U želji da utvrdim koordinate ove napaćene državice krenuh ka Osnovnoj školi da potražim najjačeg profesora geografije na Svetu, Miću Globusa. Došao ja tamo, direktor me pozdravio, ipak sam ja bio nekad nada te škole, Vukovac i đak generacije. To što sam sad na Birou, neću ni da spominjem, bolje da makar malo živim od stare slave. Upitah ga gde je Mića Globus, reče mi da on odavno ne radi i upita me zašto ga tražim. Otkrih mu svoje namere i on me uputi kod novog profesora, izvesnog Ace Dačića. Kad sam ga video sve mi je bilo jasno. Taj ne zna kol`ko je sati i gde se nalazi, a ne da mi kaže geografsku širinu moje rodne državice. Učtivo porpičah sa njim, a u sebi mu se najebah majke. "Zbog tebe li je Globus izgubio posao, veze ti nemaš, mora da si Dačićev neki rođak, ili makar član partije. I najvažnije, glava ne može ni da ti prismrdi Mićinoj! Njegova se opirala antičkim principima proporcije, to nam je rekao nastavnik likovnog. Sadržala se četiri puta u telu. Nemaču pojma!"
Krenuh kući, pozvah taksi u nadi da će Mića da me pokupi, ali nije bilo tako. Došao je njegov kolega iz druge smene. Mašinac po profesiji, propao mu kombinat, pa taksira, mora tako, ima troje dece, od toga jedno studira u Beograd! Nije htela mala da ide u Niš, ocu prodala priču da je gore bolja škola, a zna se da je otišla zbog splavova i zbog nekog tobože života. Bi mi žao čoveka pa mu ostavih bakšiš, iako ću zbog toga da pojedem burek bez jogurta. Svratih u pekaru, kažu nema burek, samo neka rol viršla. Poskupela nafta, pa im se ne isplati da ga prave. Ako je za utehu imao sam za jogurt. Namignu mi prodavačica, zamislih se u sebi, svaka ti čast kad možeš da se smeješ, a kad izračunaš satnicu rada najlakše bi ti bilo da uđeš u tu pećnicu i završiš ko Đenka.
Ušao sam u kuću i sa vrata upitao kućni savet da ne znaju slučajno koordinate ove državice, da bih znao da izaberem najudaljeniju tačku na kugli zemaljskoj. Svi u glas mi rekoše: "Ćuti!" Zapitah se kakav hor bez dirigenta. Sve mi je bilo jasno kad sam pogledao onu crnu kutiju, koju sam želeo da izbacim iz kuće ali nisam imao većinu. Videh Zvezde Granda, posle ide Turska serija, pozdravih se sa tim da će mi neko reći željene koordinate, i da su znali, ova ubistvena kombinacija je učinila da ispari i ono malo pametnih informacija u glavi. Kad saznaš da je Slađa Đogani napucala bulju na nekom novom aparatu, zaboraviš Mihajla Pupina. Kad se zabrineš za Oguza, ode i Teslin motor indukcije u zaborav. Svaka nova Đovakova pobeda, je tvoj novi poraz, u slučaju da se nenormalno primaš na nevedenog. Ali neka, blejite u taj televizor, ko ga i izmisli. Zaboravio sam sad. Eto šta mi uradi ta šarena kutija za ovih par minuta.
Sedoh i otvorih enciklopediju da nađem ovo što me proganja ceo dan, kad nestade struja. Setih se da ulazimo u izbornu godinu i da će nas malo podsetiti srećnih devedestih, pa će posle opet na šarenoj kutiji izgovarati šarene laže, kako su uložili nadljudske napore da restrikcija ne bude. Za one sa malo skupljom ulaznicom neposredno su objavili: "Uvezli smo struju, koju ćete platiti duplo više, ali makar ćete imati svetla!" Vraćamo se na Teslinu hidroelektranu na Nijagari. Uf Nijagara, zvuči primaljivo, ali ipak je to preko okeana, Amerika, proradi i ono malo srpskog u meni. Neću tamo!
Kao što sam i očekivao, struja dođe brzo, a utom se oglasi zvonce. Nadao sam se da su ortaci, otvaranjem vrata sumnje su mi pale u vodu, bio je to komšija Miloje iz Švajcarske. Znao sam i zašto me traži, trebala mu je neka ideja oko treće kuće u selu, i tačne pozicije za lavove na kapiji. Poče: "Znaš mali, pričali smo..." Klimnuh glavom u znak podržavanja, ogrnuh jaknu i krenuh za njim. Dođosmo kod njega, ispred kuće najnovija Mečka, labudovi pišaju u fontanu, sve u fulu, što bi se reklo. Reče Radojki da donese meze i rakijicu i poče! "Mogo bi ti ono malo da mi nacrtaš!" "A šta vas tačno zanima?"- uzvratih. Reče ljutito da mu ne persiram i poče priču o tome kako mu treba projekat za drugu kuću za ćerku i zeta, jer im je ona postala premala. Okrenu mi se želudac, al` zaglavih ga malo sa pečenicom i rakijom. Pojačao sam tempo sa šljivom, kako bih mogao da nastavim da ga slušam. Pitao me je za fontanu, lavove i svetiljke uz stazu do kuće. I naravno došli smo do toga koliko to košta. Rekoh da sve to može da se uradi za 500evra. Pogleda me i reče mnogo. Spomenu mi i kolegu koji će to raditi za 3 evra po kvadratu. Počeh da mu objašnjavam kako to ne može tako, i da treba da platim građevinca, električara i vodovodžiju. Nije bio spreman na kompromis, iako tih 500e zaradi za 3 dana otpušavajući šolje debelih Švajcaraca koji ih često zapušavaju. Toliko košta retrovizor sa grejanjem na Mečki. Nije hteo ni da čuje. Učtivo se zahvalih na gozbi i produžih kući. Monolog sa samim sobom je išao otprilike ovako: Da se nosite u kurac i ti i tvoji lavovi. Plac ti košta 30.000 evra. Kuća isto toliko. Legalizacija dvadesetak hiljada. A ja da ti radim PROJEKAT ispod 1% od vrednosti objekta. Idi pitaj tamo u Austriji koliko to košta. Slično ko i zubari. Pa onda dolazite ovde da popravljate zube! I kod mesara idi pa kupuj meso po kilu, ja projekte ne radim po kvadratu!" Onda se uključio razum: "Nisi kriv ti Miloje, nego moj kolega koji obara cene, samo da ja ne bih radio! Nisi kriv ti Tito što si nas razmazio, mi smo govna!"
Dođoh kući kad mi se pojavi pred očima čarobni broj. Novi Zeland je izgledao kao pristojna opcija. Razmisliću do sutra.
Dejt:
grobna tišina 5 minuta...
- Baš si slatka! Jesu bili ovi iz UNESKO-a kod tebe?
- A? Šta? Nego pusti to, jesi video kako Saša Popović drži u neizvesnosti onog Gabora? Mislio je da nije prošao sinoć. I meni je srce stalo!
Dobro urovljeni kao u smrznutim vremenima Prvog rata gađaju se trulim paradajzom svako iz svog rova. Pozicije su jake i niko ne pomišlja na neminovnost juriša i konačnog obračuna. Ono što je za jedne šarena duga ispod čije kapije treba proći, drugima je na nebu iscrtani božji znak o pravednoj propasti moćnog carstva.
-Oni iz zajebancije džojstikom ganjaju pustinjskog pećinka iz klimatizovanih soba sa pogledom na bazen i tetovirane pičketine koje cevče šarene koktele i njišu kukovima.
-Oni su obične bezmude, plaćeničke, debilne pičkice. Zaigrala mečka i pred njihovim vratima. E sada džojstikom neka gase London i celo ostrvo ... ali kurac ... neće džojstik, mora pendrek i kopito da rade. Na mom džojstiku ću krunu da im žongliram na olimpijadi, i to za medalju.
-Oni kolaju planetarnim sistemom šaljući uzbudljive vesti o tragovima bakterijskih govanaca na nekom ekstraterestrijalnom kamenu i vesti o otkriću leda na nekom planetarnom polu ili viševekovnoj lilihip-šarenoj oluji na Jupiteru.
-E zabole nekoga ešerihija u čmarnom crevu za vanzemaljska govanca na lutajućoj stenčugi. Šta bre imamo mi, pa i oni, od toga? Oće šljiva bolje da nam ponese? I ta sranja sa nekom smrznutom vodurinom u pički materini. Foliranti i falsifikatori su to, poturili nam patku da je sisamo kao muzejsko veslo* kao onomad sa Mesecom.
-Oni tucaju svekolike mozgove skokovima i padovima teško shvatljivih berzanskih indeksa u vidu crvene i zelene strelice i zlokobno preteće malih, ali decimalnih, brojeva iza čijeg titraja svake decimale čak i slučajnog prolaznika vreba lako i sigurno bogatstvo.
-Potrošili su oni sve zelene strelice, sad oči vade samo onim crvenim što u muda pokazuju. A i te brojke im više nisu niti male niti zlokobne, sada su onako, bezazleno debeljuškaste i osrednje. Koji kurac bre berza i ekonomija, to ti je kao religija, ne funkcioniše ako ne veruješ u ta sranja. Tako i oni ... dok su verovali strelice im bile uspravljene i zelene ...
-Oni su majstori nameštene igre u kojoj nikada ne gube. Oni svakodnevno dopisuju Sokratove i Platonove nedovršene pergamente. Oni u rukama drže sve alhemijske amajlije i relikvije čovečanstva. Oni svake sekunde mutiraju i tečno skliznu kroz svaku prepreku. Planeta je samo globus u njihovoj dnevnoj sobi. Oni imaju kod!
-E nabijem im u bulju pedersku i šestar i trougao sa sve obeliskom, a Beli medved im u oko svršio. Na kineski kazan po čorbu od bambusa će svi oni doći. Ispevaće oni sve svoje kodove dok iz krvavih muda povade svih trideset nokata šestoruke Šive. Jedino im taj globus može još poslužiti, ali samo kako bi pronašli u koju pičku materinu će se sakriti jer ljudi pamte sve ... i Malog dečaka ... i da ne nabrajam, jer pamćenje prerasta u kolektivno.
----------------------------------------------------------------------------------------------------
*muzejsko veslo je najgora moguća varijanta vesla za sisanje. Muzejsko veslo je replika pravog vesla. Vodu, čamac i akciju na vodi nikada nije videlo. Sasušeno, lakirano i od najjeftinijeg drveta, potpuno je bezvredno.
Gomila djakuzija, krom felni, roštilja, pičetine, čamuga, skupih auta i ostalih elemenata (američkog) kurčenja upakovana u jednu emisiju koja nabija komplekse sirotinji.
Američki san živi. Samo treba da budeš vredan i da se boriš za svoje snove pa makar ti bio starleta, vozač bicikla ili kvoterbek nekog žnj tima u Ohajo severnoj ligi. Ako ti MTv dodje u kuću znaj da si uspeo u životu. Ako niste gledali emisiju ovako otprilike izgleda.
Neka tetovirana čamuga otvara vrata ogromne vile i pozdravlja ekipu.
Prva stvar koju pokazuje je vozni park. Tu mora da bude jedan američki džip uradjen po narudžbi. Ne zna baš koji je motor, koliko troši i kad mu je radjen servirs al zato o felgama zna sve. Tu je i neko staro američko auto koje gore navedeni preuredjuje u najgoru kombinaciju boja (zelena i crvena na primer). Tu je i dika Njemačke industrije mečka ili bembara koju koristi za otići "na kafu".
Ulazimo u kuću. Ogroman hodnik u kome centralno mesto zauzima akvarijum ili fontana i stepenište sa obe strane. Na podu je krzno neke životinje i domaćin oktriva da je to sabljozubi tigar. Na stepenicama je gospodja dotičnog. On se uglavnom zove Rašonda. On je gleda, trlja ruke i oblizuje se u fazonu "Sad bi ti pičku raspolučio, al evo došli mi ovi pa ne mogu sad". Rašonda ne tangira ekipu koja je došla, odlazi u brlog od jastuka i gleda tv.
Crnac ih vodi do kuhinje. To je recimo 8 sa 8 prostor prepun vitrina, latica i sa centralnim stolom na kome nikad nije isječen komad ljeba. Pored stola je frižider koji domaćin otvara i pokazuje šta ima u njemu. To su uglavom neka energetstka pića, zamrznuti fileti od bokte pita kad i možda po koji šampanjac.
Sad ih vodi na sprat. Tu je master bedrum i tu se dešava madjija sa Rašondom. Plazma je postavljena na plafon i može da se pomera u zavisnosti kako se ti postaviš. Pored je kupatilo u kome je djakuzi i tuš kabina veličine nečije sobe. Da, i tu se nekad dešava magija i tu je naravno plazma. Ulazi u sobu koju on zove ormar. Ima milion patika, satova, trenerki.. Uglavnom je sve u zelenoj-crvenoj boji jer je to njegov fazon i on to fura.
Na redu je podrum. Tu je teretana, bilijar klub, kuglana i bioskop u kome je jedan dio njegovog društva. Gomila smradova koji žive preko njegove grbače, al eto on je dobra duša velikog srca pa ih pušta.
Na polju je ogroman bazen sa vodopadom i djakuzijem u kome su kuje koje pretenduju da sjebu glavnu lavicu Rašondu. Pored njih je ostatak onih smradova iz bioskopa koji roštiljaju. Crnac gura debelog crnca u bazen i svi se smeju. Malo dalje je teren za basket na kome u onom krugu dje treba da piše pionir piše njegovo ime. Debeli crnac pokušava da položi ali domaćim mu udara bananu. Ekipa vrišti i pada po terenu od smeha.
Eto, to bi bilo to. Videli ste moja auta, sobe, kuje, bazen i teren. Sad bi vas molio da odete.
Izraz koji je nekada davno, u jednoj zemlji trudbenika, označavao kraj svake rasprave. Crveno je boja krvi, a krv je simbol revolucije. Pik je nešto do čega nam je veoma stalo. Pik crveno se poštovati mora, inače sve tekovine AVNOJ-a i NOB-a bacamo pod noge. A to je nešto što je samo krv mogla oprati.
- E, kumara, da ti ispričam još nešto... Jebo mi je ovaj posao majku, ne izlazim niđe, a i kad zađem među ljude čuda mi se dešavaju.
- Šta je bilo sad?
- Ma, žali mi se jedan drug da ima problem sa jednim zubom, mora da ga operiše. Ali prvo treba da izliječi upalu, pije neka sranja, trpi bolove, katastrofa. A i žena mi je skoro bila i skidali su joj nešto, ne pitaj. A i ćerki skidali resicu, neće jedinice da joj se spoje. Đe god se okrenem muka sa zubima. I razmišljam ja, ne pazim moje koliko bi trebalo, ono, odem ja s vremena na vrijeme ali bogami nisam odavno. A prije par mjeseci mi na nekom ručku spade jedna plomba a prije par dana i okrnjih jedan na kokice. Ne boli me ništa ali rekoh, ta govna bole tek kada je kasno, obično... I rekoh ja ženi da mi zakaže, ali da ide sa mnom, nijesam ja neki junak.
- I, ode li?
- Odosmo. Sjedoh ja na onu stolicu, ali, to više nijesu stolice nego ležaljke, položi te zubarka kao mrca, ne daj Bože, a ona sjedne pored tebe i ordinira. Nešto se ne sjećam da je tako bilo prije par godinica, kad sam zadnji put bio tamo...
- To ti zubarke tako, da ne dobiju vene od stajanja.
- Može biti, pojma nemam. I pogleda mi ona zube, veli, nema ništa, da se jedna plomba ponovo stavi, jedna zamijeni, ništa strašno. Žena popižđe, veli, ona vodi računa o zubima, grgoće svaku noć i svako jutro, i opet ima stotinu problema a ja ništa. Kvalitet je to, geni, moj kumara!
- Pa, jesi li radio koji zub?
- Jesam, reče zubarka jedan ćemo danas a ostale drugi dan. I reče sestri da joj doda anesteziju. Tu se ja prepadoh, zašto anesteziju?
- Što?
- Ona me pita, Vi ćete bez anestezije, i to me tako pita kao da sam sa Marsa pao. Šta će mi anestezija, rekoh ja, da nećete da mi vadite zub? Neću, veli ona, samo da plombu stavimo. A da nećete da ga liječite, je li kvaran, pitam ja, ne znam šta će mi anestezija...
- Ma danas svi popravljaju sa anestezijom, nema više junaka, moj kumara...
- A kako onda zna đe je kvar ako nema odgovor od pacijenta? Plomba se stavlja bez anestezije, da zubar zna đe da buši i kad je dosta? Ja joj rekoh, meni ćete bez i gledajte mi lijevu ruku, kad je dolje ne boli me ništa, kad je dignem onda boli. Ali ne da staje sa bušenjem nego da zna da je kvar tu. Čudna mi čuda, ta anstezija... Kako da zna?
- A i boli te kurac, uštediš deset evra.
- Ma isto košta plomba, sa anestezijom ili bez, nema razlike u cijeni. I reče ona, kako hoćete, bez anestezije. A ostali zubari se skupiše da me vide, kao da sam kakva mečka... Ne bi me čudilo da promijene naziv ordinacije u "kod čuda od pacijenta".
- Bogami, nisam ni ja bio kod zubara odavno...
- Svakih tri mjeseca kontrola, moj kumara, nemoj da si neodgovoran prema svome tijelu. Konobar, da platim.
- Ostavi, ja ću ovo.
- Ma ja ću.
- Ja ću. Insistiram.
- Ja ću. Pik crveno, Titova riječ.
- Ti ćeš.
Poznata i kao naknadna prepamet, ogleda se u tome da likovi koji su ovde bili luzeri odlaze "negde tamo",i preko noći postaju najpametniji, i znaju kako mi ovde treba da...Pritom iskazuju veliki stepen brige za nas ovde,koja je ustvari frustrirano podjebavanje, Kunu se u Majku Srbiju i žale za devedesetim jer su tada mogli da se ovde kurče celo leto za 100 maraka/dolara. Vrlo su saosećajni sa nama ovde, ali koriste svaku priliku da ti nabiju na nos kako su ovde sve budale za razliku od... Primer nije moj,pa verujem da neću dobiti plus,ali šta sad...
Pismo iz Toronta
Dragi naši,
Ne možemo još da konfirmamo naš dolazak ovog leta, ali, kako sada stvari stoje, izgleda da ćemo morati da kanselujemo tikete koje smo bukirali, jer nas ubi morgidž za taun haus što smo skoro kupili. Doduše, za tikete imamo, ali ne možemo da skupimo za prezente svima vama i ostaloj familiji, a bez toga ne ide da dolazimo jer nećemo da nas smatraju za neke bamove, kao što su pričali za Đoleta i njegove kad su svojima doneli po 100 dolara, kako su čip i kako ništa nisu uradili u Kanadi. Mi tako nećemo. Ili dolazimo kao gospoda ili nikako. Zato smo se i dogovorili da sejvujemo što možemo više i da sve odložimo za sledeći vakejšn.
Inače, mi živimo dosta dobro. Ja radim ful tajm i jos dva part tajma, a Zorica je našla i treći part tajm (preko vikenda), ali smo dobro uskladili šihte pa možemo da se viđamo svakog drugog vika. Možda je to malo nezgodno za Rebeku, ali njoj plaćamo dej ker posle škole, a odatle je uzima bejbi siterka i dovodi kući na spavanje. Ona, iako je mala, razume da mi ovoliko radimo za njeno dobro i da ovako mora da bude sve dok ne otplatimo morgidž. Svaki fri tajm koristimo da budemo sa njom, pa smo je tako last samer (ili to beše pretprošlog) vodili ceo dan na lejk. Kupili smo joj i hot dog i ajs krim i od tada stalno svima priča kako joj je bilo bjutiful. Ja imam dosta posla oko taun hausa (katujem travu, čistim atik) i nekako ugrabim par sati dnevno da sređujem bejsment jer hoćemo da ga rentamo i tako povećamo inkam.
Kao što vidite, da je lako - nije, ali kad je čovek hard vorker i ako dobro isplanira skedžual može sve da uradi. Ja sam lepo doterao liniju na 130 paunda, pa mi se neki naši dušmani odavde podsmevaju da sam se osušio zato sto mnogo radim i spavam samo četiri sata, ali to je samo zato sto oni mnogo dželos na mene, a i ne znaju da ja uvek ugrabim bar 45 minuta da dremnem u sabveju. Čoveku više i ne treba, a i to je samo privremeno (25-30 godina, dok ne otplatimo morgidž) a posle ćemo da uživamo. Sve je lako kad imaš svoj target.
Čuo sam da Đole i ove godine ide za stari kraj. Može se njemu kad već deset godina čuči na velferu i još vozi picu za keš, a žena mu otvorila bjuti salon u stanu pa ove naše guske navalile ko nezdrave da rade her kat. Ali, šta im vredi kad ne znaju da invest nego sve spiskaju na putovanja i neke druge stjupid stvari. Zato će ceo život da budu golje i da rentaju apartment, a mi imamo properti i sejving akaunt u banki. On stalno mejk fan od mene i priča okolo kako sam ful i ne znam da živim, ali polako, zaigraće mečka i pred njegovim apartmentom (koji renta). Ja sam već obavestio revenju Kanada o njegovim biznisima, pa ću da ga pitam kako se živi kad bude počeo da plaća taksu za sve ove godine.
A to što on misli kako mi ne znamo da živimo, malo se prevario. Skoro svaki satrdej uveče ja i Zorica popijemo kejs piva (onaj mali od siks). Doduše, ona popije samo jedno zato što mora na najt posao od devet, ali se zato ja rileks i smažem sve ostalo jer u sandej radim tek od osam ujutro. Zato, kad ga vidite nemojte ništa da mu verujete šta priča jer on nije čovek za rispekt. To je rizon što vam nisam poslao pare po njemu, jer znam kako će da kaže da sam čip i da grabim samo za sebe. Vi znate da to nije zbog toga, nego zato što sam temporari šort, ali i to je samo dok ne otplatimo morgidž. Posle ćemo svi da uživamo.
Sa našim ljudima se ne družimo puno jer oni uglavnom vole da koriste one koji su nešto uradili u životu, a neće da rade i ostvare svoj sukces kad im ova zemlja već daje čens. Dobar sam samo sa jednim kolegom koji radi sa mnom u fabrici i vrlo je polajt jer mi uvek donosi novine od juče (srpske na ćirilici) pa mogu da se upoznam sa svakim iventom. Ja sam se nudio da mu dam kvoter, ali on neće ni da čuje. Mnogo fini džentlmen. Iz tih novina i vidim kako se živi kod vas, pa sam doneo konklužn da i nemate baš mnogo čime da budete praud. Pritisla nemaština i svi kukaju da im stigne help od nas koji krvavo pravimo svaki cent.
Zato sam i mislio da vam sadžest da prodate to tamo što imate i dođete ovde, jer bi svima bilo bolje. Pare bismo uložili u morgidž, a dosta bismo sejvovali i na dej keru i bejbi siterki jer biste onda vi tejk ker o Rebeki. Vama bi ovde bilo mnogo najs jer je u našem nejberhudu jedan veliki i lep park gde možete da sedite po ceo dan, a kad je vinter mi obavezno zagrejemo living rum na 18 stepena i milina jedna. Bedrums ne grejemo jer je to cist vejst, a i zdravije je ovako.
Što se zdravlja tiče, mi smo dosta dobro. Zorica se malo žali na kičmu jer na jednom džobu u verhausu vuče pakete od 90 paunda, a posle kad ode na drugi u mit plent ubije je ladnoća iz frizera, pa kaže da ujutru ne može da se ispravi. Ali to je samo temporari - do podne, posle toga ide ko nova. Ja se pomalo brinem i rekao sam joj prošle godine da ide kod doktora, ali ona nikako da nađe tajm. Kaže, treba mnogo da se čeka u vejting rum, pa kad to pomnožiš sa njenom satnicom od sedam dolara ispadne stvarno mnogo, a mi nemamo mani za bacanje. Ja se ponekad osećam dizi, naročito kad završim onu šiftu od midnajt, ali to nije ništa sirijus. Svako jutro uzmem jedan mafin za brekfast i posle mogu da radim još toliko. Najbolja stvar koju sam uradio je što sam bacio cigaretes jer su na televižn rekli da su mnogo bed za zdravlje, a i dosta nam je išlo iz kućnog budžeta. Jedino još pomalo suspekt u Zoricu jer sam fju tajms osetio smok u batrum pa mislim da još uvek sikretli puši. Ali, neka je dok je ne uhvatim na delu, a onda će da joj zvone uši tri dana.
Razmišljamo i da uzmemo novi kar, ali kad smo videli cene ostavili smo to za fjučer, jer je toliko ekspensiv da je to strašno. Još možemo da juzamo ovaj naš stari, samo moram malo da zagitujem ruf jer se Zorica stalno žali kako joj curi voda za vrat kad je rejn. I Rebeka kuka da uzmemo nešto novo na liz jer je šejm od drugarica kada je vide u čemu se vozi, ali ne zna dete koliko treba da se sejv za ne daj Bože i da mora da se pazi na svaki cent. Normalno, onaj Đole kupio novu Tojotu i pre neki dan se dere ko seljak da ga svi čuju: "Zemljače, dođi da te malo provozam da vidiš šta je mašina". Vozaj se ti, vozaj, mislim se ja, a kad ti dođe mantli fi i inšurens nemoj da dolaziš kod mene da ti borou pare. Uopšte ne razumem te ljude što ne znaju ništa da sejvuju i koji ne znaju da ovde vrediš onoliko koliko imaš na akauntu. Samo se plašim da će da im bude tu lejt kad saznaju.
Mada, da budem onest, nekad mi padne na pamet pa se zapitam ko je rajt - ja ili Đole? Kad ga vidim kako je smajli svaki dan iako nema ništa, zapitam se da li vredi što mi toliko vorking hard i šta će da bude za koju godinu. Ali onda se setim koliki mi je morgidž i da nema rest dok se on ne isplati pa više o tome i ne mislim. A posle, kad to finiš, onda ćemo svi da uživamo.Rebeka je veri gud i smart kid, samo ponekad ne možeš da joj objasniš kakav je ovde život i koliko čovek mora da bude kerful, jer za čas može da ode u bankropt, a onda ode i taun haus i sve što si stekao. Traži, recimo, ponekad picu za lanč ili mek donalds, videla od druge dece, i plače što joj Zorica svaki dan šalje u školu hleb i džem. A džem baš onaj lep, houm mejd, sami smo ga pravili od bresaka što smo last samer nabrali na jednoj farmi. Ali ne vredi. Ne možeš to da eksplejn detetu, pa to ti je. Zorica se ponekad sažali pa joj kažem da će tako samo da je pokvari pa ćemo muku da imamo kad bude groun ap. Šta će tek posle da traži? Možda čitavu biciklu!!??
Sad je uhvatile neke mušice pa kaže kako sve njene drugarice idu na pijano, pa hoće i ona. Idi bre dete, mislim se, samo mi još pijano treba. To je ovde ekspensiv da se smrzneš. Pa gde su pare za tičera, za gas, za notne buks... Koštalo bi me tu mač. A opet, ne možeš baš detetu ništa da ne pružiš. Ne može ni ono mimo sveta. Zato smo stavili na kalkulator i odlučili da je damo u srpsku školu. To je mnogo jusful, jer ona ne priča naški i to je za nas mnogo pejnful. Jer šta je čovek bez svog lengvidža? Zero! Srpski mora da se čuva jer smo bez njega komplitli lost. Zato će Rebeka od jeseni u srpsku školu, a ja sam se već dogovorio sa tičerom da mu rentam bejsment, tako da ćemo da platimo samo manji part. Mada mi ne bi bilo žao ni da platim sve kad je to u pitanju. Srpski je za mene svetinja!
Na kraju, sa old best, pozdravljaju vas vaši iz Toronta.
