Ženska, i isključivo ŽENSKA, veština kljucanja muškog, i isključivo MUŠKOG, nervnog sistema sa čijim je vlasnikom u, i isključivo U, srodstvu. Odlikuje se ritmizovanim i neprestanim ređanjem uhu iritantnih rečenica bez tačke ili znaka uzvika čiji se kraj ne nazire u skorijem vremenskom periodu.
Zvocanje, jednom rečju.
- Kevo, idem ja da se vidim sa devojkom. Aj zdr...
- Kakvom crnom devojkom, kad ćeš da UČIŠ, zgubidane jedan, zar sam te ja zato krvavo rodila i othranila, nisi ni sobu raspremio, gde ti je plava kapa, indeks, kurton, glava, iznesi đubre, lenštino, ijuuu, što ti je izgužvana TA košuljaaaaa, reći će ljudi to ga majka takvog pustila da izađe na ulicu, sram te bilo, c, c, c, e, pravi si sin svog oca, gra, gra, gra, gra, kljuc, kljuc, kljuc, gra, gra, kljuc, kljuc...------------------------------------------------------------------------------------------------------
- Ženo, idem ja do kuma da mu nešto pomogn...
- Kakav si ti kreten, idiote, dok se naša kuća raspada na sitne delove, ti ideš da pomažeš tom alkoholičaru i ženskarošu, posle ćete, znam, da idete i na piće negde, na VIŠE PIĆA, tačnije, sram vas bilo, pa u onu prokletu i smrdljivu kladionicu prekoputa gde ćeš da bacaš NAŠE pare za letovanje, Dragomire crni, eh, bolje da sam svoju pokojnu majku slušala i da sam se udala za Gruju mehaničara nego što sam sebe osudila na ovo mučenje, idi sad, šta me gledaš k'o krava mrtvo tele, nisam ti ja prokleta fudbalska utakmica koju svaki dan MORAŠ DA GLEDAŠ, kad si me poslednji put odveo u operu, na balet, u pozorište, gra, gra, gra, gra, kjuc, kjuc, kjuc, gra, gra, kljuc, kljuc...--------------------------------------------------------------------------------------------------
- Znaš, ovaj...Hteo sam da ti kažem da te, ovaj...da te, ovaj...
- Jaoj, i ja tebe, dušo moja, znala sam to prvi put kad sam te videla, kada si me prvi put pogledao tim tvojim plavim dubokim očima, želela sam odmah da te upoznam sa mojim roditeljima i kažem ovo je budući otac moje dece, jaoj, videćeš, jako ćeš im se dopasti, oni su tako divni ljudi, moj otac je inspektor a mama je sudija krivičnog suda, tako su se i upoznali, ali naša je priča daleko romantičnija, jedva čekam da dobijemo decu - dečaka i devojčicu - pa onda i unuke, biće tako divno svakog vikenda ići u vikendicu mojih roditelja na Avali, ti i moj tata ćete peći roštilj, gra, gra, gra, kljuc, kljuc, gra, gra, kljuc, kljuc, gra, kljuc...
- ...ostavljam. Ovaj, idem ja sad...A muškarci stalno negde idu. I idu. I idu.
Jel' ste i vi primetili?
Žene niti masturbiraju, niti prde, niti mogu da ne budu u pravu. To su osnovna pravila kosmosa i ko se s njima ne slaže, osuđen je na besomučno graktanje svaki put kad svoje stavove iznese ispred više od jedne žene.
I nemojte da mi sad bacite sijaset komentara o tome kako su muškarci govna. Mi kad ne valjamo, toga smo svesni, za razliku od velike većine žena. :P
Višećelijski organizam sa izvanredno razvijenim organom za graktanje i istančanim osećajem za vreme i mesto u kome će ga upotrebiti ( ispred mog prozora, od 5 do 7 ujutru ).
U narodnim izrekama poznata i kao organizam koji pije ljudski mozak(?!) što dovodi do trenutnog zaglupljivanja bivšeg vlasnika istog:
- Glup si kao da su ti vrane mozak popile.
Suvopičasta, neuhranjena cura. Dupe k'o da se sankala niz rende, fildžan je misaona imenica a o veleposedništvu nema pomena. Al' zato grakće za sve pare. Duplo golo.
- Sunce ti jebem, kako se zove ovaj skot na teveu?
- To je bre ona kučka, jebeš joj mater, ona bre, moderna, urbano i te fore. Kosmopoliten i zeleni čaj iz Sengčuan provincije u Kini.
- Brate, veoma je neugledna, i zašto gledamo Pink koji kurac?
- Ti si prebacio, momak, prelaziš na mračnu stranu.
- Evo vraćam na Sport Klub samo, da vidim šta ima da kaže ova biafra.
- Neš' jebat Legolase, odo' ja kući, ćune da fasujem soklendžu u pedu, pripadniče LGBT zajednice!
Apgrejdovana papuča. Ne sme ni da pomisli da ide sa ortacima na pivo a kamoli da pita dragu za dozvolu. Više mu i ne grakće jer je dobro izdresiran. Umesto fudbala na male goliće gleda sa lepšom polovinom Šopingoholičarku i komentariše zajedno sa stilistom džemper od kašmira.
Isprimala ga upišulja na nevinoću, kratko i jasno.
- Dragi, hoćeš molim te da ostaneš sa mnom da gledamo Leu Kiš, neću da budem sama?
- Ali, ali, moram sa Arčibaldom i Čombetom na sket, obećao sam.
- Sedi . . . dole . . . gledaj . . . Leu . . . Kiš.
- Da, draga, samo da im javim da neću da dođem.
- GLEDAJ I ĆUTI!
Krajnja i, kad malo bolje razmislim, veoma logična posledica godina i godina konstantnog zvocanja, džvakanja, drobljenja, graktanja, ispiranja mozga i svih ostalih vidova opštenja sa našim sirotim nervnim sistemom od strane subjekata koji su nam najbliži. Poslednji pokušaj firewall-a u glavi da spreči jebeni pad sistema. Primamljiva alternativa klonuću duha, pri čemu je kolateralna šteta veoma retko prihvatljive prirode. Eh...
- Mihailo, je l' si zvao majstora za bojler?
- Ne, što?
- Pa, jesam ti još pre neki dan rekla da zoveš majstora za bojler jer nam se pokvario?!
- Ne znam, nisam te sluš'o...
- Ništa. Onda ćemo morati da kupimo no...
- Nemoj da si se usudila da završiš tu rečenicu!!
- A sad me čuješ, a, pizda ti materina?!
Naivna budalo. Bolje da si otišao u centar Zadra i zapevao "Od Topole pa do Ravne Gore" nego što si je upitao da li je nervozna zbog PMS-a. Pre bi izbegao snajper u Tel Avivu pošto na trgu raširiš ruke, pogledaš u nebesa i zapevaš "Alaaaaaaaaah!", možda bi on omašio ali ona ovaj zicer neće sigurno. A i zaslužio si, umesto da se primiriš i čekaš da ti draga opet poprimi ljudski oblik morao si da sereš i praviš se Frojd. Sada izdrži graktanje i nadaj se da ne dobiješ po pički od pomahnitale zveri u koju se žene pretvaraju pošto im se uputi ova fraza.
Sve u svemu, najeb'o si.
- :grrrrrr: :sikt: :sikt:
- Šta ti je? Koji je ono datum, da nisi u PMS-u?
- :SIKT: :SIKT: :ARGH: :ŽVAĆ: : SIKT: :PLJAS:
- Mojne, mojne bre, ne po licu! Opet će da mi se smeju na poslu što me tučeš.
Nekul lepša polovina, nije za u kuću. Nije domaćica a pritom i grakće k'o svraka na kristal metu. Histerična kao Đorđe David kada izgubi gumicu za kosu. Neće čoveka već patofnu, da može da ga šikanira i maltretira. Tip žene koji dođe u kafanu da vrišti na dečka/muža zašto je ostavio kući da sama gleda finalnu epizodu prve sezone Sulejmana Veličanstvenog. Ona koja ti u omote od cedea Dauna podmeće Sašu Kovačevića jer to bi trebali, po njoj, da slušaju dobri momci. Nije ni za kod kazana, koga slična nesreća nađe prvo preporučujem proštak pa ako ni to ne uspe onda držalica za budak, da se sotonin izaslanik pošalje tamo odakle je i došao.
Ne da nije za u kuću, nego nije ni za u štalu.
- KO JE PIJAN ZASPAO ZA STOLOM, KO SE BUUUUDI SA TUUUUUUUGOM I BOLOOOOOOOM . . .
- Ćuti Mitre, evo ti je lepša polovina, sad si najebo.
- Maco, pa šta ćeš ti u kafani? Je l' se desilo nešto?
- I on mene još pita šta ću ja ovde? POLAZI KUĆI PIČKA TI MATERINA! STOKO! SVINJO MUŠKA! GOVEDO ŠUTO! ZAR PORED TEBE ŽIVOG SAMA DA HEKLAM, KO ĆE DA MI DRŽI KONAC!?! PUT KUĆI MITRE!
- Ode Mitar, Bog da mu dušu prosti. A bio je dobra nanula, ovaj čovek htedoh reći.
- Ko ga jebe, kad sam pričao da mu je bolje bombu da baci na kuću nego toj aspidi da daje sito da baca, on nije slušao.
U narodu srpskom, poodavno odomaćeni eufemizam za "one koji će najebati". Nešto kao ona famozna imena kojima su se pre 200 i kusur godina kitile indijanske poglavice u nadi da će tako zaplašiti svoje brojnije, moćnije i - ispostaviće se isto godina kasnije - GOJAZNIJE neprijatelje. Laskava titula koja se velikodušno dodeljuje svakoj novoj generaciji od strane one stare a uz, razume se, značajnu količinu problema i sranja koje joj je ova potonja ostavila u amanet.
I tako, dok nam naši matorci, profani i brojni ostali predstavnici te "iskusnije" ekipice uglas grakću kako je nekada bilo mnooogo dobro i išlo se, zamislite, "dvaput godišnje u Igalo" ( a ukoliko je sindikat to smatrao za shodno - i treći put ) a da je danas "očajno, užasno i strašno" jer "nema više Josipa, Broza i Tita", mi se zbunjeno češkamo po glavi i pitamo koji nam je kurac sve to trebalo, zašto smo uopšte jebeno i rođeni i trebamo li poput gorepomenutih indijanaca i sami da budemo istrebljeni, otplaćujući dugove naših predaka? Tja. I posle nas će doći neki novi nesrećnici...
Skraćeni spisak ajtema ostavljenih na korišćenje budućim naraštajima u Srbiji:
- 1 x nebeski narod
- 1 x Kosovo
- 1600000 x Orci...pardon, Šiptari...pardon, "kosovski Albanci"
- 1 x topla, ruska braća ( damage: 0, shield: 0 )
- 1 x BusPlus ( EDIT: jebeni; prim.prev.)
- 1000000 x nezaposlenih
- Bog zna koliko x bez osnovnog školskog obrazovanja
- 1 x Jelena Karleuša
- 1 x fudbalska reprezentacija
- 1 x košarkaška reprezentacija
- 1 x Miloš Teodosić ( pa, dodaj je jednom barem, pička ti materina štekarska... )
- 4 x godišnja doba ( to nisu mogli da zaseru )
- 1 x Kosovo ( Šta? Već je bilo, a? )
- 1 x bela kuga
- 1 x ubijeni premijer
- ? x dana bez struje, vode, šećera, ulja...
- ? x nesrećnih detinjstava...I da vidimo, koliko još sranja može da stane na ovu planinu govana?
Potapanje ledenih stopala u vrelu vodu.
- A A A AAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAH SVRŠAVAAAAAAAAAAAAM!
- Konju, je l' to opet gladiš Milijaša u kupatilu materet?
- Dodaj mi cigare i ne grakći, orgazam je bio savršen.
. . .
- Šta radiš to bre?
- Gladim dražu. I možeš samo da gledaš, a ni to ne bi trebalo da te pustim jer ni ti meni nisi dao da gledam.
- Šta? Aaaa, aha, pa nisam ja, samo sam potapao nog . . . ne, ne, ne prekidaj, ček samo da uzmem nešto za grickanje pa nastavi.
Patetična ali ujedno i iznenađujuće iritantna vrsta laveža, izvorno generisana od strane onih gadnih, malih i pretežno azijskih kučića, koji su se - ne znam kako i kada, ali - iskobeljali iz kinesko-japansko-tibetansko-tajlandskih menija, stigli do Evrope ( i ostatka sveta ) i tu apgrejdovali u bedan izgovor za “čovekovog najboljeg priatelja”. Elem, kako su u zemljama iz kojih originalno potiču obično gajeni kao alternativa pilećem mesu, nije ni čudo što su tom procesu poprimili i neke karakteristike pomenute rase živine...kao i određene psiho-fizičke osobenosti pacova, sa kojima su inače delili svoje skučene kaveze.
Mene, lično – dakle, kao izvikanog autora na ovom planetarno popularnom sajtu slenga i idoma ( koji vam, ako ništa drugo, na dnevnoj bazi oduzima od eventualnih seksualnih iskustava ) – ne može manje interesovati biološko-kalorijska strana priče o gorepomenutim životinjkama, još manje istorijski pregled putešestvija istih od raznoraznih vokova i ražnjeva do takmičarskih frizura, ogrlica ukrašenih rubinima i genetski modifikovanih patuljastih verzija sâmih sebe. Ne – to ću radije ostaviti cenjenoj g-đi Snežani Dakić i ostatku jednako transferogene ekipe moždanih patuljaka na analizu. Ono što me, pak, daleko više kopka u celoj priči ( a cenim i vas, dragi čitaoci ), jeste etimološko poreklo izraza iz naslova, a obzirom na njegovo značenje u savr. slengu kao vida na kurac idućeg govora nasumičnog ljudskog primerka, obavezno svađalačkog tona i moguće popujuće prirode: da li je, dakle, isti nastao 1) nekom maštovitom glasovnom promenom u kojoj je osnovna reč “ker” doživela svoju mutaciju u “kev”, ili 2) uopšte ne aludirajući na rendom iritantnu životinju kao emitera “kevtanja” već na sâmu KEVU, kao svima poznatu sledeću sličnu kategoriju? Ja bih voleo da verujem u ovo prvo, ali vera je odavno precenjena stvar...
- Kume, otkud ti??
- Ma, pusti...Žena mi je valjda dobila pa kevće celo jutro, nisam mog’o više da je slušam...Nego, ima l’ šta da se popije, kume?
- Eh, još pitaš...Samo bolje dodemo u dečju sobu, ako nas kuma vidi kako pijemo sabajle ima da počne da grakće a to ti je, kumaro, gore neg’ onaj film od Hičkoka...*
- Brate, ae još jednom – šta ovo gledamo?
- Korejansku horor o vukodlacima. Tvajlajt zonfić...
- A i meni se učinilo da nešto mnogo kevću, mamu im jebem kinesku...
Nenadjebivi pojam kada su električni alati u pitanju. Zaštitni znak pravog, rudimentarnog i ponajviše HETEROSEKSUALNOG muškarca. Onog koji zna kako i čime da buši, burgija, vari ( u svakom smislu ), brusi, hobluje, štemuje itd. Uopšte - must have svake muške jedinke koja se usuđuje da sebe nazove jednom. Naravno, Black&Decker nije običan alat pa da se koristi svaki dan ili, ne daj Bože, za neke priproste operacije. Ne. On stoji na posebnom, najčešće vidljivom mestu kao kakvo trofejno oružje iz rata, dokaz muškosti ili predmet zavisti i nikad, ali NIKAD se ne koristi. Poseduje se, priča se o njemu, pokazuje se ali se nikada ne koristi. Patina koja se nakupi na njemu, naime, previše je skupocena...
- Kume, aj' dođi danas popodne kod mene da mi nešto pomogneš...
- 'Oću, kume. Šta treba?
- Ma, ova moja mi već danima grakće da joj proširim kuhinju pa rek'o da pitam kuma dal' 'oće da mi pomogne da je skinem s kurca!
- Razume se, kume moj! Znači, da donosim Hilti, a...?
- Neka, kume, neka. Imam ja neki Blekendeker, stoji mi u podrumu odavno pa da vi'm dal' će da obavi pos'o, xexexe...
- Aj' zbogom, kume...
Ovde neće biti reči o kralju Petru, niti o srpskim bajonetima ili Čiča Draži. Ne, takve tričarije su krajnje nebitne za ovu priču. Zato će istorijski kontekst pesme ostati po strani.
Sasvim je nevažno ko plovi u barci; Znano je, male barke su plovile morima hiljadama godina, sa jedinim pravim ciljem - da naposletku nađu kopno. Nebitno je da li se uopšte plovi morem ili okeanom, barom ili kopnom. Važna je suština.
Barka protiv mora. Sukob Davida i Golijata. Borba protiv oluje, ajkula, gladi i žeđi, bespoštedni okršaj koji troši telo i izjeda dušu. Test izdržljivosti, surova bitka sa samim sobom. Pakao u raju ili raj u paklu.
Okruženi prozirnim plavim staklom, toliko smo sami sebi mali da ne primećujemo sopstvenu veličinu.
A onda, cilj. Kopno. Sva naša patnja prestaje. Ostaje nam samo da leškarimo, prstima nežno milujući pesak, dok nam ritmični nalet talasa božanstveno milozvučan poput harfe masira stopala, a 72 device hlade palminim lepezama.
Zato je krajnje irelevantno ko plovi barkom. Njom plovimo svi mi. Pa i jedna šljiva, krastavac i makaki. A ako ti se ne sviđaju putnici barke, ako bi da pljuneš - a ti pljuni u šaku!
Šljiva: Sudeći po tome koliko nas je oluja odbacila, mora da smo zašli u vode Francuske Gvajane...
Krastavac: Ne uzdam se ja u tvoje navigatorske sposobnosti, možda smo i posred Atlantika. Sreća pa ova barčica nije doživela sudbinu Titanika... Nažalost, banda banana i preostali krastavci nisu preživeli...
Šljiva: Žao mi je zbog tvoje pale braće. Ali vas ima k'o govana i ionako završite u salati. Mi šljive smo prefinjenije. Evo ja sam, na primer, trebala da postanem deo famoznog pića Šljivovice, život bih dala za takvu priliku! Ali avaj, vidi me sada, slušam šumove talasa sa jednim krastavcem i čekam da mi život oduzme izgladneli makaki koji, hvala kurcu, spava snom pravednika.
Krastavac: Samo kukaš, kao da si ti kraljica voća a ne ona precenjena jabuka! Veruj mi, bejbe, niko te ne šljivi ni dva posto...
Šljiva: Povuci reč, rasisto!
Krastavac: Što na umu to na drumu! Misliš da meni nije teško? Pa i mi krastavci, iako rošavi, imamo dušu... Još od kada sam rastao u bašti baba Radojke sve se nadah da ću završiti svoj životni vek na nekoj boli-glava-a-stomak-još-više slavi ili bar proslavi... Kada sam sazreo poželeh da mi neka lepotica pokloni svoju mladost, ali nisam bio te sreće. Em su vibratori sve dostupniji em me ovaj izvoz za Ameriku sjebao načisto, jer kako stvari stoje istrulićemo ovde čekajući Godoa...
Šljiva: Koga?
Krastavac: Brod, sestro, brod... Jel se sećaš kad je u Trumanovom šouu Džim Keri došao do kraja sveta svojom barkom?
Šljiva: Da, i šta s tim?
Krastavac: E, upravo tako se osećam trenutno. Kao da ćemo svakoga časa dosegnuti kraj. Ništavilo. A onda će naše obećane destinacije, tvoja šljivovica i moj cvet mladosti, postati stvarnost. Otkrićemo golu istinu, ono što se nalazi sa druge strane. Bićemo oslobođeni ovozemaljskih lanaca i naše kore, peteljke i semenke neće više prestavljati ništa. Vozdignućemo se u voćno slatke rajske visine Edenskog povrtnjaka, mi ćemo...
Šljiva: 'El tebi dobro? Da budim makakija da ti prekrati muke?
Makaki: Makaki.
Šljiva: Šta?
Makaki: Makaki bre!
Šljiva: Vid' ovog idiota... Šta ponavljaš svoje ime koji moj?
Makaki: Ma kaki, neću vas pojesti, nisam ja taki.
Šljiva i krastavac: :uzdah olakšanja: Neeego, vidiš li kopno?
Makaki: A šta mislite, zašto vas neću pojesti? I zašto na nebu grakću ptice?
Šljiva i krastavac kao jedan: Kopno... Je blizu? Jupiiiii, sloboda!!!:Nasta tajac. Jedan ribarski čamčić poče da se približava našoj barci. Povremeno graktanje galebova para vazduh. Majmun, da li od radosti ili zbog predosećaja nadolazeće nesreće pokloni se šarlatanski prisutnima i stade da pevuši stihove koje je od Vuka Bojovića naučio: Morem plovi, jedna mala barka...:
--- Epilog -------------------------------------------------------------------------------------------
: ...Majmun je znao da šljiva nikada neće postati šljivovica i da krastavac neće spoznati dugo iščekivani vlažni raj. Znao je i to da će ga ljudi živog odrati, kao i krastavca. Da je budućnost svirepa poput beskrajnog plavetnila na kome igrom slučaja opstaje uporna mala barka...:
Za razliku od radnog vremena, pojava koja na ovim meridijanima traje čitav život. Pauza za topli obrok nastaje tek pošto rendom "zaposleni" odapne papke...mada ni onda nije isključeno neko upošljavanje od strane onog dole/gore. Srdačan.
1. Detinjstvo
Prvi put se susrećeš sa pojmom "rada" pošto te roditelji ostave kod babe i dede, upišu u vrtić ili - daleko najgora eventualnost - daju komšinici Milici ( koja, btw, ima jebeno stakleno oko ) na čuvanje, jerbo moraju didu na pos'o. Epilog: već kao dete doživljavaš frustracije svojih matoraca nakon što se mrtvi umorni u neko doba dana vrate sa istog i ne možeš da dočekaš letnju tj. zimsku pauzu kada ćete moći provoditi više vremena zajedno.
2. Pubertet
Počinju prve turbulencije vezane za tvoje dalje obrazovanje po završenoj osnovnoj školi. U zavisnosti od kakvoće tvog uspeha u istoj, traži se najbolje rešenje za "životni poziv" kojim bi se bavio. To čini cela porodica, osim, razume se, tebe. Tematske lekcije sa tako maštovitim naslovima kao što su "Znaš li ti kako se danas teško živi?" ili "Ja sam u tvojim godinama uveliko pomagao ocu i sl." počinju da budu svakodnevne ubice tvog apetita i u glavi polako počinje da ti se razvija najtvrdokorniji oblik gađenja prema bilo kakvoj vrsti posla...ili pomeranja uopšte.
3. Stručna škola, Faks ili nešto gore
Lekcije su već prevazišle svaku meru. Vremenom postaju sve kraće i kraće, sve iritantnije i iritantnije dok se na kraju ne pretvore u apsolutno retoričko pitanje "Hoćeš li ti više nešto da radiš u svom životu, konju jedan?!"...ili neku od sočnijih varijanti istog. Ti bi, normalno, da jebeš ili ( ukoliko krvariš ) dimaš dečka koji, pak, ima kola, ali graktanje koje iz dana u dan slušaš indoktrinira tvoje biće silinom koju ćeš, nažalost, spoznati tek godinama kasnije. Utehu nalaziš u izlaženju, zajebanciji, epskim intervalima vremena provedenim za kompjuterom ali reč RAD ti visi iznad glave kao mač dželata koji bi da ti odafikari glavu iz samo njemu znanih razloga.
4. Zrelo doba
Završio si mrtvi fakultet, široko ti polje. Ponosni roditelji, međutim, ne ostaju predugo zadovoljeni tom činjenicom. "Treba mali neđe da se zaposli" veli dobronamerna tetka iz okoline Valjeva. Najposle, simpatični kum Ratko ti nalazi pos'o u svom preduzeću kojem, pak, upravo treba "neko k'o što si ti" - mlad, sposoban i željan napredovanja. Istina je, doduše, nešto drugačije jednačine: preduzeće je jebeno propalo, plata je misaona imenica i treba im zapravo neko ko je - mlad, lud i kumče direktora te se žaliti neće. Imaš neku devojku, volite se, kažeš sebi "Pa, i nije ovo tako loše..." Optimistično razmišljaš o sopstvenoj/vašoj budućnosti i nakon par sporadičnih ideja o kakvom alternativnom pravcu svog života, postaješ zadovoljni ZAPOSLENIK sa kompletnom dokumentacijom koja to i dokazuje.
5. Porodica, odgovornost i drugi zločini
Video si da je drugi imaju pa bi i ti hteo. Ništa lakše. Sada moraš da rintaš kao dva konja, ako već ranije nisi. U zavisnosti od toga kog si pola, imaš različite zanimljive situacije na mestu zaposlenja: kao muškarca te upozoravaju da častiš kada bude vreme, kao ženu - na karijeru. Iz sećanja polako počinju da izbijaju umorne slike sada već penzionisanih sopstvenih roditelja koji, sa druge strane, zadovoljno trljaju ruke. Da li zato što će dobiti unuke ili što će se kosmička pravda konačno ostvariti - cenim da ni sami nisu sigurni. Epilog: krug života se ponavlja kao kiša koja se u obliku vodene pare vraća u oblake iz kojih je došla.
6. Pemzija ( ako je doživiš lolololo )
Ako si bilo šta naučio/la tokom radnog perioda - radićeš i dalje. Ta smešna svota novca kojom te država iz meseca u mesec podseća koliko joj značiš definitivno nije dovoljna za pristojan život, a kamoli za eventualnu (is)pomoć sopstvenoj deci koja su, hvala Bogu, već uveliko u dugovima do guše, da ne kažem, "do očiju". I konačno, nekoliko godina pre nego što ćeš umreti od nasumične bolesti koja te je uzela na zub, dolaziš do epohalne ultimativne spoznaje da RAD jeste stvorio ČOVEKA, ali da ga je isto tako i uništio. Možeš mirno umreti. To, barem, ne zahteva nikakav trud...
