Ćošak koji se koristi za sačekušu i raščišćavanje neraščišćenih računa. Ime je nastalo od onomatopeje udarca tupim predmetom u predelu lobanje. Karakterišu ga slaba osvetljenost, jer je neko već onesposobio uličnu svetiljku, krvave fleke na trotoaru i s obzirom da u blizini nema privatne stomatološke ordinacije, neobično velik broj rasutih zuba. Tup predmet nosiš sa sobom, jer se isti odbacuje daleko u cilju zavaravanja CSI istražitelja.
Seljačina, dizelaš, na prvi pogled ga karakterišu obrijana glava i džip (Mitsubishi Pajero u većini slučajeva). To, međutim, nije važilo za manje kriminalce koji su vozili Golfa Dvojku u boji trule višnje.
Tu su i farmerke čiji su krajevi nogavica ugurani u čarape, a u koje je upasan gornji deo trenerke (u gorim slučajevima i jakna), debela zlatna kajla (ili više njih) oko vrata, naočari za sunce, utoka (ili više njih) zadenuta bukvalno u gaće, u džipu obavezno veliki zlatni krst na retrovizoru...
Rečnik mu se sastoji iz vrlo malo reči, od kojih su najčešće upotrebljavane: "brate", "znaći", "ono kao"... Ono što posebno iznenađuje jeste koliko puta može da upotrebi sve tri gore pomenute reči u jednoj rečenici, i koliko puta može da ih ponovi u istoj. Takođe, ne ume, ili ne želi da koristi slovo Č, koje menja glasom Ć (priĆa, znaĆi, Ćuo, saĆekuša...). Uvek je u pratnji barbikaste, plave sponzoruše, i ako je "krupnija riba", u pratnji bodyguard-a (ili više njih). Veoma retko umire prirodnom smrću. Obično je u pitanju sačekuša, puškaranje, predoziravanje, izbadanje...
Imaju veze i braću u sindikatima, sudovima, policiji, privatnim i društvenim firmama, sa njima nema zajebancije, inače bude belaja...
Svi su, garantovano, barem jedan put videli barem jednog.
Izraz koji se koristi da se opiše da li je neka droga dobra, tačnije da li radi uopšte. Naravno, sud se daje posle određenog vremena, jer neke droge počnu da rade tek pošto prođe određeno vreme od konzumiranja.
Šone: Daj bre Cope, šta je ovo? Kakav ti je ovo Paja Zombi čaj uvalio? Nije me ni čačnula.
Cope: Stani bre malo Šone, pa pre dva minuta smo zavarili. Možda je sačekuša.
Šone: Ma kakva bre sačekuša. Prvo je bila puna semenki, pa mi pucketa ovde kao da je Nova godina, a drugo, mirisala je bre k'o čaj.
Cope: Pa ako ne čačne za pet minuta idemo da ga izujemo i ćao.
Šone: Ma jašta.
Posprdan izraz za način odlaska sa bojišta onih nesrećnika koji su najviše nastradali za vreme nabadanja, pa umesto kao većina učesnika, da su otišli sa mesta tuče pobednički peške ili gubitnički trčanjem, njih su morali da odvezu ambulantnim kolima jer su baš prošli k'o bosi po trnju.
- Čujem bilo sinoć zajebano posle tekme.
- Pa jeste. Napravili nam neki šištavci sačekušu, pa smo neke morali da nateramo u beg, a dvojica su otišla odatle gospodski.
Savremena narodna mudrost koja na nenadjebivo praktičan način objašnjava sve manji broj POŠTENIH a sve veći POTIŠTENIH. Manjak popova - višak lopova, što se kaže. Kada je to tačno pištolj postao odgovarajuća zamena za knjigu, nisam kadar da odgovorim ali od tada se poštovanje kupuje tetovažom, dobra pička BMV-om a oprost Boga krstačom od pola kilograma. Najmanje. I već ih čujem kako viču : ''Hej, seronjo! Od nečeg mora da se živi!''. Da. A od nečeg mora i da se umre...
- E, brate...znaš da su sjebali Kizu pre neko veče?
- Ne seri...! Ko, gde, kako?
- Ma, klasična sačekuša, brate. Parkirao kola ispred kafića i bam! Za nepu minut u sebi je imao 64 metka, jebote!
- Auuu...E, 'oćemo na kanter, tebra?
- Ae...
Eh, nekada je i skidanje patika bio organizovani kriminal. Postojale su, naime, dve struje "skidača patika" - presretači i stalkeri.
Presretači su uglavnom bili free lanceri i lutali su po "tuđim krajevima" i to uglavnom oko srednjih i osnovnih škola u potrazi za lovinom. Delovali su uglavnom u dublu, skidačina je trajala manje-više kratko uz povremeno ubeđivanje. Neki od plemenitijih su čak davali i svoje raspadnute patike u zamenu za plen.
Stalkeri su bili daleko opasniji. Oni nisu bili toliko zainteresovani za roaming tuđim krajevima, jer je, realno, postojala velika šansa da ih savata lokalna ekipa sa uputom na ortopediju. Zato su stalkeri "operisali" u svom kraju. Obično su isti imali svoje ljude po odeljenjima škola odakle su dobijali informacije ko kakvu obuću ima. Onda se taj neko jedno vreme prati, uđe se u sistem smena kada pohađa časove, napravi se sačekuša na nekom povoljnom mestu - pesnica u glavu, skidaj i pali.
Paralelno sa tim, išlo je i regularno otimanje novca, satova, lančića, fajerki, ali to je već druga priča...
Navijači zapadnih nam komšija iz "lijepe njihove". Hrvati.
Džoni , si čuo da će sutra "kockasti" da prođu kroz Srbiju, pale na tekmu s Rumunima?
Uuuu mogla bi da padne neka sačekuša , kao u stara dobra vremena !?
Pa to ti pričam, samo pažljivo, vidiš da se sad murija prima na ta nacionalna prava . Mora taktiku da smislimo...
Autohtona podrasa Dodža koja se uglavnom može naći na teritoriji zapadnog Zemuna, tačnije na teritoriji naselja Nova Galenika.
Za razliku od običnih goniča automobila kojih ima svuda po svetu, Galeničkog goniča odlikuje veoma dobra uhranjenost i može se desiti u mraku da ga pomešate sa osrednjim teletom. Pored te očigledne fizičke razlike, smatra se da je inteligentniji od svojih rođaka širom sveta, jer dok oni trče po dvesta-trista metara za automobilom i laju, rizikujući da završe pod točkovima, Galenički gonič koristi taktiku sačekuše, tačnije legne u blizini automobila, čeka vozača da uđe u auto, upali ga i krene, kako bi zabrundao nekoliko puta na njega i makar jednom šapom udario u vrata prouzrokujući svaki put malo ulubljenje na vratima vozila.
Često deluju u čoporima, koristeći male kerove kao rani sistem upozorenja da se vozač približava autu, a uglavnom su miroljubivi prema šetačima, mada ih većina ljudi koji su van automobila zaobilazi u širokom luku, osim onih koji ih hrane.
- Leptejebo kakvi su ono dinosaurusi tamo?
- Ma opušteno, to je par Galeničkih goniča automobila, neće ti ništa, ne brini.
- Pa je l' oni jedu automobile kad su toliki Boktemazo.
Izvući keca iz rukava i nekome smestiti radnju tamo gde je najslabiji. Obično se ostavi da se osoba opusti, pa onda se, jeli, sačeka na krivini.
Primeri sačekuša na krivini:
-Srpski teniski savez koji sve turnire u Srbiji organituje na šljaci-ako smo najsporiji, nek su i oni najsporiji.
-Pitanja u Trenutku istine u kojima se takmičar izblamira i prodje na najgorim pitanjima, zaradi razvod, otkaz ili zatvor a onda ga pitaju "da li mislite da je vaša strina volela pokojnog čika Svetu, bog da mu dušu prosti, umre mlad četeres prve.
Bilo kakav paravan koji služi da se njime prikrije neka stvarna delatnost za koju bi najbolje bilo da ostane skrivena, pa makar se išlo i na manje zlo varijantu.
- Pa 'de ćeš tako naduvan kući? Izvaliće te tvoji za gandžu, pa će te ćale usrati.
- Ne brini. Bacio sam dimnu zavesu.
- Kakvu bre dimnu zavesu?
- Šin'o sam jednu radžu, pa ako me baš i izvale, misliće da sam pijan.
----------------------------------------------------------------------------------------
- Šefe, stigli su vođa Delija i Grobara.
- Neka uđu.
- Dobar dan gazda.
- Dobar dan momci. Biću kratak. Bliži se sto četrdeset šesti Derbi i potrebna mi je vaša pomoć.
- Reci gazda, šta treba?
- Jedna dimna zavesa.
- Pa za to smo specijalisti gazda, nema frke. Pobacaćemo dimnjaka kol'ko 'oćeš.
- Ne mislim na to. Planiramo da podignemo cene struje, vode, hrane, opreme za bebe, vazduha, da prodamo Kosovo, oslobodimo Miškovića svih optužbi i povećamo porez, tako da napravite neke sačekuše jedni drugima, bacajte baklje na teren, zapalite stadion malo i skandirajte pogrdno protiv Brankice. Jasno?
- Si šefe.
Mesto gde se odlazi da bi bio viđen; mesto prestiža; izvikano mesto.
Izraz koji označava neko mesto u gradu, najčešće su to određeni klubovi, kafići ili restorani, gde odlaze određene kategorije mužjaka i ženki sa primarnim, a često i sa isključivim ciljem da budu viđeni. Po nepisanom pravilu, oni svoj primarni cilj kamufliraju otrcanim frazama tipa: Tamo je najbolji provod, tamo izlaze najatraktivnije devojke, u tom restoranu je najbolji Šatoobrijani za dve osobe, u onom kafiću je najopušteniji vajb...
Naravno, sve to je jedna nevešta laž, jer na takvim mestima se provod, po pravilu, svodi na zauzimanje položaja koji obezbeđuje najveću mogućnost za postizanje primarnog cilja (a to je, kako je već gore nevedeno, biti viđen), na posmatranje drugih jedinki željnih da budu viđeni i komentarisanje istih, kao i na skidanje fora viđenijih jedinki (čitaj estrade).
Hrana je na takvim mestima najobičnije sranje, začinjena egzotičnim nazivom i šarenim garnirungom, koja ne može ni da prismrdi npr. dimljenoj vešalici kod gazda Neše u Rupčinama.
A opušten vajb se sastoji od nekog sterilnog ultra mega giga modernog enterijera sa anatomskim stolicama, kojih još samo ima po barovima u Grinič Vilidžu, a od kojih te, posle jednočasovnog sedenja, boli kičma dva dana.
Dakle, primarni cilj posete ovakvom mestu je biti viđen. Ta činjenica sa sobom donosi određenu satisfakciju, koja može biti kako psihičke, tako i materijalne prirode, pri čemu je izraženija psihička komponenta. Ona se manifestuje u saznanju da si ti, kao posetilac predmetnog mesta, neko ko je jako bitan, vrlo poseban, neko ko je uspeo u životu, neko bez koga bi Zemlja prestala da se vrti, neko bez koga bi drveni konjići...
Materijalnu komponentu ostvaruju samo određene kategorije posetilaca. Što se tiče ženki, to se uglavnom odnosi na pripadnice grupe pod šifrovanim nazivom Vazduhoplovna eskadrila, kojima ova mesta predstavljaju lovišta i poligone za prikazivanje najnovije borbene opreme na primer Štikle marke Jebi me. Mužjaci koji ostvaruju materijalnu komponentu satisfakcije su oblici života pod imenom Starletva.
Pored navedenih, redovni posetioci ovih mesta su Fudbaler u usponu, omiljena lovina vazduhoplovne eskadrile. Zatim WC Facebook fotomodeli, koji detaljno iznose u javnost svaki deo prostorija za održavenje higijene u predmetnim mestima. Na ovakvim mestima se ponekad nađe i neki uspešniji Rumunski mafijaš, mada su oni po pravilu stacionirani na ulaznim vratima u svojstvu ljubaznog vratara (čitaj izbacivača).
Biznismeni su takođe redovni posetioci ovakvih mesta, gde vrlo često i ugovaraju poslovnu saradnju sa svojim kolegama. Dešava se, doduše retko, da ova mesta postanu i poprište prekida poslovne saradnje, poznatije kao Sačekuša.
Iako su na ovakvim mestima cene astronomske, ovde nikada nećete naći pravog Astronoma, a njihova istraživanja tek ponekad preduzme kakav neiskusni klinac ili esradna zvezda iz Šapca ili Paraćina.
Ne mešati se u rendom tuđu stvar/problem/situaciju. Biti eventualno samo posmatrač određenog dešavanja bez i najmanje namere za aktivnijim učešćem u istom. NE BITI mirođija u svakoj jebenoj čorbi. Braća 'Rvati bi vjerojatno rekli "indiferentisati", jeb'o ih Papa da ih jeb'o...
Uglavnom, međ' narodom našim ljubotivim, jedna od onih pojava čiju učestalost možete izbrojati na prstima jedne ruke. Ako i toliko...
- Zdravo, Ilinka!
- O, Miro, zdravo, kako si?
- Pa, nije loše, moja ti, boli me malo kuk al' šta ću - idem nekako. Više me brine to što mi zet bije ćeru, eno je, sirota, u bolnici sa slomljenom...kako se zove...karkadom, šta li...
- Ma, šta kažeš!! Pa, šta ćeš da radiš, crna Miro??
- Pa, za sad se još držim po strani al' ako nastavi da je tuče - ovoga mi krsta - ima da ga otrujem k'o onomad mog Radovana i gotova stvar!*
- Au, brate, nisam znao da gotiviš korektivnu medicinu...Kolk'o ti to imaš kopči, jebotebog??
- Osam. Mog'o sam i gore da đempro. Ali i bolje...
- Pa, šta se desilo? Pričaj...
- 'Si bio nekad u diskoteci "Adonis" u Ritopeku?
- G-de??
- E, pa nemoj ni ubuduće. 'Nači, klasična seljačka sačekuša za nas građane. Ako slučajno i baciš pogled na neku od njihovih incestoidnih riba, najeb'o si u momentu od odma'. Ja, naravno, to nisam znao pa su mi trojica likova pošteno ispomerala bulju pošto sam njihovu očigledno zajedničku kozu upitao za ime...
- Au, jebote...Čekaj - nisam valjda išao sam u taj pičkovac??
- To je tek druga priča. 'Nači, tako ču jebati mater onom Gordanu...ma čim budem ponovo mogao da otvorim oči!
- Šta? Baja se držao po strani dok su tebe makljali, a?
- Pravio se Englez najstrašnije. Još ga ovi seljaci, fazon, pitaju "je l' znaš ti ovog?", a on će "jok, mora da je neki peško iz centra..."! Bolje bi mu bilo da rezerviše grobno mesto jer ću jebeno da ga obesim na Terazijama!!
Plemenita životinja kojoj je bila namenjena sasvim druga sudbina od one koju je doživeo.
Zoran je kratko i jednostavno konj.
Ali ne bilo kakav konj, nego rasna životinja od oca trostrukog šampiona Londonskog derbija i majke kobile koja je pobednica na pet konkursa lepote u Parizu. Po rođenju je nazvan Viktori. Pobeda. Ali ipak je na kraju postao Zoran. Od Viktori do Zoran dug je put i neobična priča.
Od početka se znalo da će završiti u Srbiji jer je Viktori još kao ždrebe bio deo jedne opklade između bogatog Arapina koji je bio njegov vlasnik i jednog kontraverznog biznismena iz Novog Pazara. Pazarac je pobedio i Zoran, koji se i dalje zvao Viktori, stigao je u Rašku, kao najveći trofej ovog čoveka, sa kojim je on imao velike planove. Postao je njegov statusni simbol, kao što je njegovom prijatelju Palmi to bila već nadaleko čuvena žirafa, jer svi su znali poreklo Viktorija. Svi su imali velika očekivanja od njega. Posebno gazda. Bio je mažen, pažen i negovan. Izrastao je u jednu veličanstvenu životinju spremnu da pokori svet.
Ali tu se opet umešala zla sudbina koja ga je i dovela još na početku života u Srbiju. Njegov gazda ga je izveo napolje da projaše malo na njemu po poljima, šumama i dolinama, jer je to jako voleo da radi. Međutim tu je njegovog gazdu dočekala njegova mutna prošlost, a Viktoriju je taj momenat početak jedne neočekivane budućnosti. Gazda mu je ubijen u sačekuši.
Viktori se jako uplašio.
Galopom je bežao što dalje od tog mesta, dok mu se činilo da non-stop čuje povike Gazdinih ubica iza sebe, pa je sebe nagonio da trči što brže, dok najzad nije mrtav umoran jednostavno pao i ostao tako u nesvesti da leži, daleko od kuće.
Kada je otvorio svoje velike i lepe oči video je oko njega neke ljude, odrpane i tamne puti kako pričaju nešto na nekom jeziku koji nikada nije čuo. To su bili Romulanci koji su ga tu pronašli skitajući od grada do grada i smatrali su pronalazak Viktorija kao puku sreću jer su dugovali pare jednom opasnom čoveku iz Beograda koji se zvao Đango i važio je za veoma prekog čoveka koji je mnogo lak na nožu. Sa Viktorijem su regulisali dug.
Porodicu njegovog gazde koja se gložila međusobno oko podele bogatstva Zoran nije interesovao pa ga nisu ni tražili.
Đango je jednostavno bio đubre od čoveka i Viktori je kod njega proživeo najgore trenutke svog života. Bio je tučen, izgladnjivan, sečen, stalno ostavljan na hladnoći ispred kartonjare u Đangovoj prljavoj faveli. Tu je i dobio ime Zoran po pevaču Zoranu Kaleziću, kog je Đango, mnogo voleo. Bio je često mučen, radio je najteže poslove i vrlo brzo je od one veličanstvene životinje Zoran postao kost i koža. Bio je ofucan, prljav, sav u ranama od mučenja, a rebra su mu tužno štrčala sa strane. Već je počeo jedva i sebe da nosi na nogama, a kamoli neki teret i delovalo je kao da je to njegov kraj.
Na sreću, tada je Đango otišao za Italiju, a Zorana je poklonio njegovom paši Enveru.
Zorana je to spaslo sigurne smrti jer iako nije bio bogat, niti je mogao da pazi, mazi i neguje Zorana, Enver je bio bolji čovek. Koliko god je mogao pazio je na njega i brzo ga je opet podigao makar na noge. Iako je i kod Envera morao da radi, nije imao puno da jede, često je bio jako prljav, opet nije tučen a Enver ga je dosta i zavoleo, tako da je tada makar malo počeo da leči rane koje mu je život zadao.
Ali došao je dan kada je Enverov sin Avatar najzad stasao za ženidbu i mladin otac je tražio Zorana kao miraz. Enver se teško odvojio od njega a i Zoranu je bilo žao, jer iako život nije bio lak ni tada, opet je on pamtio kako ga je Enver podigao na noge i pazio na njega.
Tada je zapao kod Halida.
Čoveka koji se nije puno razlikovao od Đanga.
Opet je jadni Zoran odmah pretučen čim je stigao kod Halida. Da zna ko je gazda. Pomislio je tada da neće opet moći sve to da preživi i pomirio se sa sudbinom, ali najzad je Zorana sreća jednom u životu pogledala i ubrzo je izbio Rat Favela u kom je Enver potukao Halida do nogu ali Halid je pobegao iz bitke neozleđen na Zoranovim leđima.
Shvatio je da je možda i poslednji momenat da proba da izbegne sigurnu smrt koja mu ne gine ako ostane sa Halidom koji ga je kada su izašli iz bitke opet mučno pretukao i kada se popeo na njega, Zoran je zbacio Halida sa sebe i počeo da galopira u nepoznatom pravcu, kao i pre nekoliko godina kada mu je gazda ubijen.
I galopirao je ponovo. Sve brže i brže. Sve dalje i dalje. A svi ljudi iz njegove prošlosti kao da su trčali za njim želeći da ga tuku i muče. Trčao je dok mu se opet isto nije desilo. Dok opet nije ostao bez snage i jednostavno pao u nesvest.
Kada je otvorio oči nadao se da je sve to bio samo ružan san. Da je opet kod gazde i da je i dalje mlad i jak. Ali shvatio je da nije bio san. Shvatio je da opet ne zna gde je i tada je odjednom ugledao jednu malu devojčicu pored njega. Devojčicu koja ga je gledala velikim, lepim, crnim, bečatim očima. Nije mogao ni da se pomeri dok mu je devojčica prilazila, stala ispred njega i pomazila ga po nosu polako i nežno, kako ga dugo niko nije pomazio. Tada je video kako preko livade trče još troje ljudi. Čovek, žena i njihov sin, koji je bio jedva nešto stariji od devojčice koja ga je mazila. Opet je pao u nesvest.
Probudio se posle nekoliko sati u toploj staji i jedva se pridigao na noge. Pogledao je oko sebe i video seno. Iscrpljen i gladan nije vido ništa drugo oko sebe, već je odmah krenuo da jede i jede i jede, kao da nikada u životu nije jeo. Kada se baš najeo i napio vode iz malog korita koje je tu stajalo, primetio je i druge konje. Video je lepe i divne životinje, kakva je on nekada bio i tog trenutka je čuo glasove. Okrenuo se i video onu malu devojčicu sa mamom, tatom i bratom kako mu se smeškaju i gledaju ga. I znao je da je nevoljama došao kraj. Znao je da je najzad našao topli dom.
Doživeo je duboku starost, mažen i negovan i možda nikada nije ispunio svoju sudbinu da pokori svetske derbije, ali ipak ispada da mu to i nije bila sudbina. Sudbina mu je bila da prođe sito i rešeto u životu i da ga jedna devojčica zavoli najviše na svetu. Ipak je na kraju ponovo postao Viktori.
