Izraz prvobitno koriscen za radnickog konja,sada se koristi za radnickog coveka konja ili da bi se sto adekvatnije docarala necija ruznoca.
1.Ala si se pokrivio od posla crni ti,postao si prava saraga.
2.Brate vidi kakva je,kao saraga!
Ime koji je nekad 'krasilo' ciganskog konja. Mršava, ispijena, neuhranjena, fizički i psihički iscrpljena životinja (a kako i ne bi) koja je svojevremno radila i po 20 sati bez prestanka, prelazila put od Maribora do Peći za svega tri dana vukući u prepunim kolima svog gazdu sa sedmočlanom porodicom i sve njihove stvari i predmete gotovo bez odmora, skoro pa 24/7. Konj, kobila koja sticajem okolnosti ne liči ič na pomenutu plemenitu životinju. Mazga je pastuv, reklamni primerak svoje rase u odnosu na saragu. Dno dna, ali ipak ne svojom krivicom...
- Brate, ja ne znam šta ti bi sinoć pa da se smuvaš s onom Dacom. Kapiram ja zagorelost i te munje, ali jebote...
- Što, šta joj fali? Jes' da je građena ko armatura za nastrešnicu i da je pirgava i po stomaku, al' ono, dok puši, odmah navoj urezuje hehe.
- Saraga joj nije ravna brate, znaš?
- E, mojne se vređamo sad. Nisam ti ništa rekao za onu tvoju kobilu onda, sećaš se?
- E, 'ajde nećemo više o tome, važi?
- Kul.
Zenska bez sisa i dupeta , a pritom i krivih mrsavih nogu!
Sve ovo moze biti praceno i neprijatnim zadahom sto od jeftinog duvana, sto od kvarnih zuba.
Nije tako redak slucaj da ni nema zube ili da su bar fino pokvareni...sve zavisi kakve ste srece.
A za sebe obavezno misli da je riba.
Dobro uigrana grupica tinejdzera, u svom čoporu imaju
alfa mužjaka i nekoliko vernih pratilaca.
Svi koji ne poštuju ovaj zakon divljine biće sistemacki ugušeni od većine.
Prica jedne učiteljice koja se vozi u školu sa srednjoškolcima:
Otkako sam krenula u srednju školu do danas, ja mislim da oni proizvode klonove onih kretena na zadnjim sedištima- uvek jedan isti glas njače iste stvari:
-Hnjaoo kaki kralj pa je-bo mAAamu, a šta je reko idemo unatraške...ej Joviću/Stojiću/Vukiću aj sedi na menjač hnja hnja hnja!
a hor ponavlja posle soliste:
-JE-BO MAAAMU!!!
Mršavica, skoro pa ko saraga. Veganka.
Za ovo što se dešava Đokoviću, ma to sve kriva ona njegova pantljičarka.
Izgubiti mnogo kilograma u kratkom vremenskom periodu, osušiti se kao saraga, bilo od stresa, bolesti ili neke zajebane dijete.
-O, pa gde si ti slatka moja, što mi lepo izgledaš, baš si se zategla.
-A? Šta kažeš? Prepolovila sam se, ona maslačak dijeta je fenomenalna. Kako su tvoji?
-Lepo, hvala na pitanju, i moj Đura se prepolovio, ima super kilažu.
-Je l' ? A, na kojoj je dijeti on bio?
-Nije bio na dijeti, nego su mu amputirali noge, ubio ga šećer.
Meri se kilogramima i životinjama.
Teška kao slon, debela kao svinja, mršava kao čaplja, suv kao bakalar, težak kao konj, mršav kao saraga...
Hiperboličan prikaz utrošenog vremena, koje je ustavri trajalo malo duže od par minuta.
-Upiša` se bre! Izlazi iz tog WC-a, 3 sata si unutra!
------------------------------------------------------------
-`Ajde više s`tom vodom 3 sata. Osuših se ko saraga.
-----------------------------------------------------------
-Alo rođače, pa nisi ti zakupio taj šalter. 3 sata mi tu visiš, življe malo!
Stepen izgubljenosti neke osobe.
-De su flajke, da popijemo nešto, osuših se ko saraga.
-Bez brige Mićko ih čuva.
-Koji on bre?! Taj više voli cugu nego leba! A kad nakrene malo, pogubi se ko dete u prodavnici igračaka.
-Pa šta ćemo?
-Da ga jebemo, šta ćemo. Trči bre tamo i reguliši stvar!
Mladež od nekih 20 godina koja ili pripada nekoj narko grupi ili je zaposlena od strane mračnih ljudi koji su na mračnom mestu pričajući mračnim glasom skovali mračan plan da uzmu pare od poštenih građana na mračan način. Da na letcima postoji neki žig ili oznaka Unicefa ili neke slične organizacije, pa ajde i da poverujem. Ovako...
Dok šetam Knezom, prilazi mi nasmejana plavuša saraga koja puna nade pruža letak.
Ona: ''Želiš li biti Deda Mraz destini dece bez roditeljskog staranja u Zvečanskoj?''
Ja: Kako da znam da novac koji vam budem dao neće otići nekoj Katarini Rebrači ili nekom Amfilohiju?
Ona: Kako si bezdušan i bezobrazan! Nemaš srca za jadnu decu bez roditeljskog staranja u Zvečanskoj!
Šikulja. Guzulja. Putena viola. Mož' da rodi tele. Jednostavno žensko čeljade kako treba da bude, punokrvno i rasno, hranjeno samo prirodnom hranom. Ne glođe keretinu iz Meka već sabija sarmu i jagnjeće pečenje, zalivajući sve špricerom. Kap krvi sa obraza da joj kane koliko je rumena.
Prosto dobiješ želju da postaviš kvotu od hektar i da se zaletiš bez mozga u svu tu dobrotu i lepotu.
- Ne grebi se ispod stola koji ti je kurac, u narodu smo.
- Mrš' more, zevaš u one kravetine za drugim stolom otkako smo ušli.
- Ma ko zeva? Znaš da volim samo jedre cure kao što si ti, gledao sam one sarage zbog drugog nečega.
- Aha, a zbog čega si gledao? 'Ajde sada slaži nešto na brzinu, 'ajde, da te vidim.
- Vidiš onu tamo što ima onu šnalu sa leptirom u kosi, e gledao sam to jer hoću da ti kupim istu takvu, eto, kriv sam.
- A dušaaaaaaaa, izvini što sam ti raskrvarila nogu noktima, neću više nikada.
- Ma opušteno, nego, znaš šta je finska kontra?
Postoje dva tipa ove vrste:
1. Debela sa brkovima koja smrdi na znoj i zapršku, odgajila je čitavo stado dece (bilo zaovine, snajine, sestrine), nikada nije čula za manikira i pedikira; za frizera jeste, i uvek izlazi sa posla 2 sata ranije (može i JOŠ ranije) kako bi otišla da se ofarba u zift crno ili neku šućmurastu nijansu plave boje i napravi mini val i uvek to ponosno naglašava. Dere se dok priča, neretko i pljuje. Fali joj nekoiko zuba (obično gornja leva dvojka i donja desna trojka i četvorka, svejedno, uvek je vidljivo), a i ono malo zuba što ima je požutelo ili (još češće) pocrnelo od neodržavanja higijene istih, kafe i cigareta. Došla je sa sela (Ašanja, Žitorađe) kako bi radila u državnoj službi. Kod nje se sve može završiti uz 200 g kafe, bombonjeru ili ratluk i par pohvali na račun njenog izgleda.
2. Visoka, ali mršava kao saraga, sa očima namazanim krejonom (neravnomerno) ili plavom maskarom. Ima crnu ili crvenu, čupavu, neodržavanu kosu koju pokušava da smiri sa tonom gela, ali joj ne uspeva. Ima muža džabalebaroša koji je obično automehaničar i jedno zapušteno dete. Uvek je nadrndana. Obično za sobom ostavlja kilometraski trag mirisa đurđevka ili bugarske ruže, tako da bi je psi tragači našli posle par dana. Često nosi mini suknje u stilu nesrećnih devedesetih tako da joj se vide sir-bele noge, čvornovata kolena. Uvek je na telefonu pričajući maldoj komšinici kako da zavije sarme ili povie dete ili rođaki kako je nervira muž/dete/šef/civilna lica/onaj deda što joj duva u staklo na šalteru/ceo njen život. Kod nje se sve može završiti samo ako poznajete nju lično ili nekog njenog prijatelja/rođaka, drugačije nikako (jer je, gore pomenuto) uvek nadrndana.
Čamiti u tami. Tu je negde, ali moraš dobro da se potrudiš da je nađeš. Opšte je poznato da pačurke uspevaju prvenstveno u tamnim prostorijama koje obiluju vlagom i ...humusom.
- E majke ti ga, tražim te već dez minuta po ovoj usranoj diskoteci da te konačno upoznam sa Sanjom, a tebe nema ko gume za voz.
- Nabijem ti skroz. Evo sad ću dođem.
- Ma duvaj ga. Dok si ti glumio pečurku u ćošku, ona otišla već s nekom ekipom još pre pet minuta.
- E i to me zabole. Ionako izgleda ko neka saraga.
- A ti si vidim, pljunuti Saša Kovačević.
- Hehehe. Ae dok si na nogama, pozovi jednu turu.
- Uvalim ti kuru. Aj.
Svadbarska opaska, namenjena onome ko na istoj vrši više funkcija, delatnosti tj.
-Bemudete svadba se već zauktala, a ja se osuši ko saraga.
-Izvolte piće!
-Ooo de si Zoki? Jel li er bi mogo ti meni da središ po nekome, onako docnije, neki oval pečenja, ono ispod ruke?
-Ma može bre služim ja i ovde, a i posle sam u hladanjači, a prepodne sam preuzimo torte i cveće.
-I bre! Ma ti samo što nisi i nakonjče ovde. Jel te dizala mlada u vis a?
-Šupičkumaterinu i ti i mlada...
Ako ne računamo one relativno savremenije zaraze koje se pikaju po igraonicama-crtica-kućama i na konzoli u izboru svojih stotina miliona korisnika, u doba pre nego su se Toki, Street Fighter i legendarni Dino World uopšte ustoličili kao kultni arkadni naslovi u buvarama širom sveta a čitave eone pre nego što si u svoju Amigu morao prvo da naložiš 2 kubika boksita da bi isti uopšte pokrenuo "Legend of Zelda" kamoli nešto ozbiljnije, pored tetrisa definitno najpopularnija virtuelna igra svih vremena...ako ne i duže. Naslov koji je iskrivio kičme i prste milionima svojih fanova, a sve zarad tog "još jednog zalogaja", još jedne kriške voća, još jednog rekorda. Jednostavno programski koncipirana i sa grafičkim performansama prosečnog digitrona iz tog perioda (u inat onima što sad govore "Daaa, brate, ali grafika...", jebala ih ista), jedina poenta Zmijice je bila utoliti njenu nezasitu glad i učiniti je što većom, odnosno dužom, upravljajući njome ka "tačkicama" koje bi se pojavljivale na ekranu. Ako ste bili level pro - a to znači da ste maltene napamet znali gde će se pojaviti sledeći "kvadratić za pojesti" ili, u slučaju mog burazera (Txe Forester, ako još ima neko da ne zna), unapred u svesci crtali plan putanje svoje gmizavog ljubimca) - mogli ste da dogurate prilično daleko pre nego bi prokleta zmijuštara "ugrizla" samu sebe ili udarila u spoljne zidove tj. barijere u samoj mapi, što bi automatski značilo da morate jebeno sve ispočetka. Ja sam, lično, naj dopadao onu, realno i najgotivniju postavku igre, gde si sa zmijicom mogao da prođeš kroz bilo koju spoljnu liniju mape (ekrana) i nastaviš sa suprotne strane od "tačke ulaska". Fazon, k'o u kosmičku crvotočinu da si ušao, krv ti jebem! Igra se kasnije sa konzole "Tetrisa" preselila i na prve mobilne telefone, a kako je zahtevala neverovatnih 1.3 KB radne memorije i vrtoglavih POLA SVEĆE brzine procesora da bi šljakala bez nekog većeg zabadanja. Popularnost je počela polako da joj opada sa razvojem personalnih računara i oksilri opreme, ali oldskul ljubitelji kvlt virtuelnih igara i dan-danas mogu da je skinu sa neta i pikaju d◯ iznemoglosti, fazon, k'o da nije prošlo 138 godina od šaraga "Banbus" prevoznika i ekskurzije na Goč, hotel "Dobre Vode", znači, ortaka iz klupe ujeo stršljen, 'teo dumre, ja išao sa njim i učiteljicom u Kraljevo u bolnicu, njega pregledaju, mi u čekaoni, a ona će: "Joj, samo da ne umre kao Mileni prošle godine (koleginica iz iste smene)...". Znači, pišanje.
- Kako si, Pajo?
- Pa, i dalje me steže u grlu, ovaj, ali bolje mi je, bolje mi je nego juče...E, a daj malo "zmijicu" da igram, hoćeš?
- Ne dam, bre.
- A daaaj, pičko jedna, ujeo me stršljen, što si taaakav??
- A dobro, ajde, evo ti...al' čim umreš da vratiš!
- Ma, važi...
Nekada bio način da najavite povraćanje.
U stara vremena nisu postojale besplatne najlon kese i svaki autous, sem vozača i konduktera je imao nekoliko tankih, crnih, providnih kesa koje su služile da spreče prljanje autobusa, polutečnim sadržajem putničkih želudaca.
Evo kako je funkcionisala kesa:
Prvo da objasnim kako dolazi do mučnina. Nekada se put iz provincije započinjao tako u 3-4-5 izjutra. Pre nego sto svane. I to je bio jedini bus. Iz prestonice si još mogao da se vratiš u neko normalno vreme, ali u prestonicu samo u nevreme. Tako rano, želudac je prazan, mozak uspavan i dehidriran i čoveku je muka i da samo sedi na stolici i gleda u toplu posteljinu.
Na stanici obavezni ima jedan lokalni bus, koji krece tek oko 7, u selo, po decu, ali se turira od pre zore, da na stanici bude dovoljno ugljen monoksida. Onda majstor doveze bus, utovari putnike, i tako sa otvorenim vratima tovari još malo ugljen monoksida u bus, dok prejebava sa krezubom prodavačicom karata i ćelavim šefom stanice u plavom radnom mantilu.
Onda par subnorovaca zađe i pozatvara sve otvore na busu, sem onog unutrašnjeg poklopca od motorom na kom se vidi kako šiklja dim sa prvog lonca auspuha. Sa prvim zracima sunca, majstor pusti radio ćirilicu sa nekim iritantnim kolom u izvođenju dvojnice i harmonike. Da on ne bi zaspo. Ni on, ni putnici. Otvori svoj prozor i zapali po krdžu sa kondukterom. Onda zgazi po nekim krivinama i rupama da obilazi ostale učesnike u saobraćaju, da mu što pre prođe smena, da dođe kući, da se izuje i srkne supicu.
Ako vam do sada nije muka, onda ili niste popili tabletu za povraćanje ili ste budući vozač/kondukter. Da bi dobili onu kesu, treba da pozelenite u licu i kažete prvom do sebe jedno 10 puta: "Muka mi je. Daj kesu." Onda kad on vidi da je vaš nos u njegovom krilu, on jedno 3 puta ponovi na glas: "Zovite konduktera. Dajte kesu vamo!" Onda se ustane pa krene da viče: "Dajte kesu!" Onda ceo autobus krene da skandira: "Daj brzo kesu!"
Kondukter počinje da prebira po stvarima: "Evo saću. Neka se strpi malo. Sad će stanica."
Prvu peglu izručite na pod. Drugu peglu u kesu.
Prvo da znate da niko neće da drži tvoju žuč u tankoj crnoj najlon kesi, u kojoj i sok od borovnice izgleda jezivo. Najčešće saputnici izbace kesu kroz mali prozor. Direktan pogodak škode stopetice sa slovačkim tablicama. Ili je eventualno kesa i dalje prikačena sa tim prozorom i leluja narušavajući aerodinamiku autobusa.
E da. Možete i da vičete: "Majstore, stani negde, muka mi je!" Ali od toga nema ništa. Pa da ga zaobiđu svi oni, koje je on obilazio pola sata stavljajući glavu u torbu, svih 47 putnika. Kad bi on stajao svaki put nekome pozli, ne bi im ni trebale one grozne kese, a bus ne bi smrdeo na kafileriju.
Uf ima još da se ispriča o ovome fenomenu:
1. Josip Pejaković - čuvena priča o dva kisela mleka
Josip objašnjava kako je neki njegov poznanik iz KP doma bio budala. Putuje on tako autobusom i napravi se da mu je muka. Pita konduktera da mu da kesu. Kondukter mu da crnu kesu. On u nju izruči dva kisela mleka.
Pljune unutra i kaže kondukteru: "Na ti ovo. Baci!"
Konduktere kaže: "Čuvaj to dok ne dođeš u stanicu."
-"Ako ti ovo nećeš uzeti od mene, ja ću ovo pojesti."
-"Pa kaka si stoka ti ćeš to i opojesti."
Onda on nagne ono iz kese. Počne mu curiti iz usta, niz vrat. I ceo autobus krene da povraća po kondukteru, čak i vozač, što : " umalnije prevrno avtobus uendek kodključa."2. Sam vrh turističke sezone
Ima jedno 15 godina od tada. Vozio sam se autobusom od Igala do Bara. Ne znam kako se potrefilo i kuda je autobus okrenuo, ali nije išao pored mora. Čas je išao naglu uzbrdo, čas naglo nizbrdo. Kad bi se zaleteo uzbrdo pored nogu bi mi proletela neka flašica sa vodom, a kada bi se spuštali niz brdo, posle kraćeg rulanja, prema prednjim sedištima bi proletela ista ona plastična flašica. Posle nekog vremena su joj se na tom putu priključili jedna prazna kesa od smokija i kutija od jafe.
Na jednom lepo mervoju, gde je majrtor demonstrirao 5000 obrtaja u drugoj, sa zadnjeg dela busa odlično je skandirala grupa mladih ljudi: "Kesu! Dajte Kesu! Može kesa, vamo nazad!" Međutim, Crnogorski Kondukter je dalji rođak Crnogorskom Kelneru i kesa nije ni krenula od vozača, niti je kondukterski junak glasa pustio.
Posle toga veseloj družina koja je letea sa kraja na kraj busa se pridružila jedna iskoristena papirna maramica i zajedno su morali da se probijaju kroz potok žuči i sendviča sa salamom.3. Pijani prijan iz srednje
Ovo je sećanje iz vremena kad sam bio đak putnik. Svaki dan sam u školu putovao rashodovanim autobusom Somborskog Severtransa u oba pravca, po pola sata. Sem kada sam sebe častio pešačenjem od 20 km.
Taj jedan povratak, taj dan, odlučili smo da smo žedni "Njegovog veličanstva", Subotičkog pelinkovca. Tad još nije bio jedini original, niti gorki list, ali je zato bio najjeftiniji. Osim što smo pojili sebe, pojili smo i jednoga prijana, kojem sada ne mogu da se setim imena, ali nije čovek toliko dobro podnosio alkohol i derivate.
Sećam se kao danas (sem imena), sedi prijan po sred šaraga. Vrlo bled u licu, vrlo bled. Zove konduktera. Traži vreću. Kondukter naivan, dođe do pola busa, pogleda ga i kaže mu : "Ajde strpi se, vozimo se još samo 15 minuta!"
Verovali ili ne, povraćanje pelinkovca ne pravi bljuvotinu crnom. Naprotiv bila je vrlo kolorična, isprskala je više od polovine busa, malo više one koji su sedeli do prolaza, a malo manje one do prozora i naravno konduktera u sredini. Fantastični prijan je dobacio do pola autobusa, punih 7 redova je ulipao.
Ja sam imao neku veću torbu u koju su svi ubacili svoje ubljuvane stvari, kad smo stigli u stanicu. Ta je torba dosta smrdela i ja sam je ostavio u šupi. Prošlo je više od šest meseci, kad sam otvorio tu torbu. Nisam mogao ni da se setim, kakvo je to sranje. Da li je možda bio petak ili neki drugi razlog, ali niko mi nije tražio da mu vratim jaknu.
