bi trebalo da se nalazi Obećana zemlja. Dani su prolazili a vetar je bio sve slabiji, sve dok u jednom trenutku nije postao toliko slab da je brod prestao da se kreće. Vođe tada okupiše sav narod na brodu i rekoše: «Ljudi imamo mali problem. Naš brod je pretovaren i zbog toga nam je onemogućena plovidba. Mnogi od vas su poneli previše nepotrebnih stvari iz nerazumne želje da ih one podsećaju na zavičaj. Vi ne shvatate da ćemo u Obećanoj zemlji dobiti sve nove stvari koje su mnogo bolje od ovih starudija koje ste svi spakovali. Hajde da vidimo šta nam od svega toga ne treba, pa da bacimo preko palube kako bi brod postao lakši».
Svi su prihvatili ovaj pametni predlog i momentalno počeli da traže čega bi se prvo rešili. Odmah su se svi složili da bi prvo trebalo baciti sve knjige u more, pogotovo one istorijske i filozofske, jer su suviše debele i teške, a u Obećanoj zemlji neće imati nikakvu svrhu. Tamo se ionako uči samo o sadašnjosti i budućnosti, jer tamo sadašnjost i jeste budućnost. Ali bacanje knjiga nije bilo dovoljno da rastereti brod, te Srbi nastaviše dalje sa raspremanjem. Onda nekome sinu da bi se trebalo rešiti svog nasleđa koji je svako od njih poneo, jer je tu bila gomila fotografija, slika, porodičnog nakita, srebrnine, nameštaja i koje kakvih teških i nepotrebnih drangulija. Bez mnogo premišljanja sve to polete preko ograde. Tu se brod pomeri napred nekoliko metara, ali se ponovo zaustavi, jer nije mogao da uhvati potrebno ubrzanje. Sledeće što je poletelo u more je bila garderoba koju su putnici poneli. Mnogi su želeli da makar zadrže svečano ruho u kojem su planirali da doputuju u Obećanu zemlju, ali se onda jedna lepa mlada dama obnaži i strasno povika: «Skidajte svi tu odeću sa sebe lenštine! Šta ste se upicanili kao da ste pošli u svatove. Pa naša braća iz Obećane zemlje će nas i gole prihvatiti. Biće fascinirani kada čuju kakvu smo žrtvu podneli da bismo im došli u goste». Kada čuše ove nadahnute reči, svi putnici oduševljeno poskidaše sve sa sebe, i zapevaše u glas himnu Obećane zemlje. Jedrenjak je zaplovio ka horizontu i sve je ličilo da će bez problema stići na destinaciju.
Kada je oduševljenje bilo na vrhuncu, vetar ih ponovo izdade, skoro da ga nije bilo u jedrima, pa se jedrenjak ponovo ukopa u mestu. Odjednom svi udariše u kuknjavu i očajanje, jer više nije bilo tereta koji bi moglo da se baci u more, pa svima postade očigledno da nikada neće stići u Obećanu zemlju. Počeše jedni druge da optužuju ko je kriv što su se uopšte uputili na ovo putovanje. Mnogi su tvrdili kako oni nikada nisu ni bili za ovu avanturu, nego da su ih drugi na to naterali. Hrane i vode je na brodu bilo sve manje. Žedni i izgladneli putnici su počeli da se otimaju oko preostalih mrvica. Nastala je opšta tuča. Muškarci su se međusobno dovatili za vratove, pesničili se i ujedali, a pomahnitale žene su jedna drugoj čupale kosu i grebale lice noktima. U sred tog meteža jedan krupni momak iz gomile je spazio svoje vođe kako beže ka kabinama: «Eno stoke koja nas je naterala da krenemo u ovu propast! Drž`te ih braćo! Platiće nam što su nas naterali da napustimo naše prelepe domove!». Kao po komandi putnici zgrabiše svoje vođe, te ih podigoše i baciše preko palube. Dosta je i samih putnika popadalo u more, jer su se u želji da svi učestvuju u tom činu kažnjavanja svi nabili na ogradu i jedni duge potiskivali. Sada je brod bio toliko olakšan da je odjednom naglo poleteo, a delovalo je kao i da je vetar postao jači. To je zaustavilo sukob na palubi i svi su polako počeli da zauzimaju svoja stara mesta. Bojažljivo su gledali gore ka jedrima koja su se ponovo snažno zategla. Svi su očekivali da će se svakog časa jedra ponovo sklopiti, pa nisu progovarali ni reč, već su samo piljili u stara okrpljena jedra. Više su ličili na gomilu tela iz zajedničke grobnice, nego na žive ljude od krvi i mesa. Onako golišavi, krvavi i izgladneli, pribili su se jedni uz druge kao hrpa creva.
Dani su prolazili, a niko se nije pomerio s mesta. Tek ih je jednog jutra trgao snažan udar u trenutku kada se brod nasukao na neku obalu koju niko nije ni spazio. Putnici počeše da se lagano pridižu iz svog mrtvila. S nevericom su trljali oči da bi procenili da li se to sve zbilja događa, ili su odveć mrtvi, pa bi trebalo da se pojavi Bog da ih kazni što su ostavili zavičaj i krenuli na ovo suludo putovanje. Onaj krupanlija što je prvi poveo pobunu protiv vođa, sad je i prvi preskočio palubu i zgazio na kopno. Očigledno se zbog svog ranijeg postupka nametnuo kao novi autoritet, zbog čega su i svi ostali putnici pratili njegov primer. Međutim kada su se svi iskrcali na kopno dočekao ih je neočekivani prizor. Zemlja oko njih je bila kamenita i prekrivena solju. Gotovo da nije bilo niti jedne vlati trave, osim nekog kržljavog trnovitog grmlja koje je tu i tamo izbijalo iz kamena. Nebo iznad njihovih glava je bilo olovno sivo i na njemu nije bilo ni jedne jedine ptice. Vazduh je bio vlažan i težak i smrdeo je na pokvarena jaja. «Braćo ovo nije valjda ta Obećana zemlja u koju smo se mi zaputili?! – povika razočarano krupanlija – Ne može valjda to biti to! Gde su sve te plodne njive, džinovske ovce i krave o kojem su nam tolko pričali? Biće da smo gadno skrenuli sa kursa pa da smo zalutali u neku vukojebinu». „Biće, biće – povikaše svi u glas – Ovo nije Obećana zemlja. Ovo je neka vukojebina!“. „Predlažem da se raštrkamo po okolini i da vidimo da li možemo da pronađemo kakvu hranu ili vodu i nešto po čemu ćemo se orjentisati“. Svi poslušaše svog novog predvodnika pa se baciše na posao.
Potraga je trajala do duboko u noć, a da nisu pronašli ni hrane ni pića, niti su, osim negostoljubivog kamena, pronašli bilo šta što bi im moglo ukazati gde se trenutno nalaze. Glad i umor su ih savladali, pa su se svi ponovo skupili na jednom mestu i polegali šćućureni u blizini neke litice. Prestravljena deca su se priljubila uz svoje majke, ali nisu plakala, jer su još uvek pamtila kako moraju da se vladaju kad stignu u Obećanu zemlju. Ubrzo su svi spavali mrtvačkim snom i sanjali kako će se izjutra probuditi u sopstvenim krevetima koje su tako olako napustili. Avaj, jutro je donelo isti prizor kao prošlog dana. Ista kamena zemlja pod nogama i olovno nebo nad glavama. Nakon što su se svi do jednog probudili, krenuli su kao u nekom transu do litice, kako bi pogledali ka moru i proverili da li se u okolini nalazi još neko kopno. Kada su stigli do ivice imali su šta da vide. U podnožju litice, na oštrim stenama, bilo je nasukano na desetine napuštenih brodova, a talasi su zapljuskivali njihove palube. Nekima su bili polomljeni jarboli, drugi su imali pocepana jedra i rupe u koritu. Na preostalim jarbolima vijorile su se redom zastave brojnih poznatih država zajedno sa plavom zastavom Obećane zemlje.
Srbi se međusobno pogledaše, pa još jednom pogledaše dole ka podnožju litice da se još jednom uvere u ono što su malo čas videli. U trenutku je zavladala grobna tišina, koja se stopila sa kamenim krajolikom u jalovu harmoniju izneverenih očekivanja. Onda tišinu preseče dečiji plač.
U Beogradu, 06.09.2011.god.
Feđa Dimović
