Izmišljena knjiga iz dela Lavkrafta, poznatija i kao Knjiga mrtvih. Također naziv za osobu koja žedno prikuplja znanje o svim pokojnicima i saranama. Obično je to baba ili tetka, iako ni mlađe osobe nisu isključene iz te morbidne opsesije.
- De si, baba, kako život? Jebeš li išta?
- Jedem, jedem, sine, taman se vratila sa sarane, fino neko žito bilo, meko ko dedin ti kurac. Umro Marko Jovin, što mu se sin obesio kad je Liverpul izjednačio. Fina sarana bila, ne ko neki dan kad je ona kurvetina Maja poginula, seme joj se zatrlo, roditelje u grob oterala, Ivu i Stevana...
- Baba odo ja do kladže, eto me za 15 minuta, zapamti de si stala. Koji si ti Nekronomikon, nevera.------------------------------------------------------------------------------------------------------
- Eno ga Mare Nekronomikon ide prema nama, pređi ulicu, brže, brže!
- Što bre, što izbegavate momka, baš fin izgleda.
- Oke, saš vidit. Mare! MAAAAARE!!!! Šta ima brate?
- Znam šta nema, prijatelju moj u ovoj dolini smrti i suza. NEMA SRBA!!!!! Bela kuga nas kosi svirepije no i jedan rat, a tu su i sumnjive iznenadne smrti. Zadnjih godinu dana 24.045 ljudi starih između 20 i 35 je umrlo. Saću ti ih nabrojati: Jovan, 34, pomoćnik geometra, Aranđelovac. Ognjen, 22, vozač autobusa, Beograd. Aleksa, 21...
- El vidiš sad zašto? De Mare odjebi sad, ne kvari mi raspoloženje dodatno. Učiniću te delom te tvoje morbidne statistike, usta te depresivna jebem.
Apoteoza ljudske želje. Metafora ultimativne žudnje za nečim iz nasumične oblasti života na planeti Zemlji, uz prstohvat jeftine patetike kao zvučnim začinom.
Jer Čovek može biti "gladan" ljubavi, uspeha, seksa, avantura, pornića sa dobrom pričom (jebem mu mater stvarno)...a da li će na kraju biti i sit, umnogome zavisi od apetita i kulinarskih sposobnosti da isti utoli, mu. Ako pitate Agilnog...ma, ne očekujte odgovor.
- Ništa, mama, vidimo se kasnije, idem da se vidim sa Mladenom...
- Čekaj, ćero, zar ne beše Miloš, Milan, Mihajlo, kako ono?
- Ma, oni su bili stari, ovaj je nooovi...Ah, mama, šta ću kad sam gladna ljubavi, hihihi...
- Pre bih rekla da si gladna nečeg drugog, sine, al' aj nema veze...-------------------------------------------------------------------------
- Zdravo, ženo, šta ima da se jede, gladan sam k'o vuk!!
- Gladna sam i ja, Momire...al' nežnosti i pažnje! Kad si mi, na primer, poslednji put kupio neki poklon, a?! Ili barem buket ruža?!
- Moré, ljiljane ima da ti kupim...al' ZA GROB, ako mi momentalno ne budeš dala nešto da smirim čir, ščula?!?!
- Evo, evo, ne moraš odmah da urlaš, životinjo...:i pasta sa šunkom i pečurkama dobija preliv od Mr.Muscolo-a:---------------------------------------------------------------------------
- Striče, šta misliš: 'oće krenuti sad Troickog posle ove pauze, ono, gladan je trofeja i to?
- Ma, pusti to, sinovac, nego - 'sti gladan pičke, bre? Imam jednu curu za tebe, dušu dala da skineš mrak s njom, hehe...
- Pa, ne znam baš, striko...
- 'Ajde, 'ajde, pa ja da čekam da se onaj tvoj blesavi otac a moj brat pobrine oko toga, ti bi verovatno i do penzije dogur'o, kenjac jedan...Alo, Grozdana, jes' ti? E, slušaj, treba mi tvoja stručna pomoć oko nečega, znaaaš, hehehe...
Naziv za ponašanje one grupe ljudi koja stalno drami da će negde zakasniti.
Prepoznaju se po satu ili mobilnom koji uvek imaju uz sebe i na svaka dva sekunda gledaju koliko je tačno sati i računaju koliko im treba do odredišta. Okolinu obično uznemiravaju brzim hodom i histeričnim krikom "kasnimo!" poput uzoru na belog zeca iz "Alise u zemlji čuda" koji jurca unaokolo sa časovnikom i mrmlja "zadocniću" do iznemoglosti.
To su oni koji uvek negde žure, čak i kada ih niko ne čeka i kada je totalno nebitno da li dolaze za pet minuta, pola sata ili tri sata. Oni koji se za dvanaest godina osnovne i srednje škole nikada nisu uspavali i propustili prvi čas, ne daj Bože zakasnili sa odmora. Na fakultet, udaljen desetak minuta vožnje autobusom, kreću sat vremena pred početak predavanja. Pred svaki ispit se bude u pet ujutru i kreću minimum tri sata pre početka istog jer se nikad ne zna u kakvu gužvu mogu da upadnu usput. Svaku sedeljku i žurku prekidaju histerijom kako moraju da idu kući jer je već kasno, jer žure negde i jer ih neko čeka.
Igrom sudbine, ovakvi ljudi zakasne po prvi put u životu baš onda kada se to najmanje očekuje.
- Požuri! Možeš li brže da jedeš?
- Ne mogu brže. Opusti se, nigde ne žurimo! I ostavi taj mobilni, nerviraš me! Svaki čas gledaš u njega, kao da si negde tempirala bombu pa čekaš da eksplodira!
- Kako nigde ne žurimo? Moramo na voz! Koliko nam treba odavde do stanice?
- Dvadeset minuta ako idemo peške a taksijem se stiže za pet.
- Zakasnićemo na voz! Sad je pola šest a voz je u šest! Moraš odmah da platiš, da otrčimo u taksi i usput molimo Boga da stižemo na vreme. Možda voz zakasni!
- Ne pada mi napamet da žurim. Pusti me da preživam, kad ovo pojedem ima i palačinku da naručim a posle ću još jedan koktel. Imaš voz i u pola sedam i u deset do osam i u devet i petnaest. Jel' ti žuriš da gledaš nešto na TV-u?
- Ne žurim nigde ali sam planirala da se vratim ovim vozom u šest! Rekla sam drugarici da ću oko osam biti u Beogradu, da dođe kod mene! Možda i stignem, ako u pola sedam uhvatim brzi voz, onaj što ne staje u Karlovačkim vinogradima i Beškoj ... aaa, ma nema šanse, neću stići do osam!
- Pa promeni plan, javi joj da se nalazite sad vremena kasnije! U čemu je problem?
- Ne mogu ja to tako! Znaš da ja nikad ne kasnim i ne menjam dogovore.
- Nikad ne kasniš, a? Pa ja se sećam da su ti dedu uveliko zakopali i zatvorili grob a ti si se tek tada si se pojavila na sahrani i još se čudila što ne počinju i što nema popa! Kad si to preživela podnećeš i da propustiš jedan jebeni voz. Sedi tu i jedi!
Floskula koju koristi pojedinac prilikom iskazivanja krajnjeg stepena zabrinutosti i sekiracije.
- Isto Sladjo!
- :donosi rubinštajn: Izvolite komšija.
- Hvala.
- :seda za sto: Izvinite komšija, mogu li nešto da Vas pitam?
- Kaži Sladjo?
- Radim ovde već 10 godina, i nisam Vas videla do pre mesec dana. A od tada dolazite svaki dan. Uvek sedite sami do kasno u noć. Jel Vas to nešto muči?
- Eh Sladjo, oko sokolovo, vazda... Ma onaj moj nesrećnik... Ceo život sam radio kao konj da mu pružim najbolje što sam mogao. I na kiši i na vetru, al' nije mi bilo teško. Znao sam za šta i za koga radim. NIšta od toga ne bih ja u grob poneo. Mislio sam, završiće neku školu, postati čestit čovek, a on... Završio srednju i to jedva. Ponavljao jedan razred, jedva sam ga spasao preko veze u četvrtoj. Fakultet nije hteo, a i da je hteo, nije mogao. Od tad po ceo dan sedi kući, bulji u one fejzbuke, pičke materine... Niti radi niti pos'o traži, a dvajes' i sedam je u dupe sprcao. Terao ga ja da se ženi, mislio promeniće se ako bude imao i on za koga da radi i stvara, al' ni da čuje! Džigerice mi pojede, ne znam više šta da radim.
- :donosi flašu rubinštajna: Ovo je na moj račun!
Ne, nije u pitanju srećna okolnost u kojoj vam veseli komšija samac ostavlja kuću, kola i voćnjak. Ovo je više slučaj karakterističan za ruralnu Srbiju kada se sa komšijom razgovara samo na sudu.
Ćale donosi punu kutiju raznih papira i počinje:
- Slušaj sine, znaš da sam pre nedelju dana bio kod doktora. Rekao mi je da smanjim nerviranje i da će me ovaj moj sudski slučaj oterati u grob.
- Znam ćale, rek'o sam ti ja to još odavno.
- Pošto ja ne mogu da nastavim suđenje sa Slavkom, moraćeš ti.
- Joj, nemoj ponovo o tome.
- Pazi, ovo ovde je tlocrt našeg placa. Jasno se vidi gde je granica, a ovaj je sa onim njegovim zidom prešao punih 10 cm na našu stranu. K'o da je napravio invaziju na naš posed! A ovo ti je lekarski izveštaj od prošle godine kada sam udario glavom u taj zid i zaradio 4 šava.
- Ćale, vraćao si se sa slave i bio mrtav pijan.
- Nebitno, mogao sam i trezan poginuti tada. Ček ček, ovo ti je izveštaj specijaliste koji jasno dokazuje da su naše nosilje smanjile produkciju jaja za 16% od kada im taj zid zaklanja sunce. A ovo ti je kopija zakona o urbanizaciji. Po njoj on tu ne bi mogao da zasadi ni živicu, a ne ovaj poluberlinski zid.
- Nema šanse da ću ja nastaviti taj vaš cirkus.
- E, vala 'oćeš. Ja sam završio parnicu koju je moj pokojni otac započeo sa levim komšijom. Ti ima da završiš sa ovim desnim.
Rečenica na koju očekujem od svake mlade osobe da instinkitno odvali TV prijemnik šakom, nogom, glavom ili kurcem a u cilju nanošenja telesnih povreda koje, nadam se, mogu da pariraju mentalnim bolovima nastalim od strane izgovorenog. Klin se klinom izbija. Izdrkavanje starijih pred-civilizacijskih generacija za svaki kurac koji ne valja u državi. Današnja poruka vladajućih subjekata, a ko slučajno epskih primera komunističke inteligencije, glasi : "Mladi su govna i treba ih sve na stadion i šarcem ko Šicer što je u svoje vreme", dok te očinski tapše po ramenu za vreme preizborne kampanje. Ali na mladima je budućnost. Pa barem što se tiče otplate kredita, da se ne lažemo. A šta kad izumru ti primeri vladajuće strukture koji se hrane idejom o glavoklimajućoj publici i koje još uvek podržava krezava većina maloumnika? Da li u ovom trenutno do vas, na poslu, u busu, u krevetu, sedi govno koje će da vas jebe u mozak cirka 4-5 godina?
- Ovi mladi ništa ne rade, samo vise na fb i ispijaju kafe.
- Ne seri ćale. Sto godina imaš a pričaš gluposti.
- Ti svom ocu da ne sere, eto poštovanja. Joj, šta sam dočekao. Ustani Dragane, da se ja opružim.
- Ne zazivaj đeda pokojnog. Kad si mu na grob otišao? Nego, ne mogu više da te slušam čoveče. Pa dokle? Dizao si se za tuđi kurac ko većina debila 92-ge a za svoj ne bi ni mrdnuo.
- Znaš li ti šta je bilo uopšte tada? Šta pričaš? Pa nas su političari ujebali.
- Pa što ih niste tih istim puškama pobili? Jel ti dao pušku, odmah ga među oči.
- Ti si lud. Jebo te otac ko te takvog napravi. Znaš li ti šta je država?
- E odo da rintam za ovo sranje što ste napravili. A ti kad vidiš malo svoje vršnjake po gradu serendaj onda jer si s njima živeo tu neku mladost a ne sa mnom.
- A što vi mladi ne uradite nešto kad ste tako pametni? Što ne nađete na internetu? Hahahaha e tugo moja što te u šolju ne baci već u mater ti.
- Pa još uvek su tvoji na vlasti, bog te ne jebo ludi. Eno ga ima 60 godina drka ljude na faksu, obara po sto puta. Tvoja generacija, nije moja. Tvoj problem mene jebe, ne moj.
Psihološki : Mazohistički poriv pojedinca da sam sebe dovede u situaciju u kojoj proizvodi abnormalnu količinu srama, kasnije i kajanja povodom istog, a radi čije realizacije može nastati umišljaj tj. psihički doživljaj fizičkog bola i/ili privremena mentalna trauma.
Narodno : Ono kad te sramota samog sebe, iako si sam u sobi.
- Aaaaaaaaaaaaaaaaaa!
keva upada u sobu
- Sine šta ti je, što vrištiš? Jesi li se udario? Jer zato plačeš?
- Mamaaaa!
- Jao, čedo moje pa šta ti je? Govori! (počinje da rida)
- Boli me dušaaaa!
- Lutko moja lepa, jel te opet cura ostavila? Ajde, proće to. Nije jedina na svetu.
- Nijeeeee! A joooooj umreću! Zemljo otvori se, uzmi me!
- Kukavče crni šta si sad uradio? Joj, oteraćeš me u grob ladni pre vremena!
- Gledao sam spot i ... i ... aaaaaaa!
- Kakav spot?
- Jelene Karleušeeeee! Aaaaaaa boli me srce!
- Pa što si to radio, sine moj grešni? Jadna ja sa tobom takvim.
- Ne znam bre.
- Ajde smiri se malo, doneću ti čašu vode sa šećerom.--------------------------
Koji mi kurac! Aaaaaaaaaaaa! Upravo sam odgledao pornić gde riba jebe lika sa lažnim kurcem! Majko mila, šta sad da radim? Ubiću se, to je najbolje. Čekaj malo. Šta me ima biti sramota ako niko nije video kako ja to gledam? Pa da. Sve je ok. Crkni skote bolesni! Zemljo otvori se, kad te molim. Alo glavo luda smiri se. Ej, sam si! Zaboravi na to. Ladno bih mogao bih da nazovem Rileta da odemo na kafu. Šta li taj čovek radi? Da li je konačno prodao onog svog ..... beži mi iz glave majku ti jebem i strapon!
U nekim porodicama, nepisano je pravilo, da astal posle jela rasprema onaj ko poslednji ostane da hasa.
Ćale: Alo kamikaza, šta si navalio kao cigan na kontejner, polako sa tim mesom.
Sin: Jebiga ćale, vojska učinila svoje, od sad pa na dalje ti raspremaš siniju OPAAAA!
Ćale: Neš to viđet pod krovom mojijem!
Sin: Prepisuj onda imanje da pravim kuću i da se ženim, štas' se stiso k'o četrn'es dinara.
Ćale: Ne dam zemlju da spičiš i raskućiš! Gaji kuče da te izujeda!
Sin: Čitav sepet oko kuće stoji, ti se flaše do'vatio žute, majku Milku slomio od rada, ne daš zemlju u grob ćeš je nosiš!
Ćale: Slušaj sinko roditelja svoga, nije sepet od rakije ljute, već je sepet u tvojega ćala, zbog jedinog sina neradnika!
Sin: Malo li je selom diskoteka, lepih žena s'nokti lakirani', kad da stignem sepet da raspremim, kad je mladost moja tek počela?
Ćale: Ženo Milka podajde sikiru, da zamanem ja desnicom rukom, da zabodem u astala sofru, krv ti spalim da ti krv ne spalim!
Sin: Nemoj ćale sikire ti tvoje, nije sinko nikad nadžak bio, sad će sinko astal da raspremi, jedinoga oca d'ispoštuje.
Ćale: Kad to čuo ćale od jedinca, proli suze niz obraze svoje, čet'ri stotke izvadi iz džepa, da sin ima kad noću izađe, pak on reče sinu jedinome: Sine Rale jedini u oca, nećeš sine sam da ga raspremiš, nego ćemo sinko mi zajedno...
Odlazak na poklonjenje na Hristov grob u Jerusalim.To je put koji bi trebalo da ucvrsti veru u coveku koji na njega krene....
Hadziluk nekada:
Pre nego sto se spremis na put,opalis zenu,poljubis decu i ostavis im testament posto si krenuo na dugacak i neizvestan put u Svetu zemlju,koji ce trajati od vise meseci do vise godina.Prvog komsiju uhvatis i ustrojis,posto je velika verovatnoca da ce on da ti taslaci zenu dok se ti jebavas na putu ,a onda opalis njegovu zenu,onako u inat!
Kreces na put peske,posto nijedan razuman konj toliki put ne moze da izdrzi,a da ne crkne,usput spavajuci po kucama dobrih ljudi koji ce ti pruziti prenociste i hranu,iako kod sebe imas love da kupis i njih i pola komsiluka,ali je slatko kad se ogrebes.Usput sreces razne ljude i zene i sto se vise blizis cilju,verovatnoca da ces fasovati sifilis postaje sve veca.Ako imas srece i prime te na neki brod,putovanje moze trajati znatno krace.Na brodu se odajes alkoholu i lakim zenama u usputnim lukama i dobijas sifilis.Kada konacno stignes u Jerusalim i poklonis se nad Hristovim grobom,za koji ,istina,niko ne zna gde je,ali nije bitno posto si u Svetoj zemlji,konacno si postao pravi hriscanin.Posto si ispunio cilj,vreme je da se ide kuci i tada resavas da odresis kesu koju si ljubomorno cuvao u nedrima ,svih onih meseci koji su iza tebe i da se sa stilom vratis u rodni kraj i to sa barem jednom kamilom,zato sto Mercedesi jos ne postoje.Ukrcavas se na brod i kreces prema rodnom kraju,ali tada i sifilis pocinje da razara tvoj organizam,praveci grozne rane po tvom telu,sve dok ne pocnes da ludis i dobijas bozanske vizije.Od sifilisa ti telo toliko propada ,tako da ljudi misle da imas barem 80 godina ,iako imas svega 30 i odjednom svi pocinju da postuju tvoje imaginarne godine i smatraju da je pametno i mudro sve sto kazes.Uskoro ti ise od bolesti susi kita i otpada,tako da o jebacini mozes samo da sanjas i tako se prepustas celibatu.Kada konacno stignes kuci,shvatis da su ti deca porasla,zena omatorila,a svi misle da si posto mnogo duhovan zato sto si bio dovoljno blesav da se lomatas po svetu i postuju te kao velikog strucnjaka za svet oko njih.Svom prezimenu dodajes "Hadzi",tako da svima das do znanja da si se lomatao po svetu....
Hadziluk danas:
Odes do poslovnice "Jat"-a i kupis kartu do Jerusalima.Posto Jat ne leti za Izrael,uvaljuju ti kartu za bugarski Malev,koji leti do Frankfurta,a onda presedas na avion za Tel Aviv.Placas kartu i polazis na aerodrom "Nikola Tesla",normalno taksijem.Do aerodroma taksista ti uzima 3640 dinara,umesto 1000,zato sto si bio dovoljno glup da mu kazes gde putujes i koliko je kostala karta do tamo,a nisi stigao da primetis da je upalio turbinu.Iako nema guzve na aerodromu,avion kasni 3 sata u polasku,zato sto je magla.Kada se konacno magla razidje ,poleces sa bugarima i dolazis do frankfurta.Avion kojim si trebao da ides za Tel Aviv,je normalno,posao na vreme,tako da moras da cekas neki drugi,koji ,srecom, polece za 20 sati.Posto nemas sta pametnije da radis,legnes na torbu i pokusas da odspavas.Dok dremas,prolecu cigancici,koji ti kradu prtljac,ne znajuci da si iz Srbije,zato sto ti na torbi stoji markica "Malev",ali ti ,srecom,ostaju dokumenta i pare u unutrasnjem dzepu od jakne.Doz zavrsis svu pricu sa aerodromskom policijom dolazi i Avion koji ce te odvesti u Izrael.Posto je u pitanju "EL AL",put protice bez problema i kao bog zapoveda.Kad sletite i zavrsis sa carinom ,ukrcavas se u autobus za Jerusalim i konacno stizes na odrediste.Tek kada stignes i vidis da je sve pretvoreno u cirkus za turiste,shvatis da su razlozi zbog kojih si uopste i posao besmisleni i otvaras konzervu piva,palis cigaretu i pitas taksistu da li ima neka javna kuca u blizini!
Kad se posle deset dana vratis u BG,odmah ides u opstinu i podnosis zahtev za promenu prezime,tj. za dodavanje Hadzi istom...
Cudni su putevi gospodnji... i sta je sve potrebno da bi bio pravi hriscanin!
Kad vam je jedna te ista osoba s jedne strane neverovatno privlačna, dok je istovremeno sa druge strane totalno odbojna.
- Jao, sine, što sam mog'o sinoć da se opečem sa jednom malom, sva sreća nisam bio pijan!
- Šta bi?!
- E, ide ona ispred mene, pogledan je od pozadi, brateeee! Sve zaobljeno, guza onako trćasta, baš kako volim! A utegla neke helanke, pa tangice i sagne se ona, postadoše helanke providne!
- I?
- Auuu, odma' mi se digne, khm, igla na kompasu pravo prema njoj i ja ti lepo krenem, priđem sa mojom standardnom žvakom. Okrene se ona i puć! Sisa nema, dve bubuljice umesto toga, mnogo više istih na faci, i to skrndelj faca! Jebote, odma' mi spadne, khm, raspoloženje. Da ne poveruješ da je sa zadnje strane vrh riba, a sa prednje grob!
- A, jebote, šta je tu frka mog'o si je i samo otpozadi!
- Uf, istina! Misli, konju, misli!
..............................
- Jao, da ti se pohvalim, sestro slatka, imam dečka!
- Nađe ga najzad, a?
- Joj, i ja se već zabrinula za sebe... Simpa mali, Mićan.
- ONAJ Mićan?! Što ga zovu Davež?
- Što, šta mu fali?
- Za početak, pola metra visine. Dežmekast, debeljuškast, ružan, mator... A ima i viška; ženu i dvoje dece!!! Šta li na njemu vide, crna crnice?!
- Pa, vidi, tu je magnetna privlačnost u pitanju. Jeste sa te strane ružan, ali sa druge... Magnetno privlačan!
- Aha, pretpostavljam i sa koje... Beše ga zovu Elmer Davež jer je milioner, poseduje palatu i jahtu, bembaru, tri firme...
- Ih, kad tako kažeš, baš ružno zvuči, ispada drugačije nego što jeste. Mislim, znam kako izgleda, ali to je nešto drugo...
Polu-mitska porodica moćnih Romulanaca za koju se samo nagađa da li postoji, a kojoj se pripisuje da se nalazi na vrhu piramide prosijačenja, krađa, sakupljanja sekundarnih sirovina, malverzacija sa luna parkovima i svih onih aktivnosti kojim se Romulanci bave, bilo da su sa one ili ove strane zakona.
Kajzer Soze međ' Romulancima. Neuhvatljiva sila koja pomera konce Romulanskog podzemlja i to ne samo u ovom našem vremenu, nego generacijama unazad i ne samo na ovim prostorima, već svuda gde je muka naterala taj nomadski narod trajnije da se nastani.
O moći i bogatstvu ove porodice kruže prave legende tako da se među ljudima koji veruju u njeno postojanje često može čuti da ih nazivaju "Crni Miškovići", a nemogućnost prikazivanja bilo kakvih dokaza da oni postoje, potkrepljuju teorijom kako je ta porodica toliko jaka i povezana, da se na njenom platnom spisku nalazio svaki ministar, premijer i predsednik Srbije i Jugoslavije u proteklih pedeset godina.
Naravno, pored priča o bogatstvu i uticaju, kruže priče i o ogromnoj surovosti kojoj je ova porodica sklona ukoliko se neko suviše približi dokazu da postoje, pa se mnoge nestale i ubijene osobe sa svih meridijana sveta vode u nekim tajnim dosijeima kao njihove žrtve, nebitno da li su obični ljudi ili policajci i agenti koji su im bili na tragu.
Boris Tadić: Objaviću svim medijima istinu o tebi Đilas. Ili bolje da kažem gospodine Drogan Džilas.
Dragan Đilas: Kako si saznao to?
Boris Tadić: Imam ja svoje izvore Drogane. Nećeš mi tek tako uzeti stranku. Idem odmah u B92. Oni će se baš obradovati ovoj vesti. Videćemo ko će biti predsednik DS-a na kraju ove bitke.
Bojan Pajtić: Čekaj Borise. Da se dogovorimo.
Dragan Đilas: Pusti ga Pajtaro. Neka ide.
Bojan Pajtić: Ali objaviće svima da si Romulanac Drogane. Šta ćemo onda?
Dragan Đilas: Neće.
Bojan Pajtić: Kakav ti je to telefon šefe? Nikada nisam video da ga nosiš? Nisam takav video ni da postoji.
Dragan Đilas: Ovo je poseban telefon. U prodaji će se pojaviti tek za dve godine, ali pored vrlo korisnih funkcija koje ima, kamere od trideset megapiksela, fantastičnog planera obaveza, softvera protiv prisluškivanja, brzog operativnog sistema i mnogih drugih stvari, ima i jednu dodatnu stavku.
Bojan Pajtić: Kakve to ima veze sa Borisom šefe?
Dragan Đilas: Ima sve veze. Ovo čemu ćeš sada prisustvovati, možda nećeš najbolje razumeti, ali znaj da je nešto o čemu moraš da ćutiš do groba, inače može da se desi ranije da odeš u taj grob. Jasno?
Bojan Pajtić: J...j...jasno š...š...šefe.
Dragan Đilas: Samo okrenem jedan broj koji može da se pozove samo sa ovog telefona, evo ovako.
Nepoznat muškarac: Da.
Dragan Đilas: Drogan je. Licko hoće da se obrati medijima. Saznao je.
Nepoznat muškarac: Dobro.
Dragan Đilas: I Pajtaro sada će se to rešiti.
Bojan Pajtić: Šefe zvoni ti ovaj tvoj telefon. Boris je.
Dragan Đilas: Već. Ponekad i mene iznenade brzinom. Daj to 'vamo. Halo Borise. Izvoli.
Boris Tadić: Ovaj, nemoj da brineš Dragane. Nigde ne idem. Samo da znaš. Tačnije idem samo do B92 da javim kako ti predajem stranku znaš. Reci prijateljima da ne brinu.
Dragan Đilas: Odlično. Taman možeš da uradiš ono što pripremaš već godinu dana, a što nikome nisi rekao da ćeš uraditi.
Boris Tadić: Ne znam na šta misliš?
Dragan Đilas: Tajno venčanje sa Josipovićem, a onda medeni mesec na Brionima.
Boris Tadić: Ali kako znaš!? Nemoguće. Samo nas dvojica......oni su ti rekli.
Dragan Đilas: Pa naravno. Zbogom Borise.
Boris Tadić: Zbogom.
Dragan Đilas: Takoc. I to smo rešili.
Bojan Pajtić: Oni stvarno postoje. To nije mit. Romanovi.
Dragan Đilas: To prezime da nikada više glasno nisi izgovorio. Zovi Ješića. Imam neku kombinaciju sa mlekom da uradimo.
Uvertira pred rafalnu paljbu smora omnismarača lično. Nakon tih reči razgovor dobija drukčiji tok ili se u najboljem slučaju račva u više njih. Razgovor se dalje pretvara više u neki monolog kad omnismarač krene da palamudi. Njegovo sviranje kurcu nemo'š nikako zaustaviti. Tim rečima pandorina kutija biva otvorena a tebi ostaje samo nada da će dotičnog palamudonju opičiti moždani udar i prekinuti horor epizodu usred koje si se našao.
- Brate, jesi video kako je Partizan osvojio titulu u odbojci?
- A? Šta? Da, Partizan... Nakon 20 godina... E da ti ja kažem Vojvodina je pokradena tu, kao i uvek što su ih krali...
- Dobro brate, šta si toliko zapenio?
- Nemoj sad da mi upadaš u reč, nisam zapenio nego kažem lepo - uvek pokradaju Vojvodinu, jesi video i u fudbalu... strašno!
- ok...
- A vaterpolo tek! Užas! Dok je bila SFRJ svi su krali iz Vojvodine
- E brate, idem j...
- Ček sad. Zar nije čudno što se ratovalo u zapadnom Sremu a ne negde drugde? Samo su koristili rat da bi pljačkali tamo
- E brate, ja stvarno moram kući... Treba da ustanem rano i ono sve... znaš...
- Ma nije problem, sad ću te otpratiti, taman malo da se družimo. Ono, da se socijalizuješ hehe... Nego kad smo kod socijalizma, jesam ti rekao da nikada nekog Vojvođanina nisu doveli na vlast... bla bla bla
(nakon 10 minuta psiho terora)
- E brate stigao sam, aj vidimo se sutra
- Ček brate! Kada se vraćaš? Nazvaću te ja, moramo ovaj razgovor da nastavimo... Jesam li ti ja rekao da su Vojvođani bili vojska na granici za vreme Ugara i da se namerno ratovalo u zapadnom Sr...
(treska vrata)
- O, hvala kurcu da sam se oslobodio, još malo pa bi...
- E brate, ostavio si prozor otvoren a nisi mi rekao kada se vraćaš da nasta...
- MURŠ! ŠUPIČKUMATERINU! Slomiću ti kičmu rendalicom za sir a onda ću ti odgristi obraz i posraću se po tebi ako ne odeš! Doći ću posle i na grob ću ti pišati svako jutro! Marš!
- Dobro, bre... šta se odma ljutiš? Ja kad se tako naljutim...
- ARRRRRRRRR... (nastupaju scene iz snaf filmova)
Evo opet Bata Sale sa svojim ozbiljnim defkama, ima da mu lupim minus jer sam ja ovde doš'o da čitam vicovi, a ne nešto pametno. E briga me. Elem, ovo što sledi nije neki moj stav već zvanični stav istorije.
Džihad znači Sveti Rat u islamu i da, pominje se u Kor'anu i ne, izvorno nije ono što radi Bin Laden. Mnogi neupućeni misle da Kor'an poziva na rat protiv svega što nije islamsko. To nije tačno. Džihad je, izvorno po Kor'anu, rat sa samim sobom (pandan hrišćanskoj borbi protiv đavoljih iskušenja). Ovaj današnji, oružani rat je nastao kao odgovor na krstaške ratove koje su vodili hrišćani (tj. Rimokatolička Crkva) protiv muslimana u Svetoj Zemlji. (Da, da, mi hrišćani smo prvi počeli i to ratom koji je nazvan Svetim Ratom, a kog, kao takvog, nema u Bibliji kao što ni džihada, kao takvog, nema u Kor'anu). Danas, kao i u samom početku koristi se isključivo od određenih individua ili grupa koje zloupotrebljavaju veru u Boga kod običnih ljudi zarad sticanja ekonomske, političke i vojne moći (kao uostalom i krstaški ratovi). Da biste stekli bolju sliku o čemu se zapravo radi i kako je džihad nastao sledi malo istorije. (sa' će minus :D)
Godine 1096. g.n.e. papa Urban II je shvatio da može mnogo novca da se zaradi kontrolom Bliskog Istoka, tj. kontrolom krajnje stanice Puta Svile kojim su stizali skupa svila i začini iz Kine i Indije u Evropu. Pošto je primat držala Venecija (Mletačka Republika), a papa nije mogao da im objavi rat bez ikakvog povoda (bili su katolici, u savezu sa zemljama Svetog Rimskog Carstva i u to vreme nisu ugrožavali nikoga u Evropi vojno, a imali su veliku vojsku i flotu), skontao je da je najbolje da jednostavno osvoji zemlje sa kojima su Venecijanci trgovali i preuzme kontrolu nad lukama i bazarima gde je roba sa istoka stizala. Pošto ni za rat sa muslimanima nije bilo nikakvog povoda, trebalo ga je izmisliti, ali da pri tom razlog bude takav da Venecija nema opravdanja da se buni. Znači, idemo da oslobađamo Hristov grob od nevernika. Pokupili se svi redom iz Evrope da idu tamo da se bore, jer je papa obećao oprost grehova svima koji se priključe, a i rat je vazda bio dobar razlog za pljačku. E, uleteše krstaši i osvojiše Jerusalim (i to je jedini put da je krstaški rat bio uspešan, ni u jednom od onih posle cilj nije ostvaren). Arapi su tada bili podeljeni u mnogo malih kalifata i sultanata, a većina stanovništva su bili nomadska plemena koja su međusobno vekovima ratovala oko dve kamile ili zbog toga što je jedan šeik drugom p'jan rekao da je magarac tako da su krstaši imali relativno lak posao. Jedini pametan među svim vođama bio je egipatski i sirijski sultan kurdskog porekla Saladin koji je ratovao u kasnijim krstaškim ratovima i povratio Jerusalim 1187. On se dosetio jedne jako bitne stvari. Ako su hrišćani uspeli da se ujedine oko vere, zašto to ne bi mogli i muslimani? "Uhvatio" se za jedan navod u Kor'anu koji kaže da, za razliku od hrišćana koji "okreću drugi obraz", muslimani imaju pravo da se brane ako ih neko napadne bez razloga, što je ovde slučaj. Takođe, muslimani MORAJU da brane drugog muslimana ako ga napadne neki "nevernik", a on nije u stanju sam da se brani. I rekao je da je to džihad, rat protiv nevernika, koji, istina, ima podlogu u Svetoj Knjizi, za razliku od krstaškog. Ujedinio je muslimane, dojučerašnje neprijatelje, pod istom zastavom, zastavom vere. Tako je nastao taj prvi "oružani" džihad, koji je, kao i svi današnji imao neki drugi cilj, a ne veru.
Noćna mora svakog iole neozbiljnog srednjoškolca,vrhunac napetosi i tantalove muke pri odabiru prve teme ili "one druge" još ako je tema iz gradiva radosti nema kraja...
Primer je sa nekog književnog foruma,ali objašnjava problem
Pre nego počnete da čitate ovaj pismeni zadatak Vladimira Ševe - teme na pismenom su bile:
- 'Koštana'
- 'Svetlosti nesta, prestadoh da čitam i tuga me obli: opet živim'
Ševa je izabrao ovu drugu...
Gledam, al' oči su mi sklopljene.
Osećam miris sveže lakiranog drveta.Pomislih kako je moj mrtvački
Sanduk prilično dobar za pare koje sam dao. Da, konačno sam umro.
Slusam popa koji nariče i decu koja se deru: 'Kuku! Strikooo!' Odlučih
da se malo prošetam, da vidim je l' mi baba Bosa došla na sahranu. Začudio
sam se kad sam shvatio koliko se lako krećem. Moram priznati da sam
zadovoljan.
Sahrana je prilično dobro uradjena. Mile, prvi gučevački trubač sa
svojim bleh orkestrom dobro je obavljao posao. Svinja se okretala na ražnju,
dok se moj pijani zet valjao u blatu. Baba Stana je sa dedom Milojicom
zamišljeno gledala u moj grob i uzdisala.
Počeh da vičem: 'Šta kukaš stara, nije Omoljica mrtav, opet živim',
ali se setih da ne može da me čuje. Pogledah jos jednom moje sirote unučiće i
pomislih: 'E deco, deco, ko je vas poznavao ni pakao mu neće teško
pasti.'
Osetih u tom trenutku kako me nešto vuče na gore: 'E pa dodje vreme da
se rastajemo'. Putovao sam, mogu vam reći, dobrih pet sati. Na vratima
raja stajao je Sveti Petar. 'Zdravo Petre, pa dodje vreme da se i mi
ispričamo'.
Petar me je mrko gledao, ali konačno prozbori: 'Ne piše ti se dobro,
Omoljice, puno si grešio. Bog te čeka.' Priznajem, malo sam se
uplasio, jer ovo mi je, znate, bio prvi susret sa Bogom, a to nije mala stvar.
Ćutim ja, ćuti on. I tako ćutimo mi jedno pola sata i konačno se odvažih pa
rekoh:
'Dobar dan, Bože!'. Opet ćutimo, a mene već počele i noge da izdaju. Znate, ne umire čovek svaki dan.
Konacno Bog popravi kravatu, promeškolji se malo na svom oblaku i rece: 'Kazi Omoljice.'
Ovaj govor sam prilicno dugo spremao pa sam rešio da mu kažem sve od prve do posledje reči:
'O Boze, vladaru carstva nebeskog, Ti koji nebom hodaš, Tvorcu mog psa
Marka, sinova Mirka i Žuje, baba Bose i deda Radovana, mog kuma
Spasoja i izvinjavam se ako sam nekoga u svoj brzopletosti zaboravio da
spomenem...'
Tu stadoh i primetih da se zbunio. Zamislite - Bog tako veliki, ja
tako mali, pa se zbunio preda mnom. Medjutim, našao je nekako prave reci, pa
rece:
- Jesi li ti Omoljice pročitao 'Koštanu'?
- Nisam - velim ja.
- A jesi li, Omoljice, primetio da svetlosti nesta?
- Nisam - opet ću ja zbunjeno.
- Da li te tuga obli, Omoljice?
- Ne Gospode - rekoh - a zašto?
- Zato što je to, Omoljice, tema ovog pismenog zadatka, i bojim se da
si promašio temu.
Bog je moćan - pomislih u sebi...
Dobio je 5!!!
Krajnje neophodna akcija prikupljanja materijalnih sredstava za osnovne potrebe naših političara. Stvarno, mogli smo malo da prestanemo da budemo okrutna stoka i gledamo samo sebe, i od svojih skromnih plata odvojimo jedan simboličan procenat onima kojima je novac zaista potreban.
Pa kako da nam bude bolje? Ti ljudi su gladovali tokom školovanja, dali sve od sebe da dodju na čelo države i pomognu našem narodu, i kako im se vratilo? Mrzimo ih jer ih gledamo kako u skupim odelima izlaze iz nabudženih automobila, odlaze na posao na kojem ne rade ništa i samo nas varaju i lažu.
A u stvari, sve je to službeno, i ti jadni ljudi dele marginu sa samohranim majkama, penzionerima, ratnim vojnim invalidima i izbeglim i raseljenim licima. Pa oni nemaju ništa!
Prijava imovine poreskoj upravi. Podnošenje dokumenata, na videlo izlazi skroman posed i bedni kapital naših sirotana:
Tadić - Moja porodica i ja se nekako krpimo, plata jeste dobra ali i nas je četvoro. Živimo skromno u iznajmljenom stanu, dvoje dece školujemo, od države su mi sledovala ova tri odela, službeno vozilo i šofer, i mesečni tretman u kozmetičkom salonu i solarijumu. To je sve. Odela mi krpi moja dobra supruga, ponekad iznajmim neko armanijevo kad idem u stranu posetu od svojih para, jer budžet nam je tanak. Ali neka, ne žalim se - ova država ima snage, još koja godina i staćemo na noge, pa će i meni i mojoj porodici biti bolje (ženi se krišom otela jedna suza, u kojoj je izrečen sav bol i težina odricanja majke dva studenta).
Nikolić - Evo ja sam dokumenta priložio : nemam predsedničku platu, ali proračunatom štednjom uspeo sam da kupim ovog mog polovnog yuga i mali plac u Lozoviku, za desetak godina skrpićemo i za neku udžericu. Ali nama je i to dosta. Sam sam svoj majstor, popravljam po kući kad zatreba, odradim neki grob kad uleti da se malo pokrpim sa strane, a ovo prase što sam pekao za Uskrs sam sa svojih deset prstiju do 60 kila dogurao! Ali kažem vam - kad srpska napredna stranka dodje na vlast, svaka srpska kuća će imati prase za svaki srpski praznik! Tradiciju i zdravlje moramo sačuvati.
Dinkić - Oduvek sam sanjao jednog audija, kuću u Parizu, vikendicu na Kopaoniku i lepo odelo da ga prošetam gradom, ali većina je ostala samo san..Još u studentskim godinama shvatio sam da ekonomiji naše zemlje treba oporavak, bilo je Srbija ili ja. I šta sam mogao? Vredno sam radio, a šta sam dobio? ŠTA?
Imam jedan stan od 40 kvadrata na Petlovom brdu! Belu tehniku sam uzeo na kredit! Ovo odelo nije moje, to sam dobio kao ministar! Dobio sam makar audi, ali to je samo službeno vozilo koje će mi biti oduzeto na kraju! I kada sednem u njega, vrati mi se komad mladalačkog sna, i ja shvatim da mi je ova zemlja uzela i sreću i znoj, a nezahvalni narod hoće moje suze i krv! Pa zar sam to zaslužio!
Vidno slomljen, ministar Dinkić roni suze, Djelić ga teši..Poreska komisija ostaje u šoku i neverici, posramljena jer je sirotinju nabila u ćošak.
Predsednik poreske komisije se hvata za glavu i tiho reče : "Jebote, kakvi smo to ljudi"?
Nemam pojma zašto se i dalje trudim da pišem o nečemu, a da znam da će naići na bujicu kometara kako sam isključiv i kako preterujem.
Ipak želeo bih da iz jednog drugog ugla sagledamo temu droge. Iz ugla roditelja kome je droga oduzela život detetu. Ne dao bog nikome da upozna jačinu ovakve tuge. Pročitajte primer, to je ispovest majke, iskrena i bolna.
Neću odgovarati na komentare.
Podstanarska sobica, fotografije, svakodnevni odlasci na groblje i bol koji nosi u sebi. To je sve što danas ima majka. LJiljana je još nekad bila pomocna radnica u trgovini, a danas samo broj u evidenciji Zavoda za zapošljavanje. Nesnosna tuga ophrva i retkog posetioca. A prica tece ovako:
- Moj Nenad je roden pre 28 godina. Kao mali bio je mnogo dobro dete. Do cetvrtog razreda odlican dak. Otac ga je ostavio kada je imao dve godine i od tada ga više nije video. Ja sam ga cuvala. Polagala sam sve nade u njega. Da se oženi, da dobije dete, da ja odem u penziju i da cuvam unuce. Medutim, on je pošao stranputicom.
Dvosoban stan u centru prodali su da vrate dugove. Kupili su manji na kraju grada. Nenadu su pretili, pa su i taj prodali i otišli u podstanare.Sve nade
- Sve nade sam polagala u njega, ali uhvatilo ga je loše društvo iz kog nije mogao sam da se izvuce. Kupila sam mu i jedan veliki kasetofon kada smo se preselili, koji je on verovatno prodao za tu prokletu drogu, koja uništava decu.
Nenad je bio na ratištu 1991. godine u Bosni, gde je i ranjen. Posle i na Kosovu. Poceo je da uzima drogu pre pet-šest godina. Lecio se i Ljiljana veruje da je neko vreme bio cist. A onda opet.
- Pre te sudbonosne noci imao je krizu, kada je hteo da se baci sa balkona, ali sam ga ja sprecila. Poceo je da se znoji i tada mi je rekao da ce da skoci. Molila sam ga da to ne cini i tako sam ga malo smirila. Nešika nikada nije vikao na mene. Nikada to nije uradio. Da može da se vrati, ja bih legla u grob umesto njega. Ali ne može to tek tako. Zato mi je teško što me nije poslušao. Jednom prilikom ga je i milicija uhvatila, kada je prodavao tu drogu. Da zaradi malo novca da se obuce. Skoro da nije imao ništa od garderobe. Medutim, neki drug ga je prijavio i oni su ga jedne veceri doveli sa lisicama na rukama.Osuden je na šesnaest meseci zatvora. Bolje da je otišao da izdrži kaznu, nego što je odložio. Možda se ovo ne bi desilo. Mislim da ga je društvo navuklo. O tome nije hteo da prica sa mnom, ali ja sam sve znala.
Srce stalo
- Te veceri sa njim su bili jedan drug i drugarica. Zvonila sam i on je izašao da mi otvori sve onako teturajuci se. Dok sam se ja ovamo skidala, taj drug je poceo da vice: "Nenade, Nenade!" Ja udem. Kaže: "Jezik izvlaci!". Zvali smo hitnu pomoc i oni su odmah došli, ali vec na putu prema bolnici doktorka je konstatovala da mu je srce stalo.
- U bolnici su uspeli dva puta da ga vrate u život. Davali su mu infuziju, a meni su rekli da ostanem pored njega da ga budim i da mu ne dam da spava. Tako sam i uradila. Cele noci nisam mu dala da spava. Ujutru je doktorka došla i rekla da mu je bolje, pa su ga pustili kuci. Uvece je opet krenuo u grad. Rekla sam mu: "Nenade, nemoj sinko da ideš." Odgovorio je da ce se brzo vratiti. Stvarno nije prošlo ni pola sata vratio se. Poljubio me i rekao da sam bila u pravu i da nije trebalo da izlazi. Rekla sam mu: "Sinko, majka sutra treba da ide na posao, a umorna sam, jer sam prethodnu noc provela u bolnici." U pola noci sam se probudila i vidim gori svetlo. Viknem: "Nenade, Nenade." Niko mi ne odgovara. Otvorila sam vrata.- Ležao je na podu. Pipnula sam mu celo i shvatila da je mrtav. Pocela sam da vrištim. Komšije su pozvale hitnu i odneli ga u bolnicu, gde su i konstatovali smrt. Receno mi je da je umro od prevelike doze heroina. U kupatilu su mu našli iglu, koju je valjda bacio.
Ljiljanini dani su prazni. Samo tuga i uspomene. Ide na groblje. Ponekad i kod kumova. I to su jedina dva mesta gde odlazi.
- Nedostaje mi mnogo. Uvece sedim sama ovde i placem. Razgovaram s njegovom slikom. Noci su beskrajne.
Point of no return.
Ničija zemlja.
Imaginarna linija iza koje nema nazad. Delić trenutka koji odvaja prst na obaraču i počinjeno ubistvo, otvaranje kutijice sa prstenom i 100 godina (ne)sreće, Zemljino magnetno polje i beskonačno prostranstvo Kosmosa. Kupljena karta za put u jednom pravcu.
A kad jednom stigneš tamo, više ništa i nikada neće biti kao pre.
Hronološki pregled odabranih, mada manje-više važnijih "tačaka bez povratka" u životu svakog od nas (pa i tebe, dragi čitaoče) prosečnih pripadnika naroda sa ovijeh prostora. Ako smori, čitati na preskoke. Srdačan.
1. Muška jajna ćelija prodire u žensku jajnu ćeliju (u daljem tekstu ŽJĆ) i oplodjuje je.
2. Tri meseca su prošla a vlasnica ŽJĆ i dalje misli da se "samo malo ugojila".
3. Još 6 meseci je prošlo i, uz svečani doček unutar i ispred sale za porađanje, rađaš se TI, dragi čitaoče, tvoja mala pluća puneći se po prvi put kiseonikom iz vazduha. Najmanje tri života se menjaju tvojim dolaskom na svetlost dana: jedna trudnica postaje keva, jedan mladić postaje ćale (od glagola "rmbačiti"; prim.prev.) a jedna beba postaje mala osoba zavedena u sistem i statistiku.
4. Sa prvom primljenom vakcinom ili unetim mlekom koje nije od majke, u tvom telu počinju da se odvijaju nezadrživi biohemijski procesi zbog kojih ćeš u budućnosti skoro garant patiti od nekog zdravstvenog problema akutne do hronične prirode (alergija, astma, problemi sa varenjem, migrena...). Ono, malo jeste teorija zavere, ali ne i bez osn___________
5. Prestaješ da sisaš i da kenjaš u pelenu. Život, ispostaviće se, postaje mnooogo komplikovaniji bez te dve pogodnosti...eh...
6. Na nepodeljenu radost prisutne familije i komšinice Rade sa petog, činiš prve korake prešavši tačno 3 metra i 48 santimetara, koliko iznosi rastojanje od predsoblja do kuhinje. Jebiga - živite skromno, nije da si došao baš u idealnom trenutku za tvoje matorce...
7. Prvi put ostaješ fasciniran čarolijom TV ekrana. Kasnije u toku života, tvoja fascinacija raznoraznim ekranima umnogome će te kreirati kao multimedijalnog člana savremene ljudske civilizacije i čoveka, uopšte.
(negde tu između tačaka 5, 6 i 7 počeo si polako i da artikulišeš prve reči i izražavaš svoje mnogobrojne želje i prohteve. A nema sise da ti ista zapuši.)
8. Tamo negde kada već postaneš jebeno isuviše naporan sa svojim željama i prohtevima, roditelji te upisuju u vrtić imena rendom palog borca u NOB. O tome, pak, ne slutiš ništa ali te zato neodoljivo privlače sočne, jedre dojke junior assistant vaspitačice Marine a plaši ogromni, dlakavi mladež na licu senior corporate vaspitačice Dobrile. Ili obratno, nisam baš siguran...
9. Roditelji zaključuju da vrtić nije dovoljan da bi smirio tvoju sve rasplamsaniju strast za otkrivanjem sveta. Tačka bez povratka? Prelaziš prag prve obrazovne ustanove u nizu od nekoliko a kad mnogo godina kasnije i u obrnutom smeru budeš prešao prag i poslednje od njih, imaćeš malo znanja a mnogo godina...i keva će i dalje da te smara što ostavljaš prljave ćega na podu kupatila. 'Nači, fujčina!
10. Dobijaš svoj prvi komp. Veliki dan za tvoje prste, loš za oči i kičmu.
11. U kombinaciji sa povremenim izlivima interesantnih informacija u školi i konstantnim izlivima onih sa televizije i kompa-sleš-interneta, možeš preći od par do desetakak "tačaka bez povratka" glede tvog ukusa u literaturi, filmovima, muzici, stilu oblačenja...što je sve nekako zavisno jedno od drugog, te stoga i relativno prolazne prirode. Gledaj samo da se ne ložiš na Emo, romantične komedije, Hari mrtvog Potera i "Puta Madre" dukseve i bićeš ČOVEK, sine moj.
11a. Otvaraš svoj (prvi) fejsbljuk profil i time i Pandorinu jebenu kutiju socijalnih mreža.
11b. A da - TI GLUPI JEBENI IDIOTE!
12. Konzumacija prvog alkoholnog i duvanskog derivata obično dolazi pri poslednjim činovima osnovnoškolske tragedije (7 il' 8 razred tj. ako tvoje baš zabole za tebe) ili prvim one gimnazijske, a ta "tačka" posle često ume da se pretvori u pravu pravcatu mrlju, senku, idemo na kancer, jer svi znamo da su piće i cigare...bla, bla, bla, kada umrem hoću da umrem bolestan, bre!
13. Negde u toku te delikatne metamorfoze iz osnovca u srednjoškolca, počinješ polako da primećuješ suprotni pol a povratka više nema 6 sekundi nakon što konačno i na svoje eksplozivno zadovoljstvo ("eksplozivno", hehehe) otkriješ čari rukobludničenja nad sopstvenim polnim organom. Sledi (13a) prvi poljubac sa prvom velikom simpatijom, jezika bez, potom jezikom sa (13b). Javlja se želja za stavljanjem još ponečeg u taj sočni, mali otvor na licu, #wannablowmywhistlebaby...
14. Skidanje mraka. Seksualna revolucija u tvom još nerazvijenom tinejdžerskom mozgu. Fascinacija ekranima biva zauvek bačena u senku. Dobro, možda ne baš zauvek, jebiga...
15. Prva ljubav i prvo "Volim te". Prvo otvaranje srca i dopuštanje nekome da te povredi. Život ipak može da bude gori, hej!
15a. Prvi grob sa kojim si bio intiman. Kriviš hiljade drugih faktora, a kriv si jedino ti. Uostalom, ne seri. Naš narod lepo kaže Sve je za čoveka, ko si ti da sumnjaš u naš narod, a, bre?? (nikad to sebi nećeš oprostiti, bajdvej)
16. Prvi put si joj kupio uloške. Ona tebi brijače/gaće. Od tog trenutka nema dalje - ili se ženiš/udaješ ili umirete zajedno poput Romea i Julije.
17. Ultimativna tačka bez povratka. Ili je pukao. Životni krug počinje svoju apoteozu igre i ti se ponovo susrećeš sa tačkom #1...ovoga puta, pak, u sporednoj ulozi sopstvenog bitisanja.
Naravoučenije: istina je, zapravo, da Čovek svakog dana pređe desetine i desetine "tačaka bez povratka" ali preko njih prelazi i slep i gluv i tako, jednog dana u neodređenoj budućnosti, i njegov život pređe preko njega a šta bi za to rekao naš narod tad i nije od neke preterane pomoći, je l' da?
