Najduži dan, a možda i dan preko koga se brzo prošlo. Dan stvoren za nemirenje sa realnošću i povremeno tiho priznavanje sopstvene nemoći.
Nekima je žao što mnoge poslove neko drugi, a ne neko prvi, tj.neko njihov nije završio - pa kukaju"lepo smo mi govorili da je sve trebalo završiti šestog oktobra"-ne prepoznajući ni delić svoje odgovornosti "za nečinjenje".
Nekima nije bilo ni važno gde će i šta će. Završili su svoju adrenalinsku žurku još 5.-og i uopšte više ne znaju šta da rade- dosta im je što "sve je isto samo njega nema".
Neki su izgubili orijentaciju u vremenu i prostoru pa se nekim čudom vratili u četvrti oktobar-njima su krivi i prvi i drugi i treći. A oni - apsolutno nevini, medicinski dokazivo.
Trange-frangeraši su radili 24/7/365-završiće oni taj šesti oktobar kad se postigne zajednički dogovor sa 183 koaliciona partnera i centara moći (biznis se stalno razvija i usložnjava).
Već devet godina poboljevamo od ovog revolucionarnog razvoda sa prošlošću, kunjamo, kunemo i gunđamo, a tajkuni(i tajfuni)-sve jači, njima svako vreme odgovara.
Svilanović već uskočio u Evropu.Vesna Pešić se u velikoj noći 5. na 6. oktobar u periodu od 0:05-1:22 nalazila na ambasadorskoj poziciji u Mehiku, vratila se i onako bunovna počela da viče: Spalite Mlađu i Voju!!!
Zoki Živković gladi i čuva svoju trofejnu sablju-možda mu pritreba i privatno.
Batiću jaki vetrovi duvaju u veliko jedro i zanose ga.
Čović se uozbiljio pa se bavi biznisom, sportom i sinom-ko zna zašto je to dobro.
Čeda-belo, Čanak-debelo. Milan St. Protić traži prečicu da uđe u istoriju.
Beba pokupio pelene i nestao. Povremeno se da videti oko sudova.
Dušan Mihajlović više i ne piše. Velja Serucka, a Voja –izgleda i dalje neobavešten, moderiše virtuelni prostor-bio i na Vukajliji, koristio jedan nik, dok je njegov pravi vlasnik polagao ispite i još po nešto što se dalo položiti
Posebna vrsta ovozemaljskih izroda, koji se u neočekivanom obimu pojavljuju na društvenim mrežama, na kojima konačno imaju mogućnost da se njihova reč daleko "čuje", a pritom i poštuje. Specifični su po tome što nisu individualci, već se udružuju u grupe, valjda da bi jedni drugima pumpali ego u toj simbiozi jadništva. Privlače sebi slične kreature, ali i uticajne blogere, koji sve više emigriraju na Tviter, stvarajući tako veliku i razornu informacionu silu, sposobnu da najbezazleniju pojavu rašire munjevitom brzinom i time utiču na javno mnjenje. Sve ih je više.
Koga boli kurac? E pa boli. Posebno konstantno ushićene korporativne devojčice, koje brinu za ugled potencijalno iskritikovane kompanije.
Pljuvač je frustrirani batica, najčešće u kasnim dvadesetim, ili ranim tridesetim, kojeg konačno neko primećuje, a svoju ozbiljnost ističe obaveznim korišćenjem punog imena i prezimena. Hobi mu je, uz prikupljanje što većeg broja pratilaca, razume se, isticanje konstantne revoltiranosti i nezadovoljstva okruženjem, pojavama u društvu, cenama, a posebano ga srećnim čini kritikovanje usluga velikih kompanija. On ima muda da napiše da je Coca-Cola sranje! Vrlo opasan lik, ali samo dok se krije iza svoje profil slike, verovatno nastale na prošlogodišnjem okupljanju blogeraša.
Koristiće svaku priliku da napravi veliku priču od sitnica. Pardon, skandaloznih pojava. On će zvati kablovskog operatera, jer mu SpeedTest pokazuje 2% sporiju brzinu Interneta od deklarisane, o čemu je već pre poziva pobesnelo tvitovao. Zatim, s obzirom da telefonom komunicira kao pičkica, jer mu nedostaje tastatura, nezadovoljan šturim odgovorom operatera objavljuje status o tome kako mu je neprofesionalni službenik spustio slušalicu u pola rečenice. Njegovi virtuelni prijatelji, pogođeni zlom sudbom saborca, munjevitom brzinom retvitovaće njegove muke i nanoseći glavobolju PR-icama i njihovim "šta me sad smaraš, glupačo" direktorima.
Udostojiće ga tu i tamo zvaničnim odgovorom, nakon čega će svršiti i uzeti gutljaj prethodno napljuvane Kokiške i konačno mirno otići na spavanje.
- Direktore, direktore!!!
- Kaži, Lana, šta je sad opet?
- Istok Uvlaković je na Tviteru objavio kako želi našu kompaniju da zameni konkurentskom!
- Pa šta sad? Jebe mi se za njega, ko god da je. I kakvo je to ime?!?
- Neobično... Elem, taj status je retvitovalo još trideset uticajnih ljudi, a njih nekoliko je to objavilo na svojim korporativnim blogovima!
- Ret-titvovalo? Pa, je l' to neka ozbiljna situacija, šta?
- Kako nije?!? Oni sada najviše kreiraju javno mnjenje, znate?
- Dobro, de... Hajde, pozovi ti meni tog Uvlakovića, da bude naš gost sutra. Daćemo mu blokče, kalendarčić i hemijsku, pa će možda lepo da piše o nama ubuduće.
- Odmah, direktore, zakazaću mu sutra u podne.
.
.
.
- Dobar dan, gospodine Uvlakoviću, izvolite, uđite.
- Dobar dan, druže direktore.
- Hmmm, malo ste mi dežmekastiji nego na profil slici?
- Heh, ma to malo, privremeno, sad baš planiram da se fizički angažujem.
- Ako, ako, treba. Nego, čujem da ste bili nezadovoljni našim uslugama?
- Ma ne, to je stvarno bila sitnica, znate. Ja to samo…
- Ček, ček, šta je to? Da li je to… EREKCIJA?
- Heh, jeste, znate, nisam se nadao ovom pozivu, ceo dan sam uzbuđen.
- Lana, Lanaaa! Dolazi ovamo i izbaci napolje ovog mamlaza! Tako... i jebo te Tviter da te jebo, pa makar i propali dogodine. Popravićemo medijsku sliku nekom društveno odgovornom kampanjom. I reci molim te ajtiju da blokira pristup društvenim mrežama u celoj firmi.
Ženska osoba koja poseduje ogromnu tašnu iz koje stalno izvlači najneverovatnije predmete. Njena ručna torba po gabaritima više podseća na kofer a po opremljenosti može da se takmiči sa bilo kojom prodavnicom sitnica.
Zbog težine tereta ovu torbetinu je nemoguće nositi u pozi "šlog ruka". Nosi se isključivo prebačena preko ramena ili skroz spuštena, prihvaćena za drške, maltene vukući se po podu. Podrazumeva se da je telo blago nakrivljeno na stranu na kojoj se nalazi par kilograma težak teret.
U unutrašnjosti Meri Popins torbe može se pronaći sve, od igle do kamiona. Obavezno su zastupljeni veliki i mali neseser sa par sjajeva i karmina, obična i vodootporna maskara, ajlajner, olovke za oči, obrve i usta, senke, puderi, raznorazne četkice, obične maramice, vlažne maramice, ključevi od stana i za odbranu od manijaka, novčanik sa parama i povlasticom, četka, češalj, ogledalce, flajeri koji se dele po ulici, papirići od čokoladica, dezodorans, poneki časopis, žvake, kondomi ... a neretko se tu nađu i mnogo čudniji predmeti.
- Imaš žvaku?
- Uzmi slobodno iz moje torbe....
- Izvini, šta ti je ovo?
- Brufen. Uvek nosim par komada sa sobom, mnogo me boli stomak kad dobijem.
- Aha, ok ...
- Tu su negde žvake, samo zavuci ruku do kraja i naći ćeš ih.
- Jesam ovo napipala makaze?
- Jesi, izvuci ih sa strane da ti ne smetaju.
- A šta će ti časopis "Suza" sa imenima poginulih u Krajini?
- Delilo se besplatno u Knezu pa uzela ...
- Imaš ovde neki polu-pogužvani papirić a na njemu piše : Tea Leaves Set, Ornate Smoke Pot i Emerald Palace Window x 2.
- To mi je spisak stvari koje treba da kupim u Pet Society, to mi je važno! Vrati to unutra, odmah pored tih dlaka, to je ostalo od moje mačke kad sam je četkala!
- Izvini, a šta će ti levak?
- Pa, znaš kako, da olakšam sebi muke u javnom WC-u, samo ga prislonim i ...
- Koja si Meri Popins, ne verujem! Ne treba mi žvaka, hvala u svakom slučaju!
Mitsko biće koje nikada niko nije ni čuo ni video, ali je definitivno od njega nešto pročitao. Fantomsko stvorenje veoma slično Jetiju, Čupakabri ili, pak, Deda Mrazu; iako, naime, nema i najmanjeg dokaza da postoji, svi u njega veruju.
Elem, nastanjena na područjima oko Četa i Foruma, ova endemska vrsta ( koja to ustvari i nije ) se već godinama svojski trudi da ostavi kakav - doduše, virtuelni - trag o svom postojanju i slavnim trsiteljskim poduhvatima ali živog primerka koji diše i pije pivo do dana današnjeg NIKO ( pa čak ni jebeni Ber Grils; prim.prev.) nije ni upoznao a kamoli proverio njegov navodni pastuvski CV, a sumnjam da će se to promeniti i do onog dalekog trenutka u budućnosti kada za sto i kusur godina našeg dragog i voljenog Kaizena poput Volta Diznija budu zamrzli u jebeni kriogen, u nadi da će se kad-tad pronaći lek za smrtonosnu boljku koja ga je zadesila. Ipak, na ovom mestu bi valjalo - i to najviše iz razloga optimalnog trajanja ovog teksta - nabrojati par stidljivih primeraka koji se onako muški trude da ponesu tu laskavu titulu Jebača sa Vukajlije...ali me u tome sprečavaju pravila auto-cenzure koja sam nametnuo samom sebi ( koja mi, između ostalog, ne dozvoljavaju da govorim i o izvesnom autoru šarmantne pojave i štekarske fudbalske prirode i njegovoj "energetskoj" avanturi ). A i mogu nekako BEZ tih osam 'iljada minusa. Ne računajući duple naloge, razume se.
Treba, doduše, razumeti te hrabre ljude. Verovatno inspirisani ličnim seksualnim avanturicama ostvarenim širom virtuelnih društvenih mreža, ova gospoda su, prirodno, očekivali da svoj nepobitni dečački šarm iskoriste i na sajtu vrste Vukajlija gde bi do izražaja svakako došao i njihov isto tako dečački humor. E sad, da li zbog toga što to Bog nije dozvolio ili je, pak, Đavo navratio do Žargonauta i rešio da tamo i ostane, tek, pomenuti pristup je kod ponosnih, tvrdoglavih i izuzetno zajebanih Vukajlijašica naišao ( i dalje nailazi ) na neprobojan zid sačinjen od fora, fazona i igrica koje se obično završavaju sa sada već paradoskalnom rečenicom "Ne, nećeš jebati." Jer, u tome možda i leži glavni razlog nemogućnosti postojanja kreauture iz naslova - mi muški smo na Vukajliji konačno naišli na sebi ravne. A to je čudovište koje smo sami stvorili...idioti...
Džoni Kurajber: A ja, brate? Jebote - a JA?!?!
Txe Prof: Šta sad ti 'oćeš, Kurajberu?
Džoni Kurajber: Pa, JA jebem, bre! JA sam taj famozni Jebač sa Vukajlije!
Txe Prof: Nisi, brate. To je ljubav a to se ne računa...
Stanje uma, u kom nakon niza raznih nesrećnih okolnosti, doživiš neku običnu, svakodnevnu stvar kao ultimativnu sreću.
Ništa ti ne ide od ruke. Danas, juče, čini se kao da je oduvek tako. Dođeš, odeš. Kreneš u školu i u busu zaboraviš grafički koji si radio dve nedelje. A onda u školi izgubiš pare. Gladan, jer si naravno, jutros zaboravio da doručkuješ. Kreneš kući, i dvaput te izbaci kontrola. Izađeš iz busa, a on te poprska do po' leđa. Dođeš gajbi, fala Bogu, jedeš i povratiš se malo. Taman pomisliš da je sve super, da si povratio svoju sreću, kad ono prc!
Sedneš, igraš malo online poker. Izgubiš sve do zadnjeg dinara. Jest' da su virtuelni, al' stvarno boli dok ti ih neka debela Engleskinja uzima. E onda, vođen onom starom "Ko nema u parama, ima u ljubavi" javljaš se jednoj maloj bosonogoj, koju pecaš već dugo. Onako, pun samopouzdanja, dobijaš mrvu drugarstva iz milošte i šut po sred duševnog dupeta tako jak da te lansira do Petrovgrada. E a onda dođeš na Vuku i napišeš nešto.- Jebotee, šest nula skor! AAAAAAA, tvrdim, nenadjebiv sam!
Jeb'o ribu, jeb'o pare, jeb'o poker, grafički, školu...biću pisac, da! PIIISAAAAC!!!
Česta uzrečica kojom starije generacije skreću pažnju "novim klincima" kako je neko davno vreme, kada su oni bili mladi, uvek bolje od ovog današnjeg. Upoređivanje grozota i otuđenosti današnjeg vremena sa čednom, zdravom i bezbrižnom prošlošću ne zaobilazi ni jednu narednu generaciju i prenosi se sa kolena na koleno kroz vreme.
Kroz 40-50 godina od danas princip bi ostao isti, razlikovale bi se samo nijanse...
- E kad se setim starih dobrih vremena i ranih godina 21. veka kada smo bez i malo blama startovali devojke na fejsu samo jednim klikom, pa joj zalepiš link neke romantične pesme sa youtuba a ona ti uzvrati lajkom i vi tada krenete komunikaciju preko inboxa. Onda, kada se bolje upoznate, skupiš muda i pozoveš je da se vidite u tržnom centru. Nađeš se sa njom u Meku pa se najedete pomfrita i chicken burgera a onda se prošetate do Cineplexxa i odgledate Hobbita 3D u 48 high frame rate tehnologiji.... eeeeee to su bili dani a ne ovo danas, ovi današnji klinci su po ceo dan u onim svojim inkubatorima. Povežu se na one kablove, uguraju jedno crevo u dupe a drugo ukopčaju u venu i po dve-tri nedelje ne izlaze iz virtuelne realnosti. Tamo se ubijaju, kockaju i seksaju kad god hoće i sa kim hoće. Pa oni nikada neće osetiti uzbuđenje kada te riba koju si jurio po fejsu danima konačno doda za prijatelja ili kada izađe novi patch za PES 2013 ! Evo, Dragišin mali više ni ne ide na fakultet nego prati predavanja preko inkubatora. Sve je to go kurac, ja da ti kažem.... U moje vreme se znalo kako se polažu ispiti, gurneš bubicu u uvo i slikas Samsungom S5 sa 16 megapiksela pa pošalješ nekom štreberu da ti uradi za 15 evrića. Ma jebem ti ja tu njihovu tehnologiju kad ti možeš da dizajniraš ribu sa kojom ćeš da imaš virtuelni snošaj pa joj podešavaš obim grudi, kukova, boju kose... Ja ti u moje vreme odem na redtube, youjizz, pornhub, pa se lepo posvetim samo nekim cicama koje su prave, eeeeeeejj one postoje !
Ovo današnje vreme je totalno otišlo u kurac....
