Čuvena policijska praksa da svakoj većoj akciji daju ime za koje oni smatraju da je jako maštovito. I dok pre par godina i nije bilo toliko strašno, u poslednjih par godina su počeli ozbiljno da lupaju gluposti.
Šef: Ok momci. Imamo već dovoljno dokaza da uhapsimo Đangovu bandu za višestruka krivična dela. Za udruživanje u kriminalnu grupu sa ciljem da otuđuju sekundarne sirovine, pa sve do pokvarenog ringišpila u njegovom luna parku. Naš je.
Inspektor Alimpijević: Al' šefe, njih možemo kada god hoćemo da pokupimo. Mislim da bi trebali da obratimo pažnju na malo opasnije grupe.
Šef: Jes' a ko će posle da ti daje platu? Ja? Dačić? Ove ćemo da 'apsimo. Javi samo ovima na B92 da apsimo neku mafiju, jebem li ga, neka bude Ringišpil-mafija. Onda će oni da puste onu njihovu paranoičnu muziku, Maša Mileusnić će da se izbeči i izgledaće kao ozbiljno hapšenje. Znaš da oni vole te mafije kada im serviramo.
Inspektor Blagojević: Dobro šefe, a kako da nazovemo akciju. Potrošili smo sve kul nazive "Pištolj", "Pevac", "Mreža", "Balkanski Ratnik". Kako ćemo?
Šef: Hmmmmm...nemam pojma. Mora da bude nekako, da ima veze sa Ringišpil-mafijom, znači sa ringišpilom, a opet oni su Romulanci i kradu bakar, šahtove i tako to....Hmmmmm......znam "Čokoladni Ventilator". Oni su crni. Ringišpil se vrti. Ventilator se vrti. To je to.
Inspektor Alimpijević: Ček' šefe, a sirovine?
Šef: Ma kud će bre veća sirovina od tebe Alimpijeviću. Idi ih apsi odma.Dobar dan moje ime je Maša Mileusnić, a ovo su vesti televizije B92.
A sada vest dana.
U policijskoj akciji "Čokoladni Ventilator", uhapšen vođa "Ringišpil-Mafije" Đango i cela njegova grupa. Ova grupa se sumnjiči da je napravila milione kradući poklopce od šahtova zbog kojih je nekoliko ljudi upalo unutra, te im se stoga i na teret stavljaju višestruki pokušaji ubistva.
Grupa je preko mreže luna parkova svuda po srbiji prala novac, a zatim ga ulagala u nekretnine u raznim favelama širom Beograda. Više o ovome u specijalnoj emisiji "Insajder - Ciganin sam, al' mafija".
(Prethodni delovi: 1, 2, 3, 4, 5)
Iako mi je neka ideja bila da se ovaj serijal nastavlja sa razmacima od po 2 dana, rekoh sebi, "Prašino, nemoj da ubijaš inspiraciju dok je imaš". Unapred se izvinjavam onima koji vole krateže, a iako sam planirao da ovo bude najduži, verovatno će biti jedan od najkraćih tekstova uopšte.
Elem, u prošlom delu stigoh do trenutka kada je Srbija napokon počela da liči na nekakvu državu. Kralj Petar, u svojim šezdesetim, počeo je da oseća kako nije dorastao državničkim dužnostima, pa je rešio da njegov sin postane princ regent- što će reći, on bi sam ostao kralj, ali bi njegov sin obavljao sve njegove funkcije. Petrov stariji sin, Đorđe, bio je malo čvrknut u glavu, i mada se istoričari ne slažu u kojoj meri, bilo je jasno da on ne može pri čistoj svesti i zdravoj pameti biti kralj. Stoga je Petar odlučio da ga na tronu nasledi njegov mlađi sin, Aleksandar, koji je potom imenovan i za princa regenta. Aleksandar je bio pametan dečko, ali je odmah počeo da pokazuje određene diktatorske osobine- za razliku od njegovog oca koji je svu vlast dao narodu, Aleksandar je ipak više bio za čvrstu ruku. No, to je u početku bilo korisno, jer je jedino takav lider mogao da reši neke stare probleme.
Baš kao što je područje drevne Palestine veoma malo, ali ima mnogo naroda koji bi želeli da je osvoje, tako i na Balkanu postoji područje, opšte svedeno pod naziv Makedonija. Na njega su pre 100 godina polagali pravo Srbi, Bugari i Grci (nije to ništa, danas na dotičnu pravo polažu Bugari, Grci, Albanci i oni što tvrde da su drevni Makedonci, jedino Srbima ništa ne daju). Problem je bio u tome, što je šapu na ovoj zemlji još uvek držala Turska. Stoga, ove tri nacije su rešile da ko braća govno podele Makedoniju, ali i da oslobode od Turaka ceo Balkan do Istanbula. Posle 20 i nešto godina, Srbi su počeli da se pripremaju za svoj omiljeni hobi- rat!
Najave ujedinjenja
Postojala su dva ključna koncepta balkanskih integracija, početkom 20. veka. Prva je bila veoma interesantna i predlagala je formiranje Balkanske federacije, u koju bi ušle Srbija, Crna Gora, Rumunija, Bugarska i Grčka, uz mogućnost širenja na Bosnu i Hrvatsku ako to dozvoli istorija. E, sad, kad su velike sile čule za to, nimalo im se nije svidela ideja o supersili na Balkanu. Zato je prednost počeo da dobija jedan drugi koncept.
Ideja jugoslovenstva nije nastala preko noći, kako danas neki vole da veruju. Pojavila se u izvesnim masonskim krugovima još sredinom 19. veka, a do prvih decenija 20. već je uveliko uzela maha. I u samoj Srbiji nastale su organizacije, poput "Ujedinjenja ili smrti" (rođene iz oficirskih krugova koji su pobili Obrenoviće), na koje ću se vratiti u narednom delu.
Iako su Francuzi, Rusi i Englezi bili spremni da prihvate ovo rešenje- neke zemlje nisu: pre svega Austrijanci, jer je Jugoslavija podrazumevala da se njima samima oduzmu Hrvatska, Slovenija, Bosna i Vojvodina. No o tome kasnije.Balkanski ratovi
U Srbiji su na mogućnost konačnog oslobodilačkog rata gledali sa simpatijama. Uostalom, već 20 godina se radilo na profesionalizaciji vojske, bilo je krajnje vreme da se i dobije neki rat. Srbija, Grčka, Bugarska i neizbežna Crna Gora su sklopile savez, koji je podrazumevao da ukoliko je jedna od njih napadnuta, to bude tretirano kao napad na sve njih. Sve je bilo tu: sila, volja, saveznici, razlog... ali ne i povod!. Za to su rešili da se postaraju upravo Crnogorci. Kao spornu granicu, ocenili su onu na Skadarskom jezeru. Brže-bolje, izazvan je baš tu incident, posle koga su Crnogorci zahtevali da Turci napuste dotično jezero. Turci su odbili. Izbio je Prvi balkanski rat.
U "odbranu" Crne Gore ušle su preostale tri zemlje: Grčka je Skadarsko jezero branila osvajajući Solun u Egejskoj Makedoniji. Srpska vojska je napredovala kroz Kosovo, potom upala u Staru Srbiju (vardarsku Makedoniju, odnosno, današnju Makedoniju), i bitkama kod Kumanova i Bitolja proterala Turke. Slične rezultate su postigli i Bugari. Srpska i crnogorska vojska su se spojile u delovima Metohije i u Sandžaku. Potom je, simbolično, pobodena srpska zastava u Jadransko more.
Kao i obično na kraju svakog rata, bilo je posla i za diplomate. Pregovore su organizovali Britanci. Kao Amerikanci danas, ispali su arogantna govna, jer su sasvim neplanirano stvorili još jednu državu na Balkanu- Albaniju. Nerado, sve pobednice u ratu su morale da je priznaju, iako su Srbi, Crnogorci i Grci već imali ideju kako da je podele.
Jedna zemlja je odbila da potpiše sporazum- Bugarska. Drage komšije su smatrale kako je srpska taraba ušla duboko u njihovu teritoriju. Tako je izbio Drugi balkanski rat.
Bugarska je napala Srbiju, kojoj su se pridružile Crna Gora, Grčka, a potom, nova članica saveza- Rumunija i- najvećim balkanskim obrtom sudbine- Turska. Za razliku od onog idiotskog rata, koji je vodio Milan Obrenović skoro 30 godina ranije, sada su Bugari bili ti koji su morali od usranih gaća da prave bele zastave.
Nova runda pregovora je organizovana u Bukureštu, a tu su Bugari faktički samo potpisali ono što i drugi godinu dana ranije u Londonu. Novi raspored snaga na Balkanu, međutim, nije se svideo jednoj državi. Pogađate o kome je reč.Godinu dana, Srbija je bila tek nešto manja od Dušanovog carstva. Naravno, ekonomiji je bilo potrebno izvesno vreme da se oporavi, a novim teritorijama da se integrišu u državu. No, sve je bilo na pljuvometar da odleti u paramparčad. Beograd, glavni grad, bio je rekom udaljen od Austro-Ugarske, koja je počela da gomila trupe na Drini, Savi i Dunavu. Razlog je bio jasan: Srbija je morala ili da nestane, ili da se smanji, jer je za svega 30 godina dostigla gotovo polovinu one veličine, koju je Austro-Ugarska postigla za nekoliko vekova, a pretila je da nastavi da se širi- i to baš na njihove teritorije. Čekao se samo povod. A on je, u p(P)rincipu, uskoro stigao. No o naredne, nadasve uzbudljive 4 godine, u narednom delu.
Na osnovu oskudnih podataka o njemu, izrečenih u seriji, možemo izvući neke podatke o životu ovog junaka od pre radnji ove serije. Ozren Soldatović je rođen oko 1945. godine u Čačku (ili Smederevu). Sa oko 18 godina, majka ga je izbacila iz kuće kao suviše problematičnog. Sa sličnim prijateljima ubrzo odlazi u Italiju, gde postaje značajna figura- u svetu mafije. Od njegove žene, u "Srećnim Ljudima" saznajemo da je na kraju postao toliko značajan da je čak i u toj zemlji, bez griže savesti, naručivao ubistva. Krajem 80-ih godina se vraća u predraspadnu Jugoslaviju i naseljava se u Smederevu. Ženi se kafanskom pevačicom, po imenu Ozrenka. Postaje moćna figura, sponzor lokalnih estradnih umetnica, a u sa početkom krize raste i njegov uticaj na vlast.
Soldatović kupuje velelepnu vilu u Beogradu, u koju se ubrzo useljava, zajedno sa ženom, sa kojom se u međuvremenu posvađao, jer ona opravdano sumnja kako je on vara, i kako planira da je ubije. Ni njena osećanja prema njemu nisu ništa bolja, samo su za nijansu moralnija. Vila predstavlja pravi mali dvor- sa 3 sprata, liftom i gomilom razne posluge. Kuća je krcata raznim preskupim umetničkim predmetima, stilskim nameštajem, vrednim slikama... Soldatovića okružuje obezbeđenje opasnije od same policije- njihov šef nosi nadimak Roki, i u stanju je da ubije iz čistog hira (ako mu se naredi, to je pokazao kad je hladnokrvno pokušao da podmetne bombu Malini Vojvodić). Ubrzo, Soldatović dovodi u svoju vilu i samu majku, koja ga je izbacila iz kuće kad je bio mlad. Iako ponuđena izuzetnim komforom, stara žena ostaje pri svom stavu da je njen sin "običan mangup, koji je ojadio narod...".
Inicijalni razlog Soldatovićevog dolaska u Beograd, bio je činjenica da mu je jedna lokalna zvezda estrade- Keti- pobegla u jugoslovensku prestonicu bez njegovog znanja. Soldatović je nalazi uz pomoć agencije "Perspektiva" kako peva u jednom noćnom klubu, i stavlja je pod svoju zaštitu, reketirajući vlasnika kluba. Kad drugi reketaši bace kašikaru na klub, Soldatović ga kupuje ruiniranog i pokreće sopstveni klub. Ubrzo kupuje i kockarnicu. Kroz nekoliko meseci, Soldatović drži pola Beograda- prodavnice automobila, butike, tržne centre,... Međutim, ubrzo dobija strah od konkurencije, pa pokušava da ubije Malinu Vojvodić, pevačicu koja se vraća iz Italije i redom kupuje više lokala, koje je on planirao za sebe. Počinje da sumnja da iza nje stoji konkurentska mafijaška grupa, koja je u nekoliko navrata pokušala da ga ubije, šaljući mu bombe. Daljinska bomba namenjena Malini na Paviću svojstven volšeban način stiže do Soldatovićeve kockarnice, gde i eksplodira. Srećom po njega, Vojvodićeva napušta Jugoslaviju i vraća se u Italiju. Soldatović je takođe bio i generalni sponzor Izbora za Mis Jugoslavije 1995. godine, na kome je učestvovala i jedna od glavnih junakinja serije: Đurđina Golubović. Soldatović je pokušao da "izgura" Keti, koja se takođe prijavila, Šćepan Šćekić Laru Simonović, ali je osoba koja nije imala nikakvu protekciju, Đurđina, osvojila titulu. Ozlojođeni Soldatović, ali i njegova žena, pogrešnom informacijom ubeđena da je Đurđina njemu ljubavnica (dobila je dojavu da će pobediti ona koja je Ozrenova ljubavnica), čine sve kako pobednica ne bi došla do nagrade. Đurđina ni kriva ni dužna biva šikanirana, ali Soldatović opet pogrešno saznaje kako su Golubovići opasna mafijaška porodica, pa odlučuje da im udovolji dajući im Đurđinine nagrade. Ispostavlja se da se pravih mafijaša, na taj način, nije rešio, jer i dalje dobija telefonske pretnje.
Iako se na kraju "Srećnih Ljudi" činilo da je logično da u narednom periodu Soldatović pogine u nekom od kriminalnih obračuna, to se ne događa. Izvesno, smanjuje se broj ljudi u njegovom okruženju. Njegova majka verovatno umire, a on se sa 60 godina napokon razvodi od žene, sa kojom se, na kraju prethodne serije, činilo da će izgladiti odnose. U međuvremenu, dobija novog mladog pomoćnika, Alamunju, koji umesto ostarelog mafijaša obavlja "prljave" poslove. Iako on drži da mu je Alamunja kao sin, ovaj tajno planira da ubije starog Soldatovića.
Kao što je prethodno rečeno, Soldatović je znatno ostario, a njegovom lošem izgledu doprinosi i nezdrav život i imobilnost. Ipak, primećuje se da se sa moralnog aspekta on značajno popravio, i, iako je još u vezi sa mafijom, podsvesno se sprema i za neka bolja dela spram društva, mada i dalje ima maniju gonjenja i željan je uticaja na političkoj sceni. Njegova izvršna snaga je tridesetsedmogodišnji mafijaš, zvani Alamunja, koga je Ozren pronašao kao uličnog kriminalca i pokušao od njega da napravi krupnu figuru, u čemu je, obzirom na Alamunjino ponašanje u seriji, samo delimično uspeo.
Soldatovićevom klanu, tačnije samom Alamunji, Srećko Šojić, lider Stranke Zdravog Razuma duguje ogroman novac, koji je utrošen u kampanji za parlamentarne izbore. Šojić, što iz škrtičluka, što iz realne nemogućnosti da obezbedi novac, biva pozvan na večeru kod Soldatovića, gde mu je ponuđena ultimativna opklada: ukoliko uđe u skupštinu dug mu je oprošten, ali zastupa Soldatovićeve interese, ukoliko ne, mora isti da vrati do poslednje pare. Kako Šojić ulazi u skupštinu, Soldatović ga podseća na njegove obaveze. U međuvremenu, bivša žena Marinka Pantića se zapošljava kao sobarica u Ozrenovoj kući. Oduševljena time, ona poziva svoju decu da umesto sa ocem, žive u "dvoru, kod jednog starog gospodina". Ona i Soldatovića upita za takvu mogućnost, ali je on optužuje za političku špijunažu, kako se Dimitrije Pantić odvojio od ostatka stranke. Ona priznaje da je bila špijun, ali po savetu vračare Roske kaže da je radila za izraelski MOSAD, te da je lovila bivše naciste. Na kraju ciklusa, Soldatović naređuje da se prate i ona i njen bivši muž.
Velika zahvalnost baba Simki na ustupljenim podacima iz serija
Da, film kao paket informacija i lek, jer oni ne znaju gde je Srbija. Glupi su k`o kurac. A oni malobrojni koji ipak znaju tu istinu vrednu poput Svetog Grala ne veruju da tamo ima struje i interneta. Oni su totalni idioti ... jer suštinski je važno znati gde je to mesto, kao što je važno pokloniti se činjenici da se tamo Moravac igra na trofaznu struju. Ej, trofaznu! Ko ovo ne zna osuđen je na večiti i nadrealni dalijevski odraz prazne lobanje i zgrčene facijalne muskulature u trenutku samospoznaje sopstvene praznine.
Za vremenske putnike na delu geografske slagalice čiji se oblik ameboidno menja svakih par deceneja ostaće večita i mučna misterija kako to ONI ne uspevaju da u taj svoj jedan neuron konačno uteraju te naše koordinate i napokon nas učine različitim od Mesopotamije a samim tim i beskrajno srećnim. Zadovoljstvu kraja ne bi bilo kada bi nam barem njih stotinak miliona sa razumevanjem udelilo taj čudesni, ali precizno usmereni, cajper na globusu ili geografskoj karti.
Izgleda da se to neće desiti na večitu žalost stanovnika balkanske sante leda. Nikada se nije ni moglo desiti jer isprva ni oni sami nisu znali gde se tačno nalaze u trenutku kada su pokvasili prljave gaće vodom s`one strane Atlantika. Od tada, vreme je postalo skuplje od novca a avanturisanju nije bilo kraja. Bazalo se i tumaralo. Nasumično i sporadično metastaziralo. Krajnje čudnim talentom za kolateralne aktivnosti istrebljivao se narod pod opštim, i što je najtužnije potpuno pogrešnim, imenom. Snagom i upornošću termita prešlo se na glodanje svega što stoji na, ili spava u, Zemlji. Sve je moralo biti pretvoreno u zelenu novčanicu, čelik i beton. A tada, upalili su svetlo koje je obasjalo Svet. Prvi koji su se užasnuli svog odraza na tom svetlu su naravno bile baš te autohtone lučonoše, ali to ih nije obeshrabrilo niti zbunilo. Ne da su nastavili dalje, već su i pojačali tempo. I dok su oni pojačavali tempo bez imalo bola u kurcu za pitanje tajanstvene lokacije Serbosopotamije ...
... balkanski jahači ameboidnih državica takođe nisu osećali bol u kurcu za otvorene kaverne Doka Holideja, bostonsku čajanku, građansko-bratoubilački rat, raspevana crno-bela polja pamuka ili nešto poput pitanja da li Bik stoji, sedi ili je počeo da visi. Teško da je išta od toga čak i zavirilo ispod šajkače. Naravno, ovo ne znači da je ispod šajkače bilo baš sve ravno. Pitanja kao što su: može li Sultan da jebe, ima li šta da jebe, kada će da jebe, i ono najvažnije KOGA će bre da jebe su bila od životne važnosti i prioriteta. Pa kome je onda moglo da bude važno pitanje tamo nekih ajduka koji i posle Mitrovdana ugrožavaju Poni Ekspres i time krše pravila sezonskog pljačkanja.
Izgleda da se iskreno i opravdano nisu poznavali. Svako sa svojim brigama i u svom vilajetu.
Kao i uvek, kroz vreme se putovalo dalje. I to spontano.
Nisu saznali gde je Mesoposerbija, ali su nastavili da cepaju svemirska prostranstva, prevrću zemljinu utrobu, slažu gene u genome kao lego kocke, troše svetske zalihe zelene boje, izmišljaju novo božanstvo, veru, naciju i dekadenciju. Konačno, snimili su audio-video zapise svojih, ponekad jadno teških a ponekad komično lagodnih, života. Spakovalli su te zapise u prigodne kapsule i ponudili ih kao lek. Konzumiralo se na veliko bez razmišljanja o posledicama. Zapis se naime raspakivao u mozgovima konzumenata i pre ili kasnije sukobljavao sa dinosaurskim stereotipima. Neosporno, obostrana greška.
Konzumentima nije baš jasno zbog čega su uzimali kapsule i sada se trude se da ih izbace iz sebe ili da nekako prebrišu zapise. Bezuspešno. Postale su deo koda. Proizvođačima kapsula takođe nije stalo da pomognu konzumentima jer ni oni nisu sigurni gde su ih sve distribuirali i ko ih je sve progutao. Jednostavno, teško pamte oblike ameboidnih teritorija, a na kraju i zabole ih kurac da se lome oko toga.
Drevna amazonska plemena još uvek, i to uspešno, izbegavaju kontakte sa modernim čovekom. Žive po pravilima starim ... pa jebeš li ga koliko, ali veoma starim. Premeštaju se i žive u uznemiravajućem strahu da će ih jednog dana pronaći i preseći im cev kojom su do sada putovali kroz vreme. Kažu, biće to kraj sreće, sveta i vremena. Da, kada oni saznaju da neko ne zna gde se nalazi njihov svet oni su srećni, a za tog nekog kažu da je vrlo mudar čovek. Valjda zbog toga što kada želiš da nekog nađeš ti to stvarno i uradiš i to bez velikih teškoća.
Kako nezvanično saznajemo to će biti nova knjiga Dena Brauna inspirisana stanjem fudbala u Srbiji, jer su dešavanja u istom velika misterija, Braun će i ovog puta napisati odličnu teoriju zavere i spojiti nespojive stvari.
Godine 1938-e u Jugoslaviju dolazi Argentinac po imenu Francisko Garafa kako bi nastavio svoju fudbalsku karijeru u SK Jugoslavija, sa sobom donosi neobičan predmet kojem se kasnije gubi trag, 1941 Francisko odlazi iz Jugoslavije, ali se smatra da je tajanstveni predmet ostavio negde u Jugoslaviji. Rat se završava 1945 i osnivaju se dva moćna javna društva Crvena Zvezda i Partizan čiji cilj i svrha postojanja je da predmet pronađu, prolaze godine, ali predmetu se gubi svaki trag a ova dva kluba stvaraju veliko međusobno neprijateljstvo. Na čelo fudbalskog saveza dolazi Tomislav Karadžić, bivši veliki majstor reda Partizana koji je potomak istaknutog masona Vuka Karadžića, kako bi imao pristup dokumentaciji o izgubljenom predmetu. Veliki majstor reda Crvene Zvezde Vladan Lukić se žestoko suprostavlja Karadžiću i moli za pomoć Roberta Lengdona (junak većine Braunovih knjiga) kako bi dešifrovao čudne grafite koji se nalaze na Marakani. Roberta na aerodromu čeka kragujevački Fiat Punto u kojem je hladno Jelen pivo (glavni sponzori knjige), on odlazi na Marakanu i u dešifrovanju mu pomaže mlada ministarka Snežana Samardžić-Marković koja je stručnjak za nejasne stvari, dešifrovani trag ih vodi do Kalemegdana, od Kalemegdana na još nekoliko znamenitih lokacija i na kraju do masonske piramide u Knez Mihajlovoj, Lengdon pritiska skriveno dugme na piramidi, ona se otvara i otkriva stepenice koje vode do prostorije u kojoj se Karadžić već nalazi, tu Lengdon saznaje da su Karadžić i Lukić ustvari saradnici, i u trenutku kada njih dvojica planiraju da roknu Roberta i Snežu uleće Ivica Dačić i hapsi ih obojicu iako je hteo da uhapsi Lengdona jer je smatrao prvo da je američki špijun, a posle je posumnjao da je prerušeni Goran Hadžić. Lengdon prilazi kovčegu u kom se nalazi tajanstveni predmet i u tom trenutku mu zvoni telefon, na vezi je Leo Mesi, veliki majstor reda Gaučosa, on otkriva da je prva fudbalska lopta napravljena u Srbiji, te je red Gaučosa odlučio da je vrati tamo gde ona pripada a za to je bio zadužen Francisko, a u znak zahvalnosti naša reprezentacija svaki put gubi utakmice sa Argentinom. Robert posle razgovora sa Leom odlučuje da loptu ostavi tu gde jeste, i naravno zažvalavi Snežu. Ona stoji na istom mestu i čeka da sa njom neko ponovo zaigra. The end
Odmah treba reći: najbolje je zaboraviti i pomiriti se sa činjenicom da ćete ikada provesti starost i poslednje dane života na nekoj plaži u Tihom okeanu, 5000 km od najbliže civilizacije, ispod suncobrana, sa ukusom soka od mangoa u ustima, dok 50 godina mlađa žena, slobodoumnih shvatanja, obavlja felacio. Slično važi i za ženski rod, kada se naravno zamene pozicije.
Jednostavno, rajevi na Zemlji nisu dostupni ni daleko bogatijem svetu, ali ne samo iz materijalnih, već i iz pojedinih praktičnih razloga. Opet, pitanje je šta je kome raj na Zemlji. Našim starima je neretko raj da se vrate u onu vrlet odakle su krenuli u svoje ekonomsko osvajanje civilizacije. Međutim, mlađe generacije, svuda na planeti, traže nešto što bi ih zaista pripremilo za odlazak u raj posle fizičkog okončanja prisustva na ovom svetu, ili im pak predočilo šta propuštaju, ukoliko idu u pakao.
ZONA 4: Grčka, Kipar, Malta, Južnoafrička republika
Iako je Južna Afrika daleko od tri prethodno navedene, ove zemlje imaju jednu bitnu dodirnu tačku. Reč je o rajevima za naše ljude. Tačnije naše lopove. Kad god nešto zaškripi sa sumnjivim biznisom i pljačkom, oni čarter letom, ili još bolje, privatnom cesnom, ma još bolje- šta da se štede- privatnim džambo-džetom, sa užom porodicom odlete na neku od ovih destinacija. Za novac nemaju šta da brinu, on ih već čeka tamo, gde je ispuzao samo njemu poznatim kanalima, bez ozbiljne namere da se vrati u crnu rupu zvanu Srbija. Potom, u dotičnim državama, naši iseljenici osnivaju male radinosti, koje ubrzo otvaraju predstavništva u Srbiji, kupuju prethodno opljačkana preduzeća i biznis može da se nastavi sa sigurne udaljenosti.ZONA 3: Španija, Portugalija, Argentina, Brazil, Čile, Urugvaj
"Ološu celog sveta, ujedini se!". Ove zemlje (i još neke), prošle su prilično nekažnjeno uprkos pomoći nacistima i fašistima da se izmigolje iz Nemačke i Italije sa ogromnim ukradenim novcem i zlatom. Potom su "zahvalni" Nemci i Italijani rešavali genetske anomalije lokalnom stanovništvu (Mengele), kupovali basnoslovno velike parcele (pre svega u Latinoameričkim zemljama), za koje kruže legende da sveukupno prevazilaze veličinu pojedinih evropskih država. Tako opravši kapital, na dotičnim su počeli da uzgajaju kafu i... još ponešto. Da stvar bude interesantnija, u ove zemlje često zaluta i poneki balkanski uspešni poslovni čovek, kome padne napamet da napravi mali poslić prevoza nekoliko tona kokaina iz Južne Amerike u Evropu.ZONA 2: Švajcarska, Austrija, Lihtenštajn
Ovo već jesu rajevi dostupni običnijem svetu, ali na našu veliku žalost, prevashodno onom sa zapada. Reč je o zemljama koje nemaju more, ali imaju jedan od najlepših planinskih venaca- Alpe. Svež vazduh, blizina civilizacije, ali i visoke cene su nešto na šta čovek mora da se pripremi. Sa druge strane, tu su takođe bogati (ali, na opšte iznenađenje, legalno bogati), koji koriste poreske olakšice u ove tri zemlje (pre svega u Švajcarskoj i Lihtenštajnu), da bi nekako sačuvali nešto i za čukununuke.
P.S.: kao i svuda, zaluta i po neka balkanska lopuža.ZONA 1: Indijskookeansko, pacifičko ostrvlje, Karibi
Ovde retko žive i oni najbogatiji. Zapravo, i oni dolaze samo jednom godišnje da obiđu svog najboljeg prijatelja: ogromni neoporezovani novac. Iako je teško probrati lepša mesta za večito letovanje, četvorocifrena kilometraža od najbližeg grada ume da bude problem iz praktičnih razloga (malo je verovatno da lokalni travar ume da pomogne prilikom moždanog udara, infarkta miokarda ili pokušaja atentata).
P.S.: da, i ovakva mesta rado pohode i balkanske uštve.
Misija „Krademo mladu“
Dan je bio sasvim solidan za odmaranje duše. Dobio slobodan dan na poslu, ispitni rok je daleko (bar se meni tako činilo), uglavnom, sasvim korektno jutarnje čiliranje. Našao sam neku super vocal trance stanicu, ispred mene lista, pepeljara i neka jebeno dobra kafa. Jebeš mi sve, dugo nisam skuvao tako dobru kafu, što bi moja baba rekla, mož' se ženiš odma'. Vršio sam statistički proračun druge lige Španije, kad-kad pogledao klip „Nesam školovala“ i malo-malo citirao čika Jocu, diplomiranog kladioničara i seksologa. On je imao jednu jako dobru rečenicu, a to je „Žene se pipaju, a lista se gleda“. Meni je taj citat bio deo rituala pre svakog odigranog tiketa. I mogu se pohvaliti da ima nešto u tome. Tu harmoniju je poremetio moj drugar, večito uspaničen po pitanju devojaka...
...............
-'de si, bratić?
-Evo pokušavam da snesem jaje... što pitaš?
-Daj, ludaku... budi bar jednom ozbiljan... trebaš mi k'o hleb..
-'ajd bani, kod kuće sam... čim se javljam na fiksni...
.............
Spremio sam se psihički za ulogu savetodavca iz oblasti muško-ženskih odnosa... Ipak jebiga, zna se ko je prvi u'vatio devojčicu za dupe u četvrtom osnovne, a potom cele nedelje bio redar za kaznu! Jebem je usta...
............
-E, maćori... sanjao sam noćas da kupujem Pavlovićevu mast... to je sigurno znak da moram da se ženim... šta ti misliš?
-Bratić... ja konstantno sanjam Selmu Hajek, pa se čak nismo ni upoznali, to jest, nije ona mene, ako me razumeš...
-Vidi, debila... ozbiljno ti pričam... 'ajmo po Natašu u Donje Lipare...
-Boktemazo... Donji Lipari... ja iz Beograda da se cimam tamo negde... Je l' bre, to me ložiš il' si ozbiljan?
-Smrtno! Samo moramo da se naoružamo... Ćale joj vojni veteran, a ne voli me nikako... prošli put me gađao iz samostrela.
-Ok... idemo... Sprem'te se, sprem'te, Četniciiiiii...
-Jebeš mi sve ako si ti normalan...
............
Naoružali smo se do zuba. Sa tavana smo do'vatili neke familijarne uspomene na Balkanski rat, ali je i dalje bilo u top formi. Sve smotali u ćaletov džak kojim obmotava prase kad ga ispeče i krenuli putem Donjih Lipara...
............
-Matori, na moj znak vrši taktički upad, kao ono SAJ na ju ćubu...
-Buraz, je l' ti vidiš da je njoj ćale lovac? Eno deset goniča puštenih u avliji...
............
Naše domunđavanje prekinuo je lavež pasa, a potom i zvuk sitnih kuršuma za lov na patke i sitnu divljač po lišću iznad naše glave.
............
-Bež'mo!!!
-Matori, a svadba?
-Koja svadba? Biće riba, samo nas neće biti... vidiš da će da otvore hajku na nas...
-Jaoooj, jebaću ti sve... ne odigrah tiket zbog tebe!
-Ne seri, nego trči i pucaj...
-Buraz, kako da pucam? Ja to ne znam, služio sam civilno u vrtiću "Mali Princ"!
Popularna mišljenja, predrasude i istorijske zablude koje jedan prosečan građanin Srbije gaji prema stanovnicima drugih zemalja i drugim nacionalnostima. Godinama, decenijama pa i vekovima izgrađivana i negovana seksualno-šovinističko-nacionalistička predubeđenja o NESRPSKIM narodima i narodnostima, koja su na kraju i od nas napravila seksualno-šovinističko-nacionalistička govna. Možda bismo mogli da i za to okrivimo sirote Turke i pet jebenih vekova zuluma ili da kažemo da nismo imali sreće na Bečkom Kongresu 1814-te godine, ali ovu specifičnu ''igru asocijacija'' smo sami izmislili, odigrali i na kraju u njoj pobedili. Doduše, ne treba previše da nam bude krivo zbog toga. I bez nje smo poprilično zajebani...
Spontani i ne-abecedni niz stereotipa po nacijama :
- RUSIJA
Dozvolite da započnem sa našom dragom, plavom, slovenskom i ortodoksnom braćom, Rusima. Oni su, naravno, NAŠI PRIJATELJI. Uvek su bili, uvek će biti. Večna ljubav prema njima otklanja svaku sumnju u njihovu eventualnu koristoljubivost. Komunizam, kupovina NIS-a, kvas i vodka, samo su neke od mnogobrojnih dobrih stvari koje smo od njih dobili. Vodka je, normalno, nacionalno piće koje piju svi, od deteta do starca.
- ČINJENICE : Kao ogromna država sa gomilom spoljno-unutrašnjih problema, Rusija nikada ni prema kome nije bila prijateljski nastrojena, sem ako je od toga mogla da ima neke koristi. Takva je sudbina i sirote Srbije a ugovor o izgradnji gasovoda je samo jedan od novijih dokaza da im je zapravo oduvek pucao njihov slavenski kurac za nas. Jebiga, ali tako je. Virus komunizma ne bih komentarisao ali je zato kvas izuzetno zdrav. Što se vodke tiče, ruski naučnici su u poslednje vreme, a sa napretkom forenzike, došli do zapanjujućih ali i očekivanih saznanja da izaziva SMRT pa je došlo do ozbiljnog pada u broju konzumenata iste. Đus-vodku, pak, i dalje ne piju.- ŠVEDSKA
Sve Šveđanke su lepe, plave i seksualno slobodoumne prema oba pola. Nije retkost videti ih kako se na ulicama Štokholma, Geteborga, Malmea ili nekog drugog većeg grada, jebu sa potpuno nepoznatim ljudima ili se pri'vatavaju sa jebozovnim istomišljenicama. Tako je i nastao izraz ''švedski akcioni'', jasno aludirajući na tip filmova za odrasle.
- ČINJENICE: Iako je većina pripadnica ženske populacije u Švedskoj zaista plavokosa, poslednjih godina se, dolaskom Turaka i ostalih zaprežnih naroda u ovu kraljevinu, taj broj značajno smanjio. Nećete ih, nažalost, videti ni kako u javnosti blajve nekom liku ili sisaju bradavice koleginici s posla. Za to, naime, imaju posebne prostorije.- ALBANIJA
Jebeni Šiptari. Muslimanštine koje treba ubiti minimum dva puta, a onda izmasakrirano telo pregaziti još triput. Što je sigurno – sigurno. Potom treba uleteti u Tiranu, koja nije ništa veća i lepša od jedne Čibutkovice, i srušiti sve nezavršene kuće od cigle u centru. To će ih naučiti pameti da se ne kote na tuđoj teritoriji.
- ČINJENICE: Verovali ili ne, Albanija se deklariše kao država katoličke veroispovesti. Prema podacima jedne nezavisne organizacije, odnos Muslima i Hrišćana u Albaniji je 38%-36%. To, međutim, nikako ne umanjuje njihovu ''zločinačku prirodu'' i našu, čini se, genetski usađenu mržnju prema njima. Tirana nije baš najsrećnije urbanizovan grad al' teško da ćete u centru iste zateći ''domaće'' kuće - ako i jedu iz iste zemljane činije, nisu baš toliko zaostali...- BRAZIL
Svi muškarci odlično igraju fudbal a žene su sve odreda sisate lepojke. Znate onaj karneval u Rio de Žaneiru? E, to vam je jedan lepi, veliki GRUPNJAK. Svi se jebu i uživaju.
- ČINJENICE: Valjda smo se do sada svi, a pogotovo naši slavni fudbalski klubovi, uverili u istinitost narodne izreke ''Nije zlato sve što sija'' . Posle dugačkog niza izuzetno neuspešnih akvizicija fudbalera iz Brazila, ( a i cele Južne Amerike ) koji su omirisavši ljuti balkanski vazduh potpuni zaboravili ČIME se šutira prokleta lopta, konačno nam je došlo iz dupeta u glavu da nije svaki fuzbos iz ''zemlje kafe'' Pele, Romario ili jebeni Ronaldo. Sisate lepojke ostaju i dalje nedosanjani san a ta zabluda verovatno ima veze sa životnom željom svakog od nas da, bar jednom u životu, natakne melezkinju. Uššš...- HRVATSKA
Kratko i jasno: sve Ustaša do Ustaše. Kod nas vlada uvreženo mišljenje da svaki Hrvat od trenutka kad se rodi pa sve do svoje smrti, ima u planu da zakolje bar jednog Srbina. Zato ceo život u šteku i drži potencijalni nož za srpsko grlo. Hrvatice, međutim, nisu tako ubilački nastrojene ali su zato teške drolje i kurave.
- ČINJENICA: Iako je Hrvatska sa Hrvatima dugo vremena zauzimala prvo mesto na listi najomraženijih naroda među Srbima, njihova pozicija je danas umnogome povoljnija. Ameri, Albanci i Šiptari sa Kosova, konačno su uspeli da ih stignu i prestignu a to svakako nije mala stvar. Stare rane se, želeli mi to ili ne, ipak zaceljuju ali ne bih se usudio da prognoziram neki prisniji odnos sa njima u budućnosti. Sem onog kurtoaznog, naravno.U sledećem delu saznajte nešto više o stereotipima prema Italijanima, Nemcima, Faranima i ostalim ne-nebeskim narodima.
Osnovne studentske predrasude su: kompleks porodične istorije, kompleks fakultetske istorije, kompleks dolaska u veliki grad nižeg reda, kompleks dolaska u veliki grad višeg reda, kompleks dobijanja odličnih ocena i (u novo vreme naročito aktuelan)- kompleks visoke nezaposlenosti. Neretko, ovi kompleksi se mogu kombinovati i korespondirati međusobno.
1. Kompleks porodične istorije
Od ove i naredne predrasude većinom boluju lokalci, odnosno studenti koji su rođeni i žive u mestu gde se nalazi fakultet. Njihovi roditelji su uspeli, ili nisu uspeli da upišu određeni fakultet, koji su potom uspeli, ili nisu uspeli da završe (u roku). Na njima je- shodno situaciji- da poprave porodični prosek, ili da se postaraju da se dotični ne pokvari. Sa ovim prvima, još je lako, nemaju šta da izgube. Ovim drugima... Bog neka je u pomoći ako neka od prve tri ocene bude jednocifrena.2. Kompleks istorije fakulteta
Neretko korespondira sa postojanjem bos profesora. Naime, poznanstvo sa starijim i bivšim studentima, koji po nepisanom pravilu teže da napljuju fakultet i profesore, dovodi do visokog nivoa demotivacije kod njihovih mlađanih kolega. Obratno, kod štrebera se javlja podsvesna volja za obaranjem nekih rekorada i postavljanja novih3. Kompleks dolaska u veliki grad nižeg reda
Za studenta koji dolazi u Beograd iz gotovo svakog mesta manjeg od Kragujevca, srpska prestonica (naročito na fotošopiranim slikama) mnogo više liči na Njujork, nego na još jedan balkanski kontejner. To, barem u prvo vreme, dolazi do stvaranja panike od velikog i nepoznatog. Nešto manji kontrast je prilikom dolaska u druge univerzitetske metropole, međutim, otklon uvek postoji.4. Kompleks dolaska u veliki grad višeg reda
U Beogradu poznat takođe i kao "Nisu ti Beograđani ništa bolji od nas" kompleks. U svakom slučaju, podrazumeva prelazak u kontra-napad. Muški studenti tvrde da donose šmek, kakav "metropolitanci" nemaju, pa će "sve ribe poći za njima". Slično je i sa ženskadijom, koja na taj način koristi šansu da nađu "priliku" da apsolvira ("neželjenom" trudnoćom) i diplomira (brakom i uvaljivanjem u stan).5. Kompleks dobijanja odličnih ocena
Korespondira sa kompleksom 1, 2 i donegde 3. Dakle, ovi studenti neretko imaju veliki pritisak (po pravilu od strane roditelja) da imaju visoke ocene. To je naročito značajno autoritativnim roditeljima drugog tipa, da bi mogli da se hvale. Prvi tip ovih roditelja uglavnom ne nabija deci (tolike) komplekse, ali očekuje dobre rezultate, pa se ovakva predrasuda može razviti sama po sebi.6. Kompleks visoke nezaposlenosti
Zapravo, svi studenti svuda u svetu donegde strahuju od toga kakvo će zaposlenje da pronađu po završetku fakulteta. Stvar je u tome što je u normalnim zemljama velika mogućnost da ćeš posle izvesnog vremena naći posao u struci kojom se baviš. U Srbiji su (zapravo, već decenijama) visoke šanse da se neko nikada neće sasvim baviti poslom za koji je školovan. Uostalom, ovaj kompleks (pored standardne lenjosti) uglavnom dovodi do toga da se studije rastegnu na 5-10 godina duže od potrebnog. Stoga, često dolazi do auto-dileme: da li sam upisao pravi odsek? Ali, stvar je u tome što studenti ne vide dalje od svog nosa: ukratko rečeno- u Srbiji gotovo da ne postoji ni jedan odsek na bilo kom fakultetu koji garantuje sigurno zaposlenje u struci. Posao načelno dobijaju protekcije po raznim linijama (partijskim, rođačkim, krevetskim,...), a tek onda, eventualno, neko ko zaista zaslužuje to mesto. Karte promešane. Posle studija vidi šta ćeš sa sobom, ni drugima nije (mnogo) bolje.
Je intelektualac ciji je mozak poput pihtija, znaci razvodnjen i nepovezan. Medjutim, intelektualac je po definiciji obrazovan pa on tripuje da je i pametan, te da je jako bitno da zauzima STAV po mnogim pitanjima. „Intelektualni izbljuvak“ je zbunjen covek rezultat malogradjanskog okruzenja, sistematski loseg skolstva i njegove absorbcije svega toga sto ga okruzuje i nemogucnosti da na valjan nacin sve to sto ga zapljuskuje isfiltrira.
- zavrsio je visu ili fakultet, ili pak pohadja i sam sebe smatra mnogo vrednim zbog toga. Ponosni su i on i roditelji i devojka i papagaj, kao i celo selo sem onih sto mu zavide kojih ipak ima vise.
- Televiziju vidi kao nesto sto bi trebalo da bude duhovni vodja, stoga se gnusa svih Reality showA i vidi ih kao trovanje mladih podmetnuto sa zapada na nasu precistu pravoslavnu zemlju
- Grand show i slicne emisije pokusava da ismeje, uglavnom neuspesno, uporno pokusavajuci sebi da nafura visu vrednost (bravo care, jesi, i ti si od nekoga bolji, ako treba svi ti seljaci ce u dupe da te poljube, samo reci).
- Evropu dozivljava kao nuzno zlo. Jeste on za Jevropu ali pod NASIM uslovima (to mu dodje kao kada neki klub iz druge lige ulazi u prvu pa postavlja uslove ovim idiotima sto su vec neko vreme tu: „ne ne ne...od ove godine iz lige ispadaju samo dva umesto dosadasnjih 3 tima, a u ligu sampiona idemo mi sa wild card-om “). Jevropa mu se gadi jer ima pedera, kao da ih medju Srbima nema, pogotovo onih sa takvom karakternom osobinom.
- Ne pravi razliku izmedju SRS i LDPa, to su za njega dva ekstrema, dva jednako udaljena pola, i ovi sto su furali noz u zubima i doveli na kampovanje u Srbiju oko pola miliona Srba koji su ziveli van zemlje pre 90ih (tada republike), i sa druge strane jos vise su gadni ovi sto bi Jevropu pre nego on nauci gradivo i bude spreman. Isti su mu i ovi sto su pukli Kosovo i ovi sto konstatuju da je Kosovo izgubljeno (ko ga nadje njegovo). Uostalom nisu Radikali i Milosevic krivi sto su huskali glupake u rat, vec sto su te ratove izgubili.
- Amerika je naravno za sve kriva, i sto nema ribu, ili ako je ozenjen „gde bas ovaj skot od taste meni da zapadne, sigurno je americki spijun“. Amerikanci su svi isti, zli naravno, dok su Rusi ama bas svi do jaja. Ako im das primedbu, da nema neke velike razlike, da i Amerika i Rusija teze da budu imperijalisticke i da njega to svrstava u tupavog ostrascenog navijaca bas kao oni nesrecnici u filmu „Tri karte za Hollywood“, jos na to dodas da je Rusija sad negde kao Amerika 30ih godina proslog veka, uglavnom se umuse.
- Koketira sa nacizmom. „Nisam ja nacista, brate, kad su Srbi bili nacisti...ko je bre ova na TVu“... Ivana Dulic nesto prica ... „u mamicu joj ustasku...katolicku onu... sere kvocka nesto...ma sve bi ja te rvate... sta sam ono pric... naciz... hm...mm... ma sta se ja tu pravdam... jel ti znas sta su oni nama u II svetskom radili, jesi cuo ti bre za Jasenovac...“- Pogledao je i po neku epizodu South Park-a i odusevio se time kako oni ismevaju Jevreje, ne prepoznavsi ironiju. Vladika Nikolaj Velimirovic je do jaja i to tvrdo kuvano, uostalom jesi vid’o kako bi on te Jevreje, bas kako treba po kratkom postupku.
- Uclanjuje se u stranke i trazi zaposlenje na taj nacin. Njegovo politicko angazovanje u porodici dozivljavaju kao hodanje po oblacima, tzv. „nebeski hod“ jer postaje VIP, nesvesni da je to samo u njihovim ocima. Odlasci na partijske sastanke su kao susreti sa bogovima, Zevs, Apolon, Kostunica, Tadic i ekipa sa basketa, toliko mudrosti da se sam natripujes da si svetac (ili ako si nesto mladji da si Milos Obilic koji ce ovog puta da im zapali ambasadu).
- Obicno ima neku duplo stariju figuru od sebe koju vidi kao idola, koji ga zestoko truje glupostima i s kojim je „ortak“ na obostrano zadovoljstvo. Matorac to dozivljava kao da je on do jaja sa mladima, a nas junak matorog vidi kao prvi izvor mudrosti odmah posle Vladete Jerotica (upgrade-ovana, obrazovanija i namazanija varijanta Ljubise Trgovcevica – „Ljubisa Trgovcevic version 2.0“).
- Ima misljenje o mnogo cemu, poprilicno plitko, uglavnom povrsno, neretko ostrasceno zbog svojih frustracija i kad nesto isprdi to zove stav.
E pa saSTAVljeni, ti si produkt medijske i crkvene propagande, loseg i prosecnog okruzenja, ti si produkt lose skolske industrije, zavidis svemu sto je bogatije, modernije, naprednije i prevazilazi tvoj suzeni pogled, ne vidis perspektivu ne zato sto zivis u Srbiji vec jer je nema u tebi, kad bi imao zrno razuma i morala shvatio bi da je zbog tebe i takvih ovako najebana, drustveno si destruktivan mada ti to nazivas konzervativizam, ti si bre „intelektualni izbljuvak“.
Ma bre zanjeze :), ti si za sazaljevanje i ne bih te ja ni definisao vec mi se gadi to sto se ti ponosis svim tim
Tretman poštene inteligencije u medijima je termin pomalo metafizičke pomalo medicinske prirode. Metafizičke zbog toga što podrazumeva postojanje poštenog intelektualca a neko takav u Srbiji danas postoji samo na nivou ideje, apstrakcije i "sa one strane stvarnosti". Medicinske zbog toga što takav tretman na normalnog gledaoca-slusaoca ima isti efekat kao transorbitalna lobotomija na neanesteziranog pacova. Naročito je to uočljivo u raznim političkim TV emisijama:
Emisija "Reci malo, reci glupo"
Voditeljka:"Poštovana publiko kraj malih ekrana dobrodošli u još jedno izdanje naše emisije rekordne gledanosti. Sa nama su danas gospodin A. iz stranke "Liberalno-Super-Kul-Samo-Jaši-Svi-Smo-Naši-Bajke-za-malu-decu demokratske partije" i gospodin B iz partije "Nacionalno-osvešćenog-deso-desnije-desno-u-pičku-materinu-najsprskijeg-od-svih-srpskih-saveza". Sa nama su je još i gospodin Nepošteni-Dekadentni-Intelektualac-Koji-prima-Lovu-od-Svih. Tema naše emisije je..."
(čuje se blago nakašljavanje)
Voditeljka:"..a da tu je i ovaj lik..kako ono beše..joj pa znam te bre sa Kalenić pijace..PošteniIntelektualac,da! Dakle tema naše emisije je ulazak u Eu, NATO i NATO bombardovanje i Hag. Raspalite! B. hoćete Vi prvi?"
Gospodin B (režeći): "Agr!Grrr!Ne EU, EU zla ustaše ustaše,NATO ustaše fašisti Hag kazamat srpski heroji Ja besan ja bijem! Svetosavlje, gibanica, zeljanica!Jedemo korenje srpsko korenje"
Voditeljka: "Zanimljiv stav, posebno je upečatljiv način na koji ste oglodali mebl sa te fotelje. A šta Vi kažete gospodine A?"
Gospodin A: "Ja se uopšte ne slažem sa gospodinom B! Naravno neupućenoj osobi se može učiniti da tu ima nekih preferencija ali to je netačno! Mi moramo u EU jer kad uđemo tamo napraviće taj dan u Briselu veliki maskenbal i biće mnogo veselo svi će nam tapšati i kralj Eulandije Njegovo Visočanstvo VelikiUskrašnjiZeka će nam svima doneti para koliko hoćemo i bonbona i čokolada i neće e više proliti ni jedna dečja suzica i stalno će biti prolećnih 25 stepeni a svi naši ljudi će dobiti posao ko PRovi i tako...A to što nas je NATO bombardovao to su građani pogrešno shvatili. To su nam oni bacali žele zeke ali su građani podlegli Miloševićevoj propagandi pa nisu shvatili"
Voditeljka:" A šta Vi mislite gospodine Nepošteni?"
NepošteniDekadentniIntelektualacKojiPrimaLovuOdSvih: "Pa vidite to je kompleksno pitanje mislim cinculator-cinculator-klapna-uzengije. Znate, sve je to relativno! I svi su u pravu i A i B! Mislim, da li smo mi kineski filozof koji je sanjao da je leptir ili leptir koji je sanjao da je kineski filozof! Gle..tulumbe!"
Voditeljka:"E pa dobro ostaje nam samo da se odjavimo i da.."
PošteniIntelektualac:"Ovaj..izvinite mogu ja nešto da kažem?"
Voditeljka zastaje zaprepašćena misleći da je ikebana progovorila ali onda se seti da ima još jednog gosta:"Ah da, izvolite recite"
PošteniIntelektualac:"Pa vidite mislim da su gospoda ovde previše pojednostavila stvari..Da mitreba da uđemo u EU,a li EU nije sama sebi cilj nego sredstvo. Treba da izvršimo reforme jer nam je potrebna građanska i pravna država, država koja nije banana republika i plemenska zajednica. Dakle reforme su nam potrebne zbog nas samih a EU je naš interes ali ne i utopija. Slažem se da je NATO bombardovanje bio sraman čin i nema nikakvog opravdanja za to. Ali sve države oko nas su u NATO i ušli mi tamo ili ne treba shvatiti da je NATO faktor sa kojim moramo ozbiljno da računamo. A što se Haga tiče Hag je naravno politički sud ali je ipak naša najbolja šansa, ma kako mršava, da žrtve i srpske i druge dobiju pravdu, jer bi balkanski domaći sudovi korumpirani kakvi jesu oslobodili svako svoje zločince. I dosta više sa licitiranjem žrtvama to je krajnje nepoštovanje prema njima a i ima nečeg nekrofilskog u tome. Dakle nije sve crno ili belo kako ova gospoda pričaju. U konačnoj liniji sve se svodi na to da svako odgovorno radi svoj posao."
U studiju muk. Čuju se samo fantomski zrikavci.
Voditeljka se mršti, prvo blago a onda jače. Reči PoštenogIntelektualca se probijaju do njenog uma davno zakržljalog i potonulog u zavisnost od medijskih gluposti i droge nacionalnih frekvencija. Iznenada bljesak, ona je shvatila! Spoznaja! U pravu je čovek, rešiila je napustiće ovu glupu televiziju i vodiće dečji ili obrazovani program a možda konačno završi onaj diplomski iz sociologije i upiše postdiplomske!
Ali blagostanje je trajalo kratko. Mozak, naviknut da zatupljivanje počinje da okida salve impulsa i ona zapada u apsitinentsku krizu. Pada na pod, trese se cela i ide joj pena na usta!
U studiju uzbuna od nekud se pale crvena svetla, ulaze bolničari i iznose voditeljku. Kroz prozor upadaju kombinovani odredi BIA, CIA i Španske inkvizicije i streljaju POštenogIntelektualca na licu mesta.
Ide odjavna špica.
