Nešto što ne može svako da smisli. Nešto za šta moraš da znaš da lažeš više od Vučića kada kaže kako je zemlja bezbedna. priča treba da bude realna ali da ima i potpuno besmislenih delova koji imaju smisla samo onim pijanim lovcima što čame po kafanama i gone mečke do središta zemlje umesto da uzmu lepo da jebu nešto.
''Ustanem ti ja u cik zore jutros i onako bunovan odem u lov. Stignem ja u šumu i ispred mene izripi jedna golema mečka i iskezi mi se u facu. Iskezim se i ja njoj u facu. Ona podiže rep i odlete u tri lepe. Nastavim ja tako da tražim živuljke kad izripi još veća mečka. Ona se iskezi na mene, ja se iskezim na nju, ona me raspali šapom i ja odlete u sneg. Srećom, bio je mekan. Tad mečka ripi na mene i ja se brzo popnem na drvo, dok ova ostade dole da guli koru i da mi smrdi, Bog je ubio. Ali pošto sam bio na sigurnom, pao mi je kamen sa srca i ubio mečku. I tako ja lepo natovarim mečku na ramena i odem si kući.''
Postulati kvaliteta defke, sa terminologijom inicijalno poteklom od Luksa Uč'telja. Ako kaniš napisati dobru defku, ne smeš pisati lošu, te evo kratke legende ovih izraza, kao vodič za novajlije željne slave i on-lajn pražnjenja libida.
Ovsebujnost (sveobuhvatnost, sistematičnost) podrazumeva da defka obrađuje malo generalniju temu od "Svraba međice na drugom času prepodnevne smene". Čak i ako je tematika specifična, poželjno je da ima određenu strukturu, da ne kažem glavu i rep. Naravno u tom žaru pisanja ne budi Tolstojevski, jerbo to onda teško da će iko čitati, a i Kaizenu će da lupaju penale zbog prekoračenja disk-kvote na moldavskim serverima.
Visprenost. Defka bi trebalo da bude originalna, da zaintrigira um i zavrcka poput bijonsare u elastinu. Šaljive fore i prežvakane igre rečima, te prepotopske pošalice sa rabljenjem parova tipa "mudo/jaje", "ženska/riba", te njihovim beskonačnim kombinovanjem u sintagme "Jaja na oči", "Riblja salata" i sl. sačuvaj za teču iz Rekovca ili eventualno za Dane kajsije u Miokovcima i muvanje pripitih pičadi između bisa Radeta Jorovića i napeva Crnućanki.
Živina. Iako je ovsebujna, defka mora biti pokretna, pitka, da klizi ko 'ladno pivo niz jednjak nadničara. Umotaš li je u previše mambo-džambo rečenica, gubeći i sam nit dok je pišeš, tek će nesrećni čitalac biti u rarebusu i zastati nasred pasusa, zarobljen u brzovezujućem cementu haosa. Kao što je dobar film stvarnost lišena dosade, tako bi trebalo da i dobra defka bude okraćena za osrednjost, ostavljajući samo čitko slatko jezgro. Ne zaboravi pravopis, velika slova i ostalo. Evo ti nekoliko znakova interpunkcije, da ti se nađe za početak: .;-,;,,:.’’’
Šašoljivost. Zajebancija. Život je apsurd i hajmo se sada malo, brate, zavitlavat' sa tim. Defka treba da zasmeje čitaoca, naravno ako nije od onih ozbiljnih (pogledaj pod Mehkoća). Da se nolajfer koji zavaljen u dvosedu čita, dok gricka čips i natapa ga kolom, zaceni lepo od smeha, zakašlje od slano-slatke smeše u ustima, ispljune većinu na monitor, i mal' ne krepa od trunke Debelog-Čipsa-Što-Ga-Reklamira-Sergej-Jebo-Dedu-Svog-Trifunović, upale u dušnik mu.
Mehkoća. Duševnost, humanoća. Obično krasi one ozbiljne defke, koje te ispune toplinom ili te nateraju da se nakratko zamisliš nad životom, a onda se preneš i nastaviš da gađaš ukućane praznim limenkama od piva. Ume da se iskombinuje i sa šašoljivošću, dajući miks sete i humora. Mehkoća ne sme preći u patetiku, a granica ume da bude tanka poput jeftinog toalet-papira. Ako si mislio žaliti što si nejebač, promeni kanal. Mada, ovde su svi mahom apstinenti prvog reda, eh, kada se samo setim, kako sam nekad… Kah, Kah.. Uglavnom, mehko nije pičkasto, nego, pa: meh-ko. I kapak!
Sigurno je da ste svi vi, negde u prolazu, čuli za Nelorda. Nije ni čudo, jer, to je često pominjana titula, ili bolje reći ''titula'', na Vukajliji.
Začetnik nelordske loze je famozni Nelord Triša. Dobar lik, al' se nije izvuko.
Ovde ćemo prostudirati sam pojam, viđen iz ugla par poznatih autora na našem omiljenom sajtu.
Red je da domaćin da uvodnu reč, pa da krenemo.
Krajnje očajna pozicija u društvu. Vrlo neslavna titula jer je Nelord najčešće smatran frikom, neretko proterivan i izbegavan, samo zato što je drugačiji, to jest zato što je prsotina.
Nema društvo iz kraja, osim kad treba da se daju pare za cutri.
Sam plaća pakete svima, iako ne vari. Ustvari zavari ponekad, samo da bi rekao da se izvuk'o. A ustvari se nije izvuk'o, a nije ni svestan. Niti će se izvući. Jer je nelord.
U slobodno vreme secira žabe i seče gušterima rep, pa gleda kako isti ponovo raste. Zabavan k'o poređenja na Tarzaniji.
Nelordov najviši cilj u životu je da se izvuče. I koliko god se on trudio i mučio, nikako mu ne ide i nikad mu neće ići. Pitate se zašto?
Zato što je Nelord i zato što je svaki Nelord obeležen da svi znaju da je to on. I celog života će mu pišati u usta s visine, zato što je nesposoban, zato što je nepoželjan, zato što je Nelord.
Jer se nije izvuk'o.
Svoje viđenje ove pojave nam je dao i Burzum. Evo šta kaže mlađani ludak, moj burazer.
Nelord predstavlja osobu koja je miljama udaljena od Lorda. Lord se sam po sebi izvuk'o, dok je nelord neizvučen. Nelordi mogu biti osobe povučene u sebe, one koje pate od akutnog barakudizma, one koje se jednostavno nisu izvukle, trišuju to jest nelorduju. Mnogi nelordi tripuju da su bili Lordovi, ne shvatajući da moraju da se izvuku, ne bi li lordovali.
Jednog prosečnog žene gledaju kao nejebljivo biće, ortaci ukoliko ih ima ga posmatraju kao čudaka, a ćale i keva jedva čekaju da ga skinu sa grbače, ako već nisu. Nelorde startuju random ribe po klubovima, ali ne cilju davanja pičke, već da bi ih obavestile kako su luzeri, kako treba da se oslobode tj. izvuku. Najlakši način za privremeno izvlačenje je ćomanski način: sad si se napio, sad si se naduv'o, još samo da se malo popraviš, da se IZVUČEŠ.
Šta je o ovoj pojavi imao da kaže moj vrlo dobar prijatelj, i jedan od omiljenih autora na sajtu, Džoni Kurajber, ćete upravo pročitati.
Nemojte njemu zameriti što definicija nije žuta, ja je pišem.
Gde početi priču o Nelordu?
Da li od početka kada još u obdaništu niko nije hteo da deli igračke sa njim zato što je čudan?
Ili je možda najzanimljiviji period prvih školskih dana?
Ili pubertet?
Svejedno.
Svodi se na isto.
Od početka života Nelord je izopšteni osobenjak koji jedino uživanje pronalazi u mučenju životinnja raznim spravicama koje je sam izmislio.
Vezivanje mačke preko grede kanapom, pa onda lagano spuštanje na rasplamsalu vatru. To je normalno za njega.
Sviranje nekog čudnog instrumenta kao što je ukulele i slušanje kamerne muzike. I to mu je potpuno normalno.
Jednostavno sve ono što se smatra čudnim on to voli. Ako je i imao drugove, oni su odavno zaključili da to nije neka dečija prolazna faza, nego je ono pravo ludilo koje prati Nelorda tokom čitavog života.
Možda ga i najviše ubija i čini Nelordom taj potpuni nedostatak pičke, jer Nelord neće dobiti ni ako plati. I kurve ga prepoznaju i ne žele snošaj sa njim, jer ko zna šta će da im radi. Možda ono što je radio životinjama u detinjstvu.
Ponekad pomisli da bi najbolje bilo da se jednostavno prepusti halucinacijama. Da uroni u taj svet drugačijih boja i zvukova gde bi ga možda zamišljeni prijatelji prihvatili i eventualno izvukli, ali ne ide. Tako se niko nije izvukao i on se jednostavno nikada neće izvući.
I u pravu je, brat moj Džonson. Naravno, bez kolege producenta ovaj intervju nije mogao da prođe, jer, veoma cenim njegove spise. I kao takav, jedan od omiljenih mi autora ovde, moram sam i kolegu Sidraševića da zamolim da prozbori koju o ovom fenomenu. Evo šta on kaže.
Biti primoran da sa sobom vučeš auru koja kombinuje pogled teleta koje je upravo shvatilo da se keva predozirala senom, držanje Hanibala Lektora, pričljivost Mirka Cvetkovića i reputaciju cirkuske zvezde. Nelordisanje.
Nelorderi vuku korene još od nastanka presvete vere Trišćanstva. U kontekstu Nelorda pominju se drevni spisi koji objašnjavaju prejaku moć Svetog Triše, za koga se veruje da je davni potomak današnjeg Svetog Trifuna. Nelord k'o Nelord, kastriran iz cirkuskog frik šoua, kao kakav kurčić koji smeta, jer je drugom friku grickao uvo na spavanju. Kači pseće slike na svoje av(AV!)atare, neposredno pre nego što iskoristi njihov pseći nagon trčanja za lopticom, koji je toliko jak da će se manifestovati čak i u pravcu Nelordove podignute satare.
Čini ti se da bi Nelord rado mogao izvući kakvu poluautomatsku, i mnogobrojnoj dečici ukaljati svetlu sudbinu, ali on, sam, se izvući neće. Očigledno poslat iz galaksije daleko, daleko, i koja je njegova rola u svemu? Da li je Nelord možda genije, koji je svoju ćutljivost i hroničnu psihodeliju trampio za šenaes' ideja u sekundi koje mu prolaze kroz glavu? Da li? Da li radi Ctrl + C tvojim moždanim ćelijama dok te tako sablasno gleda u oči pet minuta? Možda, u svojim mnogobrojnim i dugotrajnim pogledima ka nebu telepatski razgovara sa Rođom Raičevićem da vidi ima li se šta kvalitetno za izvući gore?
To je čisto hipotetički, jer, NELORD IZVUĆI NEĆE.
Šta o ovoj pojavi imaju da kažu organi reda i mira, poznatiji kao moderatori na našem sajtu, veoma je bitno. Stoga sam dao sebi slobodu, da jednog, tačnije jednu od njih priupitam za mišljenje.
Uspavana prijateljica i zaštitnica hejtovanih mi je izašla u susret i dala svoje mišljenje o ovoj vrsti ljudi.
Evo šta je rekla.
Nelord? Vi to mene pitate šta je nelord? Da l' mislite da ijedno do-sebe-držeće žensko čeljade može il' hoće da vam opiše nelorda, jer bi to, jelte, značilo da je imalo ikakvog, pa čak i neposrednog, kontakta sa istim? Nemam ja pojma o takvom soju, vi ste bre prsli ako mislite da ja mogu išta da vam kažem o tom vo vjeki vjekova neizvučenom socipatskom stvorenjcetu, čija je najveća težnja da ga neko okarakteriše makar kao za strip zanimljivu kreaturu ako već ne kao života, jebanja i spominjanja dostojno biće? Da se nosite vi bre u tri lijepe, otkud ja da znam išta o tome, mojne vas nagruvam kako vam je uopšte palo na pamet mene da pitate o nelordu, i aukurac više s tim.
I na kraju krajeva, dragi moji, i vi koji ste razumeli, a i vi koji niste, imajte jednu stvar na umu. Jedini cilj koji sebi morate da zadate je da se što pre izvučete, inače ćete nelordovati. A to vam nikako ne treba.
Nije titlovano, neverbalno s prepoznatljivim tonom
Mačak pojeo tinjavca!
Nakon nekog vremena eto ga s krpeljom ispred uha veličine slova O
Nije bio zainteresovan za intervenciju. Tako, idućom prilikom šareni ulickan i zalizan. Naročito predeo glave. Probušio krpelja, koji je izgledao kao suvi grozd. Skinemo mi to i pustim niz vodokotlić šolje. Gledam ja njega, gleda on mene i tako u krug dok ne okrene rep.
Navoručenje neko iza toga je da mačke imaju savest, ukoliko je za giricu uzvratio sušenim krpeljom u reci.
Motivacija je bila fotografija mačke u jednom izlogu. I onda pokušava da ostavi utisak. Čak je od granula napravio sličan portret i ostavio ljigu na njenom nosu, odnosno podu. Ponekad se istrišanje buva odnosi na neki misaoni koflikt kod oboje.
Ukoliko se kućni ljubiamac češe o fasadu objekta, to se može odnosti da psu ne odgovara položaj kućice. Ljubomorni su jedni na druge generacijama.
Pitanje koje se neminovno postavlja nakon susreta sa osobom koja se izdaje za žensko ali više liči na biće nedefinisanog pola, nastalo kao produkt neuspele hormonske terapije.
- Juče sam službeno bio u tvojoj firmi a tebe nije bilo da ti se javim. Nego, jel' to kod vas radi neki lik koji trenutno menja pol i pije hormone?
- Nemam pojma o čemu pričaš ali verovatno ne. Mi smo ozbiljna firma.
- Pričaj ti šta hoćeš ali ja sam juče video neko čudo nedefinisanog pola, srećom nije me spopadalo.
- Kakvo čudo?
- Lik je visok blizu dva metra, krupan, nabildovan, pravo muško! Nosi farmerke i belu košulju, što je sasvim u redu, ali na nogama ima ženske isusovke. Mislim da broj nije manji od 44! Pušta kosu, zalizuje je i vezuje rep. Probušio uši, nosi neke brojanice i lančiće a zakleo bih se da ima i maskaru i neki bledo roze karmin. Ko vam je ta pederčina?
- To je Bilja.
- Bilja? Čekaj, ta osoba je stvarno žensko? Oduvek je bila žensko?
- Pa pazi, zovu je Bilja Trandža ali nema dokaza da je nekad bila muško. Znam lika koji se kune da je sa njom služio vojsku ali ona poriče. Posedujem i kopiju njene lične karte, piše "pol - Ž". Biće da je samo višak testosterona i to grdan višak ...
- Auuuu, jadna ona! Definitivno neće rađati!
Totalna glupost, nebuloza, nonsens, bre. Neka radnja ili izjava koja nema veze sa vezom i životom, a ponajmanje sa zdravim razumom.
Potiče iz običaja da se u našoj vojsci (prvo u JNA, a zatim i u ovim ostacima) jedinicama daju takvi brojevi u nazivima od kojih će protivnik da se zbuni, uplaši i pomisli kako imamo silu vojske, a u stvarnosti smo ispadali šabani zbog takvog loženja.
246. bataljon ABHO - postoji jedan.
21. bataljon veze - postoji jedan.
98. i 204. vazduhoplovna brigada - postoje samo te dve.
63. padobranska brigada - isto postoji jedna.
----------------------------------------------------------------------------------------------------
P: Kolega, recite Vi meni šta je to pravna norma?
S: Pa profesore, to je ono što je u pravu normalno.
P: Kolega, vidimo se nekad, ali ne na ispitu niti igde blizu fakulteta. Idemo sledeći!
----------------------------------------------------------------------------------------------------
Bane: E, baki, slušaj ovo. Imam strašan plan za biznis. Kupiću imanje tamo u Bajčetini, gled'o sam, za 5 'iljada evra mo'š da kupiš 'ektare zemlje. I onda ću okolo da posejem neka poljoprivredna govna, a unutra gandžu. Jebote, u selu ima 50 ljudi, niko neće da provali, a ja ću da mlatim pare.
Mića: E, okači taj tvoj plan mačku o rep. Ti za biznis imaš smisla k'o ovi što su davali brojeve jedinicama u vojsci. Da l' si lud? Najebaćeš u startu.
B: Ajde ne kenjaj, sad si ti kao pametan, a ja sam kao pglu, pa će odma da me provale i ima da padnem. Što ti misliš da neće da mi uspe?
M: Ne mislim, nego znam. Alo, genije, naš'o si selo u kom živi predsednik da seješ travu, ono baš ti je ideja do jaja, tu sigurno nema murije nikad i neće da te provale. A čak i da nema murije, mislim da će seljacima da bude malo čudno kad im krave ulete u tvoj kukuruz pa se vrate vesele i razdragane, krvavih očiju naravno.
Pojava koja je uvek bila i biće prisutna, samo što je se svi sete i razmišljaju o njoj tek onda kad se smatraju oštećenim, a nikako u situaciji kad su možda oni nekog naterali da se oseti kao bezvredno govno, makar i nenamerno.
Prvi postulat: Žensku pažnju nećeš dobiti ukoliko nisi reprezentativnog izgleda i ne ispunjavaš već odavno uspostavljene kriterijume privlačnosti, pri čemu se gleda svaki detalj na licu i telu. Ljudima prelepog lica i tela je sve mnogo lakše, otvaraju im se gotovo sva vrata i ljudi se drugačije ponašaju u njihovoj blizini, i mnogo im je lakše da ostvare potrebne kontakte. Privlačnim muškarcima će žene same prilaziti i moći će sami da izaberu kojoj će restaurirati vulvu, a koju će odbiti, uz komplimente, tako da ona ipak pomisli da, makar u budućnosti, ima neke šanse, uz konstataciju da je ispao fin i da nije đubre. Ako je izgled prosečan ili nikakav, može da te izvuče samo debeli bankovni saldo, veličine Fort Noksa, pa da se nadaš da će se uz tebe skrasiti neka dobra riba kad počne da joj ističe rok trajanja. Ako nisi miljenik fortune, možda ti zapadne i neki prosek, takođe tek kad joj prođe vreme, jer i one prvo idu na najbolje. Pored ove dve kategorije, poželjno je takođe biti i kršni, dominantni domaćin koji je u mogućnosti da radi teške fizičke poslove, vozi, popravlja stvari po kući, i generalno radi sve poslove namenjene muškarcima, nijedna ne želi metiljavka koji nije u stanju da podigne teško (neće proći priča o jednakosti polova kad stigne deset metara drva, iako je ona potekla od žena), ne vozi auto i sklanja se u stranu kad upadnu lopovi, uz reči "u špajzu imate dobru domaću, a u spavaćoj sobi mi je žena, samo mene ne dirajte". Ako nisi ništa od ovoga, možda ubodeš jedino neku radodajku koju jebe godina proizvodnje, a niko je nije već uzeo jer je prostakuša i dronfulja i pola grada već dobro zna kakva je.
Dodatak prvom postulatu: Ako imaš neki upadljiv nedostatak, ne hodaš kako treba, slabovid si, imaš blaže mentalne poremećaje, socijalan si koliko Lederfejs iz "Teksaškog masakra", gojazan si i slično, a usput izgledaš kao da te pravio Luka Modrić, nema ti pomoći. Unapred si označen, kao žigosana stoka, kao junak Domanovićeve "Dange" i tu nema pomoći, jer te suprotni pol uopšte i ne registruje kao muškarca sposobnog da ih oplodi, i služićeš večito samo za trenutke dosade, ili za subote uveče kad nema nikog boljeg. U njihovom mozgu je prekidač koji te oživljava kao reproduktivno sposobnog muškarca (ma koliko ti to bio) potpuno isključen, u slučaju da nedostatak nije nevidljiv golim okom a ti izgledaš kao Bred Pit. U suprotnom, možeš da na'vataš neku od prethodno pomenutih radodajki koja je načisto propala, ili ribu sa nekim sličnim defektom, koja zbog toga takođe ne dobija pažnju muškaraca.
Drugi postulat: Mušku pažnju nećeš dobiti ukoliko nisi reprezentativnog izgleda, ali oni su mnogo manje probirljivi i brže popuštaju, iako je ženski seksualni nagon jak isto koliko i njihov. Društvo je muškarcima namenilo ulogu onih koji moraju da priđu, te se oni češće odlučuju za sigurnije varijante, ukoliko ne prođu kod one na koju su se namerili. Nekom je važnije lice, nekom telo, ali da bi zavredela minimalnu mušku pažnju, moraš makar prosečno da izgledaš. Ako si pored toga i sposobna da budeš domaćica, a poklopi se da si i nešto više od prosečne kamenjarke kad je u pitanju ukus za filmove, knjige i igre, ili imaš pojma o sportu, to je najbolja kombinacija, mada je ta vrsta skoro izumrla. Ipak, ako izgledaš kao nerođeno dete Marije Šerifović i Toleta Karadžića, neće ti pomoći ništa, možeš samo da čekaš nekog očajnika koji nema izbora, ili se pijan zajebo, pa da ga zafrkneš na trudnoću.
Treći postulat: Bilo da si žena ili muškarac, ako ne pripadaš nijednoj od pomenutih grupa, ili spadaš u one iz dodatka prvog postulata, tvoja situacija je ekstremno teška. Svako će reći da fizički aspekt nije važan i da ima i bitnijih stvari (što, na duže staze i jeste tačno), ali tebi to ništa ne vredi. Možeš da budeš član MENSE koji recituje Homera na starogrčkom, dubinski analizira krizu na Bliskom istoku, skida bečke klasičare na sluh, i po težini rangira 18 poglavlja Džojsovog "Uliksa". Možeš do sutra da pričaš kako je to što ti znaš i možeš važnije od životinjskih, prljavih nagona za koitusom, s obzirom da tebe nagrizaju isti nagoni. Jebati/primiti nećeš, osim možda u izuzetnim (gorenavedenim) slučajevima.
To što svi pričaju da izgled nije najvažniji, a ponašaju se suprotno, je zbog toga što nisu jači od svojih nagona. Pre nego što neko drekne "Je l' ti misliš da mi zbog pizde hapsimo?!", ja ću da odgovorim "Da", baš kao što se to desilo i u tom filmu. Da se sad pored tebe namesti neka naučnica koja je petica, pa i šestica na skali, i fizički ekvivalent Monike Beluči sa koeficijentom inteligencije u minusu, sve me strah da bi izabrao prvu, sa kojom bi raspravljao o radioaktivnim svojstvima elemenata. Isto važi i za žene, pre bi htele glupog Džonija Depa nego pametnog Taška Načića. U neku ruku razumljivo.
Licemerja je uvek bilo i biće. To što i muškarci i žene pričaju da hoće istinu, mogu da okače mačku o rep, zato što ne mogu da je podnesu (pukovnik Džesap, prim. aut). Niko neće da je kaže, jer neće da kvari odnose, hoće da održi iluziju pristojnosti, a i dobro je imati rezervu u blokčetu, ako propadnu povoljnije kombinacije. Tako da je umesto "Ne zanimaš me", "Odjebi", "Pre bih dala Rizi ciganinu", "Tebi ne dam ni na recept", uvek bolje "Dogovorićemo se", "Videćemo", "Drugi put", i tako dalje. Tako ispaljivač ne ispada stoka, a ispaljenima je lakše, jer svakako ne bi rekli "Više je/ga cenim zbog istine". Niko ne voli da čuje neprijatnu istinu o sebi, a pogotovo od nekog ko nam se dopada i koga bismo odvalili od polnog organa. Nemojmo se zajebavati.Takav je svet. Ljudi sa lošije podeljenim kartama i jeftinijim ulaznicama mogu samo u golubarnik, nikad uz teren. Mi smo ovde, ima nas gomila.
Laskavo zvanje koje dodeljuju razdragane devojčice, kasnije i devojke, pa žene, dečacima. Ova titula menja svoje značenje cureći kroz godine.
U vrtiću, iz perspektive balavkinje, titulu nose oni dečaci koji imaju najviše klikera, koji prvi pojedu sve za ručak i koji su već uspeli da se poljube na blic sa svojom "devojkom".
U mlađim razredima osnovne škole, titulu poseduju dečaci koji imaju sve petice, ne uzimaju užinu, već kupuju u prodavnici preko puta, oni koji znaju kolut unapred ili oni koji su se učlanili u petliće lokalnog fudbalskog kluba i oni koji rođendan slave bez zabavljačice.
Kasnije, od 5. do 8. razreda, titulatura dobija drugo značenje. Postiče se kontra efekat. Devojčice gledaju na svet drugačije, pa i na dečake. Šmeker je onaj koji je uspeo da ima stvarno pičku, onaj ko je počeo da puši u 6. a da pije u 7. razredu. Onaj koji je zapalio buksnu na sred časa i onaj koji sluša rep. Uglavnom, lože se na klošare. Oni koji su imali sve petice, postali su gikovi.
U srednjoj školi, polako se menja shvatanje, na bolje. Ili ne? Pune tajni, kontrasta i "lošeg života" devojke dovode do nikad jače borbe za titulu. Tu kreće prvo grananje šmekera. Šmeker je onaj koji, il' je položio za kola, il' korača dobrom stopom ka fakultetu i uspešnom životu, il' je karao pre srednje. Uglavnom, svako može biti šmeker.
Na faksu, titula polako izumire. Sve žele dobar tuki, a lože se na dobra kola i keš. To jako retko ide paralelno jedno sa drugim. Onaj koji ima oba, e taj je šmekerčina! (nešto kao car).
U 30-im godinama, šmeker je onaj ko se zabode na piću sam, držeći u rukama novine, dok ga bembara čeka ispred. Ženu nema, ali se najebao tokom života, više nego Ron Džeremi davnih osamdesetih godina prošlog veka (i milenijuma).
U zrelim godinama, lože se na one koji su i dalje potentni ko konji, poseduju po par kompanija, a i dalje ispijaju kaficu, sa par određenih drugara. Ili sami.
U poznim godinama, šmeker je onaj koji nema sede, kome može da se digne i koji ima 20 godina mlađu čku, dok mu deca i žena bleje kući. Porodicu obezbedio još odkada.
Sitna kiša se lagano pretvarala u susnežicu dok sam žurnim korakom već zalazio sa keja u Lenjinovu ulicu. Bila je to januarska zima u prestonici davne godine. Na ulicama odavno već nema ljudi a pokoji putnik namernik koji se našao na popločanom pokislom šetalištu, brzo je oborene glave nastavio svoj put. Nevreme i severac je štipao svuda po licu, a na mojim naočarima su se promaljale prve kaplje. Niko nije mogao da vidi razočarenje koje me je sve više obuzimalo. Izgubio sam sve, zadnji ček studentskog kredita otišao je zajedno sa dva para žandara. Izneveren od samog sebe, došlo mi je da spakujem celu svoju iznajmljenu sobu u Makedonskoj ulici u Zemunu i zauvek napustim to svoje, sada već lepo studiranje prava sa samo jednim položenim ispitom u januarskom roku i odem daleko odavde, da pobegnem nekud, ni sam ne znam gde. A moji dole misle da sam položio sva tri i da imam novca do sredine februara kada bi najranije mogli da mi pošalju nešto para. 300 džepnih dinara i ja. Sami na ovom svetu.
''Da li čovek može da padne ovako nisko'', pomislio sam. Kartanja nikad kraja sve do danas, kada nemam čak ni da se vadim. A i ne bih se vadio, nema izlaska. Nije dobro ni kad se dobija, uvek ostane ta slatka pomama ''Ajmo još jednu, duplo ulazim''. Šta sam sve prokockao, nisam mogao sebe da pogledam u oči. I tako, negde duboko u svojim mislima, u tom ništavilu, do svesti mi je doprlo cviljenje nekog psa, skoro kao tiho zavijanje. Bio sam upravo prolazio pored pijace kada sam između opustelih metalnih tezgi, s kojih se sliva kišnica i dobuje u ritmu marša, na uskom prolazu kroz sredinu pijace, ugledao neki drugi život kako jadikuje nad svojom sudbinom. Ili možda doziva u pomoć ovde gde nikog nema.
Zastao sam na tren, u želji da mu vidim oči i glavu. Bio je okrenut leđima, video sam mu samo rasprhnut, polupokvašen rep i pola tela. Glava je bila negde između prljavih tezgi. Kao da je osetio da ga posmatram, telo mu je sada otišlo tamo gde je malopre bila glava i njuška mu je provirivala na ćošku. Crne pseće oči su držale pogled na meni. Nije više zavijao, samo je gledao, kao i ja. Izgledalo je kao da ga more iste muke, da su na ovoj pustoj prokisloj ulici ostala samo dva sapatnika, on i ja.
Avlijaner. Mali pa žut, svuda, osim na šapama, koje su bile odveć crne od prljavštine i pomešanog blata sa kišnicom, i na samoj glavi, između očiju sve do početka njuške. Jedino je to bilo belo, sve ostalo svetlo žuto, kao sunce kada izlazi zorom. Uši klempave ali su stajale visoko podignute, kao u vuka. Čeljusti zatvorene a iz nosa izlazi vruć vazduh koji izdiše. Samo ćuti i gleda. Nije bio ni premšrav ni ugojen, nekako skladan ali tužan. Držao se uzdignuto u tom sivilu, među ostacima od promrzlog krompira i plesnavog južnog voća, prednjim nogama stajavši na odvodu u koji se sliva nadošla voda. Nemi, nismo znali šta da kažemo jedan drugom. A niko da prekine tišinu.
''Žućo!'' Nisam znao kako da ga dozovem, kako nazvati žutog kera drukčije? Stajao je i dalje, nepomerivši se. Rešio sam da ga još jednom dozovem pre nego što odem, nešto me je vuklo da ga bar upoznam. Gledajući njega, zaboravio sam na svoje probleme. Mislio sam da je meni najteže sa svojojm savešću ali nije. Njemu je bilo, bez doma, bez hrane, bez svojih. ''Žućo'', uzviknuo sam ka njemu, kao da mu zapovedam da dođe. Uzdigao je glavu gore i posle par sekundi, kada sam već počeo da okrećem glavu, laganim korakom je došao do mene. Sagao sam se, Žuća mi je liznuo dlan, pogledao me setnim očima i nečujno cvileo, kao da mi se jada i oseća patnju.
Upalile su se prve svetiljke. Ostali smo više od 10 minuta na tada već snegu, koji je zamrzavao palu kišu za popločano šetalište. Kao da sam sreo starog prijatelja. Sve smo se razumeli. Žuto krzno mu je bilo na nekim mestima mokro i skorelo sve do kože i na leđima se preterano linjao. Šaka mi je bila puna žute dlake ali nisam mario. Upoznao sam nekog malog sa malim srcem i dušom zaodenut psećim izgledom. Zagrlio sam ga i osetio sam kereći vrat i glavu na sebi. On je podivljao na kratko i stavio šape negde na moj kaput. i stao da me liže po licu. Pali smo na mokar pod i valjali kao najveći umobolnici na tom kijametu. Morao sam, nešto me je teralo da se ludiramo. Igrao sam se s Žućom kao što nikad nisam, ni sa jednim psom. Bilo me je briga šta će reći neki prolaznik ili neko s prozora ali takvih nije bilo. Samo pas i ja.
Uspravio sam se kasnije, Žuća me značajno i s nadom pogleda. Pođosmo. On pored mene ili ja pored njega. Kao na koricama ruskih bajki gde lovac ili putnik ide a prati ga njegov verni drug. Izašli smo iz Lenjinove, pa kod crkve, preko parka, do prilaza, pa uzbrdo do Makedonske. NIjednog trena me nije pogledao, išli smo ćutke, u miru, gde reči ne bi mogle da dočaraju doživljaj. Stigli smo pred kuću, imao sam malo muka dok ga nisam uterao u ulaz. On prvo leže na otirač ispred strehe, pa neće da se pomeri, valjda je tako naučio, izgleda da nije imao nikad nekog svog, nekog čoveka. Samo psi i ulica. Hladan kao da je u Dunav upao, uneo sam ga i zapalio peć. On samo jednom zalaja i umiri se, držeći glavu na podu, očiju širom otvorenih, kao da je umoran od ovog života, iako u punoj radnoj snazi.
Oprao sam ruke i seo u stolicu pored njega. Osećao sam se rasterećeno i oslobođeno od lanaca kocke. Na svetu ima mnogo onih kojima treba pomoći, koji zaslužuju to. Zamalo da ga nikad ne upoznam, a bio bi greh. Žuća mi je to pokazao kroz sve ove godine koliko sam ga imao. Nisam se više kockao. Ne bi imao ko da me izvuče iz tog pakla. A Žuća je to uspeo a da nije rekao nijednu jedinu reč. Učinio je to samo svojim pogledom. Tim njegovim crnim psećim očima.
