Evo još jednog presipanja iz šupljeg u prazno, koje zaslužuje podrobnu psiho-sociološko-istorijsko-psihijatrijsku analizu. A ko drugi će se time baviti (u izostanku The Prof-a), nego ja.
S obzirom da smo u poslednjih 100 godina poraze doživaljavali uglavnom za pregovaračkim stolovima (pri čemu su naši delegati uglavnom bili u mortus-pijanom agregatnom stanju), svaka druga nacija bi se zapitala da li joj nešto fali.
No, Srbi, kao što već negde rekoh, veruju duboko u sebi da je diplomatija za pičke i da se svaki konflikt može rešiti nekom od sledećih diplomatskih strategija: nožem, puškom, ili topom.
I stoga je, zapravo pravo čudo, da srpska diplomatija otpočinje jednim genijalnim, i nadasve, miroljubivim potezom srednjevekovnog autokrate, kome i danas mogu da pozavide svi balkanski lideri.
Nemanja i Fridrih Barbarosa
Nekada davno, papa (i to dok je još uvek imao realnu moć) naredi svim katoličkim vojnicima da krenu u Jerusalim da oteraju Muslimane. E, sad, kako su se Nemci spuštali odozgo, došlo je do prvog i veoma logičnog istorijskog susreta dva naroda. Za razliku od znatno novijih lidera, koji će vekovima kasnije pomisliti kako možemo da se bije sa daleko jačima bez naročitih posledica, prvi veliki župan, Stevan Nemanja je uvideo da bi nas dotični zgazili i zguzili. Stoga je naredio svim Srbima da se ne mešaju i obezbedio zalihe hrane i vode nemačkoj vojsci dok je prolazila kroz Srbiju. Tako se Srbija (tada još u povoju) zahvaljujući diplomatiji veoma jeftino provela, ali to po Barbarosu nije imalo hepi end. Naime, bio je nepoverljiv (kao, uostalom, i većina Nemaca prema Srbima), i učinilo mu se da iz nekih starih rimskih tvrđava proviruje silna srpska vojska i da priprema zasedu. Barbarosa je sam na konju otišao da izvidi, upao u kanal koji okružuje jednu od ovih tvrđava, i sa 60-ak kila opreme na sebi, ni da je znao da pliva, ne bi isplivao. Tako je Jevropa stekla utisak da su Srbi miroljubivi Balkanci, a Barbarosa histerični, priglupi i smotani lider, nedostojan oslobađanja Svetog grada od nevernika.Dolazak Turaka
Nekih stotinak godina, Srbija je postajala sve jača, imala jaku vojsku, koja je činila da Srbima diplomatija postane samo neophodno zlo. I, korak po korak, postade Srbija carstvo. Međutim, svaka Augentalerova božja noga ima svoju Mijatovićevu prečku, te baš tada, postalo je jasno da nije sve u maču. Barem pojedincima. Neki izvori govore da je car Dušan, shvativši da dolaze Turci, i da mogu da pregaze pola Evrope, a da ni ne namignu, napisao pisamce papi, moleći ga za stvaranje koalicije, koja bi zaustavila prodor Islama na stari kontinent. Iste godine, papa ga je iskulirao, a i car je umro. Interesantno je da u narednih 30 godina, ama baš niko od novih srpskih lidera, nije ni pokušao da pregovara sa Turcima- carstvo se raspalo, a posle bitke na Marici korak po korak, stigoše Turci na Kosovo. Interesantno je da su Srbi tada imali dve opcije: da puste Turke da prođu do zapadne Evrope (kao Nemanja Barbarosu), pa da i papi malo mečka zaigra pred vratima, a mi da prođemo jeftino; ili da rizikujemo da u jednoj krupnoj bici žrtvujemo celokupno plemstvo, veći deo muške populacije i šansu da se zemlja brzo oporavi za nove izazove.
Državni vrh, na čelu sa dalekovidim knezom Lazarem, odlučio se za drugu varijantu. Sve muško što je moglo da drži mač spustilo se na Kosovo ravno, i izboksovalo najskuplji nerešeni rezultat u istoriji srpskog sporta. Ono sa čime Srbi nisu računali, jeste da više nije imao ko da nastavi borbu, niti da stvori novu generaciju ratnika (izginuli su muškarci zreli za priplod), dok je Turaka još uvek bilo ko žutih mrava. Uups! Tako smo, što reče neko, izgubili na produžetke, a zbog nedostatka želje da pregovaramo u 14. veku, sve do početka 19. nas niko ni neće pitati da li želimo da pregovaramo.
No o tome u nastavku...
Ni po čemu se ne razlikuje od tradicionalne osim po vremenu radnje i vremenu nastanka. Bitno je samo da se zadrži forma epske pjesme, dakle deseterac, slovenske antiteze, standardni počeci tipa "Knjigu piše...", "Poranio taj i taj, poranio rano u neđelju..." i izrazi kao što je "rujno vino", "đevojka" itd.
Ove pjesme uglavnom veličaju razne političke figure iz ratnog i poratnog perioda, ili pak pljuju po nekima od njih.
Ipak, osim političkih i sve ostale teme dolaze u obzir, samo se mora zadovoljiti jedan uslov, a to je da govore o događajima, jer je to osnovno u epici, za razliku od lirike koja govori o osjećanjima.
Ove pjesme i dalje nastaju uglavnom na isti način, uz gusle (na primer, MADE IN "LUDA KUĆA"), mada prisustvo gusala nije nužno, a autor je uglavnom nepoznat. Ostaju sačuvane kada ih neko zapiše, ili postavi na internet.
Evo jedan primjer:
Mili Bože, čuda velikoga,
kad ce šćaše u Melburnu gradu,
na Zemljinoj južnoj polulopti,
kad se šćaše Zemlja da okrene,
da se vrti od sad naopako!
Sve zbog jedne žute lopte male
što se tuče lopatom po polju,
od sportista - svetskih velikana!Nameri se junak na junaka,
Deli-Rože od Švajcarske strane
na našega Tipsarević Janka.
Goniše se letnji dan do podne
usred zime 2008.
po teniskom polju velikome.
Goniše se pet setova celih,
u svakome po dvanajest gejma,
u petome još i više beše.Loptu tuče Rože Federeru,
gde udara tu trava ne raste!
Vraća Janko kolko ima snage,
neku vrati a neku batali!
Loptu tuče Tipsarević Janko,
gde udara ni sudija ne zna
a kamoli jadni Federeru!
Trče oba po celom megdanu
kano da će jedva ostanuti,
svojoj deci obraz sačuvati.Goniše se letnji dan do podne
da ni jedan pobedio nije!Dojadilo vili Primorkinji
te namignu dvaput Federeru,
ne bili se megdan okončao!Aoj vilo, nigde te ne bilo!
Što preveri srpsku veru tvrdu,
katoličku zagrize jabuku,
katoličku jali protestantsku!?
Da Bog da ti u grlu zapalo!Nego Rože junak od megdana,
i sam reče Tipsarević Janku
da je šteta što nijesu oba
na tron slave jednako popeti –
jer je tako ustrojeno bilo.
Osta megdan da se ovaj pamti,
Od sad, zasad, sutra i doveka!Nego vila Federera klela,
zaklinjala Svetim Antonijem,
i šiptarskom materom Terezom:
„Sa Srbima ne zameći kavge,
jer ti više pomoći ne mogu.
Srbi su ti loptice junaci
kakvih nigde u Jevropi nije
A kamoli u zemlji kengura!“.To Rožeu vrlo žao bilo,
ne mogaše srcu odoleti,
niti srcu niti dolarima,
te na megdan opet izilazi,
nikom drugom nego Đokoviću,
mlađanome srpskome junaku,
koj’ od sebe gradi komendiju
ne bi li se zabavila raja
koja gleda kako se on sprda
sa Nadalom ili Šarapovom.Kako Rože na megdan izađe
Novače mu poteže reketa,
rasturi ga u tri seta ravno.
Nije vila ni makla se bila
A Federer propanuo slavno.To se proču kroz sva četir’ carstva
da Novaku više premca nema.
Zakukaše svetske glavešine,
od biznisa veliki mudraci.
Eto njima jada iznenada,
de Novaku protivnika nema.No im vila opet dobra bila!
Pokaza im crnog Arapina,
Iz Le Mana francuskoga grada.
Silan junak na ovome svetu,
Vilfrid Conga od oca iz Konga!
Razbio je Edija Mareja
i velikog Nadal Rafaela,
koji prste u dupe zavuče
pre nego će lopticu da tuče.Lukavi ga Sarkozi poslao,
ne bil’ Srbu mog’o nauditi!Megdan biju Conga i Novače
u nedelju kad im vreme nije,
u nedelju na Svetoga Savu,
u Melburnu na sred stadiona,
gde se sjati sto hiljada duša,
mnogi Srbi i mnogi Francuzi.
Svi u dreku, svaki za svojega!Zalud vika povelika beše,
ne mogaše Conga odoleti
Đokoviću - planinskom sokolu!
Oznoji se crni Arapine,
udarajuć’ i zdesna i sleva
i svakakvu loptu više glave.
Al’ Đoković na sve odgovara,
kad u ćoše a kada u mrežu!Vreme malo zatim potrajalo,
boriše se tri, četiri sata,
Osta Novak junak od megdana!Stade cika širom stadiona.
Raduje se i staro i mlado
Što je Srbin najbolji na svetu.
Još se više po Srbiji slavi!
Svetog Savu Srblji proslavljaju,
i uz njega Đoković Novaka!
Raspored koji se najčešće sređuje po godištu ljudi...
- od 0 do 3 : odmah pored roditelja, paze te kao malo vode na dlano, govore ti svo vreme kako da jedeš i hvale te pred ostalima
- od 3 do 12 : na kranjem kraju nekog stola ustvari ima specijalan minijaturni sto za tebe. Upoznaješ se sa drugarima tvog godišta, raspravljate o tome da li je jači Crveni ili Plavi rendžer, ili se svađaš sa nekom devojčicom oko toga da li su dečaci ili devojčice pametnije.
Devojčice pošto ranije sazrevaju, gledaju na dečake kao na malene balavce.- od 12 do 18 : e, postaješ muško. Kao takav sediš za pravi sto, ali skroz pri kraju sa ostalima tvoga doba. Ako si pak dobre duše, žrtvuješ se pa se vraćaš za minijaturni sto da čuvaš one od 3 do 12. Inače sada raspravljaš o tome da li je jači Partizan ili Crvena Zvezda, ili se svađaš sa svojom devojkom oko toga zašto su ženske tako komplikovane u ljubavi. Pošto devojke u tom vremenu brže sazrevaju, one još misle da si u kategoriji od 3 do 12 - što u duši i jesi, pa one ranije napuštaju proslavu da se sastanu sa svojim momkom koji vozi Harlija ili BMW.
- od 18 do 30 : period kada polako počinješ da se ističeš u društvu, al' shvati da u duši nisi mrdnuo dalje od 12 godine. Kao student raspravljaš o tome da li je bolji Haineken ili Jelen ili se svađaš sa svojom devojkom oko toga zašto ne možeš da je razumeš. Ipak, rado se vraćaš nazad na mesta prethodnih kategorija - u nekim slučajevima još uvek si na prvom nivou pored roditelja koji te čuvaju kao malo vode na dlanu. Devojke u ovo vreme shvataju da su svi muškarci večita deca, pa te merkaju jer si još mlad i zelen, a i ako imaš sreće ti si taj koji sada vozi BMW.
- od 30 do 45 : Vrhunac života, ti si u centru stola. Predstavljaš simbol stuba društva i sada kao ozbiljan čovek raspravljaš da li je bolji Tadić ili Nikolić dok se svađaš sa ženom oko toga zašto si se oženjio njom kada je komplikovana do zla boga. Ti si bog za devojke daleko ispod tvog godišta i sa svojim bogatim životnim iskustvom shvataš da su one samo klinke i pitaš se zašto si toliko o njima lupao glavom. Sada kad god koristiš priliku bežiš na niže kategorije da se podsetiš dana kada si bio klinac, ali i da gledaš kako tvoj potomak izrasta i prolazi kroz sve što i ti kod stolova, i samo plačeš što ne možeš da imaš ponovo njegove godine, a svoje iskustvo.
- 45 do 65 : ti si sada u odnosu na centar proporcionalno u istom mestu kao i kategorija od 18 do 30. Više nisi najvažniji stub društva, ali si i dalje solidan oslonac njemu. Više ne raspravljaš šta je u čemu bolje, boli te dupe jer sad ne možeš da biraš, jer moraš da plaćaš BMW svom potomku ili miraz svojoj ćerci. Počinješ da dižeš ruke od žena, i svađaš se sa svojom oko toga zašto ona zaboravlja da ti opegla košulje. Ne bežiš više na niže kategorije, jer sada potpuno ne možeš da shvatiš omladinu i šta se sa njom desilo i zbog čega je zapala u takav razvrat i blud, kada u tvoje vreme toga nije bilo.
- od 65 do 80 : Eh, godine penzije. Gledaš svog potomka kako je u centru stola i sećaš se kako je nekada... kako je ono nešto bilo, ma nije važno ova starost te je skroz uhvatila. Mladima daješ korisne savete svog životnog iskustva koji oni naravno ignorišu jer oni kao znaju bolje od tebe čoveka koji si sve to preživeo. Sediš na kraju stola, sa ostalima koji su uspeli da prežive do sada i ponosno zaključujete da je bolji bio Crveni Rendžer i da Jelen ima bolji osećaj u grlu od bezakoholnog Hainekena. Partizan i Zvezda su isti, sve to vode neki sumnjivi likovi i to više nije važno, jer sve je to deo života. Starice vide dede i dalje kao nedorasle dečake, ali shvataju i da one nisu dalje odmakle od njih. Što se tiče tvojih pokušaja da razumeš ženski rod, to si konačno svrstao u otkrića jednaka nalaženju Svetog Grala ili Atlantide, ali za celu oktavu teže od njih, a sa ženom si ionako do svoje šezdesete sve rekao što si mogao...
- od 80 do naviše : ti si odmah pored tvojih potomaka. Možda si ostao jedini od družine koje je ponosno krenula da osvaja mesta na stolu na početku života. Sada ti je jedino važno da li bolje upijaju Pampers ili Boni Suprims pelene jer ne znaš da li ćeš stići do WC-a, dok te tvoji potomci gledaju kao malo vode u dlanu. Sa svima ispod tvog godišta, deliš neki koristan savet da živi umesto da previše razmišlja o banalnim izborima, ali ne vredi kada je u punoj snazi i misli da može da osvoji svet. Žene su.... šta su to ono beše neka mitska bića ili nešto drugo ?
Deca ti se keze, mladi te poštuju, a tebi je jedino sada važno da li tvoje pelene zaista imaju dobru moć upijanja.
To ono kad igraš utakmicu, pa misliš da ćeš izgubiti, pa daš gol ali iz teške situacije. Pa onda kaže komentator da si pobedio sebe. Ne budalo, šta to pišeš? Kakav fudbal, kakvi bakrači. On je bre dečko pobedio sebe, otišao tamo gde nije verovao da će ikada moći, daleko u nebeske visine gde se spaja bol sa uspehom. Tamo gde moraš biti lafčina da bi zakoračio. A gde smo nas dvojica, a?
Gledaš u aparat.
"sine digni diplomu da se lepo vidi". Ponosan si jer si ostvario ocu i majci životni san, koji si im toliko puta stavljao na klimave nogice, prvi put kad si u osnovnoj sa Mićom Zlaticom obio trafiku u komšiluku, jer si mislio da je to pobeda. Kasnije kad si se potukao sa interventonm i završio u pritvoru jer si pijan kamenjem gađao uličnu rasvetu posle seoske slave. Ali sve je to prošlo, uozbilji si se, postao čovek, a danas i akademski građanin.
Svi su oko tebe veseli danas. Otac ponosan kao sekretar centralnog komiteta u svoje vreme. Oko tebe se muva, udara po ramenu, nudi rakiju. Drago ti je. Ispunjava te neka čudna sreća, nisi ovo nikada osetio, pa ti je situacija strana i nepoznata. I treba da budeš srećan. Ali da život ne igra žmurke sa nama, onda bi to bio san. U snu nema žmurenja, tako su nekada davno rekli. Ona te muči. Nije ovda, sada kad si ceo život sanjao ovaj trenutak sa njom. Slika ti ide ispred očiju kao one reklame na vetar, što se vrte i prkose nebu. Ma šta mi vredi sve ovo, razmišljaš, ali nemaš odgovor. Tu su ljudi koje voliš, pa upijaju to kao zemlja kišu posle pljuska. Ma samo da je ona tu, razmišljaš, pa da život proglasiš savršenim. Ali nije.
Prošlo je i to slavlje, prolaze dani kao vozovi. Komšija Steva je u Americi. Zove te da dođeš tamo, kaže ima posla, ima budućnosti, ima sreće. Ni u to ne veruješ, ali pakuješ se u tišini jednog dana, dok majka ponosno u suzama gleda da ne zaboraviš parče pite za usput, i sliku Svetog Georgija, krsne slave. Otpozdravljaš i odlaziš. Ponosni su kao nikada na svetu. A tebi... tebi u srcu i dalje ona praznina, ali trpiš, misliš, možda tako mora biti, jer da nema one žmurke u životu...
Steva je pošten čovek, selo mu urezalo onu boru poštenja na čelu, primio te kao brata rođenog. Našao ti dobar posao, mnogi bi rekli i dovoljnu sreću.
Prošla je godina, a ti si sve zaboravio. Misliš da ti je svejedno, ni glasa joj se više ne sećaš, kažeš... Uspeo si...
Na aerodromu te čekaju majka i otac, ne puštaju te iz zagrljaja. Odlaziš kući, samo ovaj put srećniji nego pre. Odlaziš sa društvom da se setiš starih dana. Krvav je lebac preko bare, ali ne priznaješ to. Tebi svi zavide, ti svima zavidiš, ali i niko to ne govori.
Srećeš je... Gledaš u oči, i sećaš se u sekundi svega. I glasa, i osmeha i očiju... Lepšu nego ikad. Što ste se rastali ni sam ne znaš da kažeš... Odlaziš kući pognute glave, kao junak iz izgubljenog boja, kad je glavna misao da li bi bilo bolje da je poginuo. a na vratima čujež majku kako kaže komšinici Desi, koja je došla da te vidi posle toliko vremena... " srećna sam kao krsna slava, moj je Mića pobedio sebe, uspeo je, srećan je!" A tebi posle svega je jedan pogled bio dovoljan da se sve vrati.... Jesi postao jači čovek? Stvarno, jesi li pobedio sebe moj Mićo, moj Miroslave?
Nepovrat propuštenih prilika kroz bahatu prizmu filmske replike zapaljenih sela. Svođenje računa na manje popularan način i omaž vozu na koji samo malo okasnismo. Kajanje.
:Radismo onako kako htedosmo i naravno pritom bejasmo valjani, časni i pošteni, već nam sutra nametnuše drugačije! Valjda smo se snašli! Ko danas dohvatio obojke a ko opanke bolji je makar onoliko od onoga što sutra neće ni toliko!... Fora, je l'? Hehe, jepse pesimisto!:
...
- Gazda da dovršim... i samo po još jednu! Duplo plaćam ako treba!
- Ne mere sine... propisi su propisi! Zatvaramo diskoteku!
- A juče je moglo... Pa dajte prijatelji, učinite! Čika Sreto vi me bar znate... Pa moj ćale je klarinet u vašem bendu svirao... Još jedna tura!
- Alo, decxko!
- Ali...
:pljus:
...Da zajebano, tako je... Ekskomunicirati te, tek onako, nenadano... jebeno, skoro kao suza mladih skviterki Lauša, da tako narodski reknem i kršnog Obilića spomenem, Vukovog zalizanog doktora medecine, oficira s ružom, Šmajsera... Pa da, i ja se povremeno rastužim i dozvolim sebi da mi pređe koja kap baklavice ili oka svetog tog... Prošlo je podosta, možda ne godina, kanda nedovoljno, ali 3 656-ti dan sigurno... prdalo se u čabar još onda i to većma mnogo, no ne samo tako javno i tako dramatično... Svi smo mi tako pomalo, pa se posle kajali, plakali, poistovećivali...
- Decxko, grudvaš se, aaa???
- Jok tebra, ja emotivac...
- Aaaa to... evo još šargarepicu umesto nosa i pesma! Ojhaa!
- Aaaa???
- Patetika... i to ona najgora!Hehe, razmišljam nešto, da su me onomad poslali u zatvor, eventualno stavili neku nanogicu, za npr. neko delo koje ću u budućnosti počiniti... :Hmmm! Kako bih kul ispoštovao taj pritvor, valjano:... bar bih imao neko opravdanje dangubljenja a ne epitet mrcine i parazita. Pa nisam ni ja nepismen, pisaću... Da pisaću, hehehe i nepismeniji su to radili i gluplji. Dobro, možda ne gluplji ali zar je to sad bitno, koristiću pseudonim, princ od Luvra, hehe, dobro je to, načitano, bolje nego Bole litar-litar. Luvr, haha... Jebem ti francuski zamak, kuj mu ime samo dadnu? I sve prvnje sprave tamo denuše! Ko u zatvor, dete im...
- Alo Đekile, decxko...
- Nije mi dobro... vidim duplo, my dear Hyde... Sve više sam s njom, čak i kad sam sam... Znaš, žena, opet vidim je, a ona više voli nežnu reč makar bila i glupa nego pametnu, ako je gruba... A često opet nemaš mogućnosti da kažes ono što ti je na srcu, pa da posle i stradaš! Premlatiće te i da ne progovoriš, da iza tebe ostane sramota ili ćutanje...
- Hahaha... ako se sećaš zajedno smo čitali Tvrđavu, nemoj mi te Mešine fore!
- Ne, ne, naprotiv... ja je čitam i dalje, iznova i iznova i proživljavam i dozivam, ponovo a opet drugačije!
- Na čemu si stari? Maksel devedestka, Đani, lepi Mića, budi Bog s nama nije valjda da si diro moje ploče Smaka???
- Egregor!
- U jebem ti sunce! Najbolje je da ti ipak malo odspavaš!
...
I eto opet se setih te štikle, više onoga iznad... pune su, ali ne previše, ja ih volem... opet jezik moj pogani bi brz pa zasra... a sad bar da ih samo malo, bar one prenesene pulzacije međuprostora...
Titititit...
Titititit...
- Kasniš, ustaj, ajde!
(Aukurac, opet ista priča... Ostalo mi još samo pola pive, mogu s nogu da dovršim čini mi se... a izbacuju me... ponovo! A ono kaže... tadadadadam!)
- POJZEENNN! Odoh!!
- Aa?
Vremena se menjaju, a sa njima i ovaj naš sajt. Evo jedan (ne)realan prikaz našeg sajta u budućnosti.
Zamislite, izbije novi sukob u svetu, i nijedno mesto u Srbiji nije bezbedno, sem jedne ulice koja se zove: "Vukajlija". U nju imaju pravo na pristup samo oni koji su bili registrovani na sajtu pre rata... Pitate se kako je ulica Vukajlija bezbedna u ovom sukobu? Tako što su oni koji su pokrenuli ovaj rat(Masoni, Jevreji, Svetska Vlada)... Često svraćali na ovaj sajt i dobro se smejali, posterima, reakcijama i definicijama. Pak, su onda, sklopili ugovor sa vlasnikom sajta, da će oni poštedeti njegov sajt i članove tog sajta, smestivši ih u ulicu bez sukoba, a za uzvrat vlasnik sajta, će zaključati sve postere i reakcije, i omogućiti samo Masonnima i Jevrejima da uživaju u njima, i da se smeju. Ulica, pored asfalta, ima 2 velike zgrade. Jednu sa jedne, jednu sa druge strane ulice, tj. levo i desno. Na golom asfaltu stanuju gladni i žedni nekadašnji čekaoničari(klošari). Kada je zima grejemo se tako što palimo vatru u buretu, i krijemo se ispod balkona, jedva preživljavamo. Tu smo svi mi iz čekaonice. Imamo i jedan laptop, sa koga se 3 do 4 puta na dan preko Skype-a, javlja Feid iz Češke. On se kurči jer Češka nije u ratu, pa snima sebe kako: pije pivo i jede viršle... A vi čekaoničari, ko vas jebe. A svi oni koji sada povremeno dolaze na Vukajliju, oni će i tada dolaziti, kod nas će sam prespavati, a preko dana lutati, ali tu su negde, uvek. Iz jedne od dve zgrade, zgrade preko puta, često izlazi Zelen Lukac, koji nas obilazi, i preti nam, kako će da nas otpiše sa liste spašenih(banovaće nas). Ta zgrada iz koje on izlazi jeste: "KAFANA", tu su svi iz čet sobe kafana, vrata kafane su uvek zatvorena. Iz kafane često izađe Dilan Dog, koji nas zajebava, jer smo sirotinja... Uživaju unutra u toplom ambijentu, dok se mi čekaoničari smrzavamo k'o pičke. Znamo mi odprilike kako je unutra, iz priča: Rusa, Rocky-a, Mlade koji imaju pristup kafani, ali su često sa nama na ulici. Iznad te zgrade nalazi se gornji sprat, sa fasadom i cvećem, taj sprat je ustvari čet soba: "TERASA". Tu su najelitniji članovi, žive k'o Buržuji i bole ih kurac. Skoro nikad ne silaze dole kod nas u Čekaonicu, samo nas pogledaju uz gađenje, sa balkona. Preko puta te zgrade, tačno iznad nas nalazi se desetosprati dvorac(ona druga zgrada). Taj dvorac je zaključan i čuvaju ga 50 pit bulla, kao i: lanci, katanci i laserski zraci! To je Kaizenova lična rezidencija, retko ko je išao tamo. Ima 9 sprata i dvaki sprat dat je jednom moderatoru, na korišćenje, samo deseti je Kaizenov. Taj dvorac je takođe skladište, i mesto gde se čuvaju zaključane reakcije i posteri. Svaki sprat ima svoj balkon, i moderatori nas gledaju sa visine, više nego ovi sa terase. Na samom vrhu je taj famozni Kaizen, osnivač Vukajlije, i neka vrsta našeg Velikog Vođe, za njega skoro niko u čekaonici i na Vukajliji nije čuo, niti video(sem Rusai, Rina, i još nekih opasnih baja). Ponekad nam se učini da vidimo neku osobu na tom desetom spratu, kako nas posmatra, dok pije najskupje vino. Neki čak kažu da on piša po nama odozgore, jer mu se može. On je takođe član Masona. Mi svi čekamo kada ćemo biti proterani sa ovog svetog mesta, uz miris Kaizenove mokraće(masovno banovanje). Bar se tako priča... I eto tako ja zamišljam budućnost Vuke...
PAZARAC(22.12.-21.01.):
Rođeni u ovom znaku ne vole sredinu. Ili su skromni, dobri ljudi, ili teže ka ostvarivanju bogatstva. Snalažljivi trgovci u oba slučaja. Prodaju ti za čas dva broja veće patike, ti im budeš zahvalan, osjećaš se kao faca, i daš pare unaprijed za još jedan par. Može i na veresiju. Vole modu. Ne vole modu prošle sezone. Vole Samsung uređaje bez ruba(edge). Imaju NP registracije plus broj. Slažu se sa rođenima u znaku Konobarice. Ne vole knjige, bosanske ćevape, Tutince i rođene u znaku Žare i Goci. Njihov simbol je troduplo slovo P, izvezeno zlatnim koncem(Philipp Plein Pazarac).
edit-dodatak: Pazarac ne mari za privatni konkurs, jer je na ženu. Ni za drugi. Ni za treći od bau-firme. Firma je na amidži, a stan na tašti. Ima brata u svakoj evropskoj metropoli.
BAUŠTELAC(22.01.-21.02.):
Ove osobe često najebu. Iako čvrstog karaktera u poslu, imaju svoje poroke. Često samci, pa sve što zarade, ostave petkom u obližnjoj kafani, jer misle da konobarica ima pik na njih. I tako mjesecima. Neće da shvati da konobaricu guzi neki firmaš sa X-peticom, koji je pokupi iza ćoška, nakon što ona izbroji Bauštelčev bakšiš. Kad shvati da će ostati suvog spolovila, ogovara je, pričajući da je teška kurva. Druga verzija Bauštelca sjedi u kladionici i još rijeđe trti. Kad dobije tiket, ide u studio "Ming-Ling", i jebe bubuljičavu Tajlanđanku za trideset eura. Na poslu sutradan laže kako mu je bilo super, iako nije svršio, i kako mu je kurva dala privatni broj telefona. Slaže se sa znakom Žare i Goci, a ne podnosi se sa Firmašem. Njihov simbol je sintetička majica sa V-izrezom.
KONOBARICA(22.02.-21.03.):
Rođeni u znaku konobarice su prepuni avanturističkog duha. Skloni sujevjerju i misticizmu, osim kad naiđe vidovita Ciganka, koju tada ismijavaju. Najčešće razvedena, preko 25 godina, sa djetetom "dole", zbog kojeg radi, jer kako kaže, ne voli da čisti švapska govna, a i bolja je para u kafani. Ili pak mlađa, stalno okružena muškarcima sumnjivog morala, ne vara dečka, nedaj bože je l', to radi jer ne može naći bolji posao, a i što da ne spoji izlaske i novac, a pušenje u BMW-u prije spavanja nije prevara. Slaže se sa svim znakovima i podznakovima, osim Bauštelca, a njen simbol je ljubavni par, Albanac i Slovakinja.
POŽAREVČANIN(22.03.-21.04.): nema opisa
FIRMAŠ(22.04.-21.05.):
Njihov zaštitnik je kreditni institut "Stefan & Meri". Vole da riskiraju. Odlikuje ih snalažljivost u neplaćanju redovnih radničkih plata, te u organizovanju skupih motornih vozila na "lizing". Ne podnose drugačije od njih, pa se uglavnom grupišu. Njihov moto je "šta će ti stotka za djecu, kad meni treba za dvije pjesme uživo". Nevole Bauštelca, plaćanje Krankenkasse, a slažu se sa Gošom Prevarom i Selfie-Boemom.
Njihov simbol je "kleiner brauner" i ispružen mali prst.
CIGANIN(22.05.-21.06.):
Izrazito osjećajne osobe, sklone depresiji, ukoliko im ponestane Asbacha. Inače vesele i snalažljive. Ovo je najsujevjerniji znak. Štede mjesecima da bi platili veselje, na kojem onda sve pare daju na armuniku i ćemane. Za razliku od rođenih u znaku Vlauca, ovi znakovi se tada iskreno, i iz duše izvesele. Psuju majku jedni drugima na youtube, jer se ne slažu oko toga, ko je bolji, Aca Čergar ili Dejan Kostić. Po mišljenju naše redakcije, Kostić je ispao šupak jer je upao Čergaru u foršpil kad su svirali zajedno, a Čergar ionako jede govna sa predugim improvizacijama. Skala gore-dole. Mrš u kurac!
Slažu se sa osobama u znaku Žare i Goci, Bauštelcem, Konobaricom, mrze Vlaucu, a njihov simbol je, u zavisnosti od plemena, "GRAND-sala", "Kazablanka" ili autoplac u 21. Bezirku.
VLAUCA(22.06.-21.07.):
Najvrijedniji znak u našem horoskopu. Ujedno i najštedljiviji. Voli cvijeće žute boje, kao npr. suncokret. Voli zlatno prstenje. Ponosi se srpskim rodom i hrvatskom domovinom. Ček, ... ne, ...to je bio Nikola Tesla, koji također rođen u ovom znaku(10.07.). Radi više poslova odjedno i to voli da pokaže statusnim-simbolima, poput zlatnog lava koji ubija zlatnog tigra na zlatnoj Versace-ogradi. Sa muzičarima se prije veselja dogovara oko kasnijeg vraćanja bačenog bakšiša, da se trotz raskoši ne ugrozi zidanje petog sprata na njegovom domu. Ne podnosi pijanice, raspikuće i nevjerne žene. Slaže se sa rođenima u znaku firmaša. Njegov simbol je žuta, na dva sata iznajmljena, dugačka limuzina marke "Hummer".
CAFE-CREAM(22.07.-21.08.):
Ovaj znak odaje najveće poštovanje svom zdravlju i izgledu. Samoprozvana elita i nešto kao metroseksualni-htio bih biti-mangup. Još-ne vegan ili vegetarijanac, jer potomak balkanskih mesoždera, ipak pazi šta će tokom radne nedjelje pojesti, ne bi li što manje uvlačio stomak prilikom ulaska vikendom u najpopularnije bečke fancy klubove. Ukoliko ne diže ruke u trećoj generaciji na "sve je postalo pepeo i dim", svoje vrijeme provodi sa istomišljenicima istih frizura, najčešće u "Fit-Inn-u"- Ottakringerstraße, te u solariumima sa prefiksom "turbo", "turbo-max", "turbo-turbo-pharaone", itd., slušajući na mp3-playeru i Dr.Dre "beat" slušalicama turbo-folk. Odlično se slaže sa Vlaucom, ne podnosi Bauštelca i Ciganina, a njegovi simboli su očev Audi A6, Rasta i Ana Nikolić, te maslinovo ulje, te majica na bretele.
GOŠA PREVARA(22.08.-21.09.):
Jedan od najtajantstvenijih znakova. Bečki Džejms Bond nula, nula, nula. Svuda ga ima, a niko ne zna gdje stanuje, za što postoji debeo razlog. Naime, ovaj znak je sklon upućivanju neistine sagovornicima. On vreba friško meso u gradu, naivne bauštelce, konobarice, osobe koje ne vladaju njemačkim jezikom, birokratijom, te im obećava šarenu lažu, poput sređene A2 diplome, bugarskih papira, mađarskog pasoša, sređenog stana, te raznih drugih bajki, za koje se dobroćudni naivac može uhvatiti. Naravno, traži jedan dio para unaprijed, a potom se pravda još većim bajkama ili se jednostavno ispari, kao prdež-mamurac.
Slaže se sa Selfie-Boemom, Cafe Cream, mrzi Bauštelca, Konobaricu i obećanu riječ. Simboli su mu tašna-aktovka i Baron iz filma "Kad porastem biću Kengur".
PAPIROLOVAC-OPTIMISTA(22.09.-21.10.):
Znak sklon optimizmu i u najtežim trenucima. Muzički jako nadaren. Kao Vojvođanin, on vlada svojim emocijama poput hladnog špricera, ne shvatajući realnost oko njega. Svoju pozitivnost projicira na druge, pa nerijetko uspjeva u svojim namjerama. Ne kao drugi, zabrinuti i uspaničeni, on zamišlja već čim uđe na teritoriju EU, kako će naguziti debelu Švabicu i sa njom opušteno provesti pet godina, a potom dovesti familiju. Ženi će reći da ju je platio, a da ga muči CIA da joj sve prizna, ...neće ništa reći, ...jer mu je mrsko. Slaže se sa svim znakovima. Njegov moto je "daće bog", a simbol mu je jezero Balaton.
ŽARE i GOCI(22.10.-21.11.):
Teška dobričina od horoskopskog znaka. Kao od brda odvaljen, zdrav, pije, puši, a ima sve zube, koje mu čuva vedri duh. Mrzi drogu i malo pivo podjednako. Tuguje za rodnom grudom i zlom sudbinom što ga natjera da zatvara kafane u tuđini. Kad ga pitaš što se ne vrati, kaže "idupičkumaternu, vrati se ti". Kad si njegovog mišljenja, voli te k'o brata, grli te, tjera da pjevaš i časti sve redom. Ako se ne slažeš "šnjim", onda ga nisi dostojan, nisi "čojk", a iza leđa si ponekad šupak i peder. Njegov moto je "eeeeeepaaaa", "ojhaaaa" ili "držse mala držse", slaže se sa Konobaricom i Bauštelcem. Ne podnosi Pazarca, ne podnosi kad neko pije na crtu pa ne plati. Simboli su mu tespih, tetovaža manastira Ostrog ili krunica svetog Ante, u zavisnosti od plemena.
SELFIE BOEM(22.11.-21.12.):
Umjetnička duša željna pažnje. Voli napredak i tehniku i stavlja je ispred duhovnih vrijednosti. Uvijek opremljen najnovijim inovacijama, u kući i u džepu. Jako komunikativan znak, naročito preko društvenih mreža. Pazi veoma na higijenu. Ali ne kao Cafe Cream, ovom znaku je više bitan izgled na društvenim mrežama, nego uživo. Legenda kaže da se ovakve osobe mogu naći i van Beča. Voli da fotografiše naručeno piće, najradije kantu Red Bulla s ledom, kantu s Vodkom, kantu sa Heinekenom, ...uglavnom naručuje na kantu. Kad kanta opremljena vatrometom stigne na sto, ovaj znak se naglo oraspoloži, slika kantu iz svih uglova, onda sebe, onda sebe sa pićem, onda sebe i društvo sa pićem, onda sve to objavi munjevito na Instagramu i Fejsu, zatim se opet smrkne, skloni kes, i nastavi čeprkati po mobilnom uređaju. Sa ovim znakom je provod zagarantovan. Super se slaže sa Cafe Cream, iako ga ovaj ogovara. Također se slaže sa Vlaucom. Ovi znakovi su u astrološkom smislu čak u srodstvu. Ne podnosi rođene u znaku Žara i Gocija, te Pazarca, unatoč sličnim karakteristikama. Njihov moto je "samo jednom se živi", a njihov simbol je japanski turista iz Fukušime.
Boj za Badnjak je sastavni deo tradicije gotovo svih pravoslavnih naroda sveta a moze se reći da su Srbi toliko dobro izučili ovaj vid Božićnog razračunavanja sa bližnjima da su postali magistri ili modernije masteri ove drevne veštine.Naime 6. januara na Badnji dan širom vesele nam i postom izmučene otadžbine (post se smatra i uzrokom Božićne psihoze ) na trgovima uglavnom ispred crkve okuplja se velika količina vernoga naroda ne bi li prisustvovali paljenju Badnjaka.Ovakve manifestacije teku u istinskom hrišćanskom čovekoljublju sve dok ne započne podela osvećenih badnjačića a tada na scenu stupa opšti metez primena brutalne fizičke sile (uz pomoć štapova palica štanglica i svih raspoloživih delova tela) u tom trenu vazi samo jedno pravilo - preživljavanje najjačih.
Sombor Trg Svetog Đorđa, isped istoimenog hrama 15:30 časova
Uz ugodno pojanje dečijeg hora, nasmejana masa verujućih tiska se na centralni gradski trg koji je mali da bi primio sav zainteresovani pravoslavni živalj.Vlada Božićni duh , i dok se mirbožiš sa u Hristu braćom i sestrama i ne slutiš šta ti sledi.Na okićenom kamionu uz pompu i policijsku pratnju dolazi i Badnjak koji varoški prota uz prigodan govor uz pomoć uglednika gradskih (gradonačelnik, predsednik lovaca , šef loklnog kud-a i po koji kontroverzni '' bizmismen'' pride) polaže na oganj a u tom trenutku počinje i sneg da pada.Omađijan ovakvom scenom i nesvesno se približavaš vatri (prva greška koju ćeš zauvek pamtiti i sam sebe zbog pravljenja iste proklinjati).
Poput zalutalog kuršuma oštar piskav krik na zemlju oborenog starca označava početak sezone lova na Badnjak.Pokušavaš da se izvučeš iz gomile ali je prekasno zakrvavljene oči ''bližnjih'' govore ti sve - njihova fanatičnost u vezi sa badnjakom i otimanjem oko istog ekvivalentna je uverenju Malteških krstaša, jednom rečju biće krvi.
Shvativši beznadežnost svoje situacije nemoćan da se odupreš toku sudbine odlučuješ da se i ti umešaš u ovaj mali Gazimestan 21. veka.Međutim iako svojim gabaritima daleko nadmašuješ okolinu fali ti onog najvaznijeg - iskustva , jer neki od učesnika imaju višedecenijski staž i stekli su tokom godina crni pojas 5. dan iz laktanja i sličnih borilačkih veština (dodatno usavršenih u čekaonicama redovima za hleb benzin... ).
Nagli udar u predelu leđa skoro da te onesvešćuje i zanosiš se na levo dok ti se pred očima magli i igraju zvezdice tokom pada krajičkom oka vidiš kako 12. vojvođanska penzionerska udarna brigada bez milosti gazi preko omladinskog eskadrona (deca 10-12 godina u smrtnom strahu ).Dok očajni roditelji svoje naslednike izdižu na ramena u strahu od razjarene rulje osećaš nešto toplo po licu - krv iz laktom razbijene arkade , pred očima ti se mrači i pomišljaš na porodicu , devojku otadžbinu...kraj je blizu.
Međutim unutrašnja sila te odjednom obuzima i gura napred u strahu da ne osramotiš slavne pretke dižeš se i rukama ''starce na buljuke nagoniš'' u tebi ključa krv kosovskih junaka i ništa još nije izgubljeno.Skačeš u pokušaju da ''ofanzivnim skokom'' dođeš do jednog od bačenih badnjaka ali si si dvadeset santima kratak a osim đipanja ima još jedna mogućmost.Lakim pokretom preskačeš ogradu i ulećeš u centar dešavanja kod same vatre ,izbezumljenim pogledom tražiš badnjačić koji je na tvoje oduševljenje na samoj ivici vatre i samo što se nije zapalio.
Dolazi trenutak koji će te definisati, koji razdvaja dečake od muškaraca i predstavlja svojevrsnu inicijaciju u svet odraslih, preduslov za Valhalu...Bez razmišljanja izvlačiš Badnjak po cenu opekotina drugog stepena šake i podlaktice ali ne osećaš bol jer si uspeo i Badnjak je samo tvoj , ničiji više i pritiskaš ga uz grudi kao Golum prsten moći.
U znoju lica svog probijaš se nazad kroz razjarenu masu i dok se situacije smiruje posledice obračuna su jasne sumiraju se utisci i prebrojavaju povređeni.Na mestu gde je udar bio najjači leže polomljene štake i druga ortopedska pomagala izgažene šubare i šajkače sa sve Dražinom kokardom i lokva tamne krvi (najverovatnije tvoje) vidiš tvoje drugove koji te gledaju bledi kao da su videli duha.Uz osmeh na okrvavljenom licu veselo uzvikuješ :''imam ga , imam ga moj je konačno hej lj...'' Mrak ti pada na oči i sledeće čega se sećaš jeste udobnost kuće i tek tada uviđaš košulju krvavu a na leđima ''šesnaest ljutih rana'' što objašnjava i nagli gubitak svesti usled iskrvarenja.
Ali nista nije bitno čast porodice je odbranjena junačka krv osvećena badnjak je tvoj samo tvoj ... my precious...
PS.Zbog nasilne prirode ovakvih i sličnih manifestacija učešće se ne preporučuje mlađima od 15 godina kao i ženskoj populaciji i uopšte svima slabe konstitucije ili ''srca udovička''.Ukratko iskazivanje ''ljubavi prema bližnjima'' u vreme najradosnijeg hrišćanskog praznika nije za svilene.
Zakon o brijanju brade je normativni akt nekog pijanog ruskog cara, koje je rekao: ,, Seci bradu ili sečem glavu!"
Nismo mi svi jednaki, imamo jednaka prava rekoše liberali. Za vreme vladavine Petra Velikog se nekad znalo da svi moraju biti bez brade. Kada neko opljačka banku niko ne može da prepozna krivca, jerbo svi Rusi izgledaju isto, plavi, beli u licu... I onda uhapse nekog jadnog Sergeja sa Kamčatke. Sergej je živeo jednim skromnim životom sa dvoje dece i dve žene, svaka se za svoje dete brinula, to je sasvim bilo u redu. On ne samo da je voleo da peca, nego je na taj način finansirao svoju porodicu, upeca ima koju ribu, oni je ispeku i lepo je večeraju. Ribu im je pecao na ribnjaku. I jednom prilikom od čuvara ribnjaka pomislio da je to strašilo. Priđe mu bliže, počne da ga dodiruje, nije siguran da li je to čovek ili ne. Odjednom čuvar vadi lisice i hapsi ga i pritom mu ništa ne reče. Sergej spušta ribu dole i kaže čuvaru
- Izvinite, neće se više ponoviti, ja to radim zbog svoje porodice.
- Pa da li se za porodicu i krade, gospodine – reče čuvar
- Ovoga puta sam morao, žene mi gladne i deca, kako da ih nahranim, to mi je jedini način da preživimo u ova teška vremena gopodine strašilo
- Što si onda toliko novca ukrao iz banke?
- Pa nisam znao da su i ribe neki novac.
- Polazi u policiju lopove, opljačkao si banku u sred centra Moskve, kako te nije sramota!
- Ali u Moskvi nikda nisam bio, na Kamčatki sam od svog rođenja, tačnije, od pre 40 godina.
- Ne interesujeme to – reče čuvar.
Čuvar vodi Sergeja do policije i pritom ga na svakih dva minuta gurne napred. Ulaze u zgradu, dolaze ispred kancelarije u čekaonicu. Sergej ne može da veruje svojim očima, svi izgledaju kao on, nemaju bradu, mršavi, bledog tena, sitnih očiju i crvenog lica.
- Dobar dan, gopodo, ja sam Sergej!
- Dobar dan, gospodine i mi smo Sergeji – odgovori mu glasno osmorica Sergeja.
- Polazi unutra. Nemamo vremena za upoznavanje. Kucni tri puta na vrata upravnika, treća – sreća – kaže hladnokrvno čuvar.
- Kako da kucam kad mi niste skinuli lisice – kaže Sergej.
- Dobro, evo sad ću da ih skinem. Eh sad si slobodan kao slobodni građani Stare Grčke!
Sergej nesigurno kuca. Čeka, ali se upravnik ne javlja. On sam uleti unutra. Upravnik je tom prilikom razgovarao sa satanom, hteo neku dušu da mu proda, zato što je dvoličan, pa hoće svoje loše strane da se otarasi na vreme, pre nego što se spoje u jedno.
- Što ne kucaš Sergej! Vidiš da ovde dogovaram neki biznis!... Satano vidimo se sutra imam neku stranku..
- Znači dogovorena je cena, nisam ti dao avans, ali ko ga šiša – odgovori mu satana
- Šiša ga Petar Veliki i skraćuje bradu gospodine satano. Dođi sutra u isto vreme. Vidimo se. Šta vidimo se, bešte od mene crne misli!
- Dobar dan, gospodine ko ste vi, što su vas doveli – reče upravnik Sergeju
- Ja sam Sergej gopodine, siromah.
- I onaj prethodnik što je ušao bio je siromah, šta je ovo, svi Sergeji siromašni. Mora da si ti opljačkao sve smo do sad ispitivali svi su bili po malo sumnjivi, hajde sad da vidimo tebe! Zašto si oplljačkao banku
- Nisam opljačkao banku, išao sam samo da pecam
- Pa što su te onda uhapsili?
- Pecao sam na ribnjaku.
- Hmmm...Slobodan si!
- To! Ura!
- Ali samo u čekaonici, svi ste mi sumnjivi!
Prolaze minuti i minuti, Sergej se nervozno šeta po čekaonici i ne želi da progovori ni reč sa ostalim Sergejima, ne želi da upozna samog sebe. Čeka presudu upravnika.
Upravnik otvara naglo vrata, jednom zvižne i dolete oko dvadesetoro policajaca svim Sergejima stavljaju lisice i stavljaju ih sve u jednu ćeliju, u tom kaže jedan Sergej gej biolog -
– Ubacite centriole da se razmnožavamo hermafroditski!
- Tišina, svi ste uhapšeni. Ukrali ste sve pare iz banke, osuđeni ste na čitavu večnost! – sve im to reče upravnik
I na taj način su mnogi ljudi uhapšeni, a zato što nije bilo toliko zatvora za osuđenike morali su da ih sve puste. Tako su prolazila vremena i sve je bilo više pljačkaša, jer su svi isto izgledali i, niko ih nije mogao prepoznati, sve dok se takav zakon nije ukinuo.
Dakle evo, posle prvog i drugog dela, naiđe i treći, kao što sam se već zavetovao, a i kao što je red.
U prošlom delu sam se zaustavio u trenutku kada su Srbi rešili da Prvi ustanak ipak okončaju oružjem, pošto su nas Rusi ispalili na pregovorima sa Turcima. Naravno, ustanak je okončan pogubno. I sad, nemojte zaboraviti da su ustanički lideri, najpre, i otpočeli sa vojevanjem da bi spasili svoje gilipterske glave, a slično su postupili i sada. Ukratko, sa izuzetkom nekolicine, pobegli su glavom bez obzira- neki u Austriju, neki u Rusiju, a neki u neku treću pizdu lepu materinu. Međutim, ovog puta, poenta će upravo biti na toj šaci jada koja je ostala, rizikujući glavu pred prilično nervoznim Sulejman pašom Skopljakom. Među njima se isticao jedan mladi vojvoda, koji će uskoro postati knez (iliti knjaz), a za koga je stvarno sramota što nema niti jednu poštenu defku, a da nema nekakve veze sa kiselom vodom, ili šprcerom.
Miloš Obrenović
Ono što je uradio Miloš Obrenović, tako je tipično za njega, a tako netipično za Srbe. Dočekao je tursku vojsku u Beogradu i predao se. S obzirom da su šanse da izvuče živu glavu u takvoj situaciji bile 90:10 u korist toga da je neće izvući, može se reći da je ovo bio znatno hrabriji potez, nego da je poput svog kuma Karađorđa i kompanije stao na skelu i zapalio put Beča. No, s obzirom da je bio slatkorečiv (neki bi rekli pizda), Turci su rešili da ga poštede. Naravno, uz izvesne uslove (da sme da napusti Beogradsku tvrđavu samo uz pašinu dozvolu, da guši sve mini-pobune koje bi narod organizovao i slično). No, jednom prilikom, Miloš je iskoristio pašino odsutstvo iz Beograda, izvukao se iz tvrđave koristeći smotanost turske administracije, pobegao u Takovo i pokrenuo Drugi srpski ustanak- za koji često umemo da zaboravimo koliko je značajan- naime, za razliku od Prvog, ovaj je uspeo, pa je, opet, znatno zaboravljeniji. Sad, Miloš nije bio neki vojskovođa- kada bi Turci nagomilali veliku vojsku u nekim mestima, imao bi običaj da se krije kod kuće, pa bi ga žena terala da se vrati u boj. Elem, posle svega tri bitke- na Ljubiću, Dublju i kod Požarevca- Turci su opkolili Srbiju kao i na kraju prvog ustanka. Ali, sada, za razliku od Karađorđa, ista ona pizda koja se predala Turcima i skrivala od bojeva, uradila je nešto nezamislivo. Otišao je kod turskog paše (koji mu je spremao kolac) i dogovorio- mir i autonomiju za Srbe. Ustanak je dakle, okončala diplomatija. Sada su Srbi dobili i svoju narodnu skupštinu, u kojoj su sedele viđene glave izabrane demokratskim putem- Miloš ih je izabrao većinom glasova u dogovoru sa svojom ženom i rođacima (e, sad, što je među prvim odlukama ove skupštine bilo i to da se Karađorđe, koji se vratio da pokrene Treći srpski ustanak, skrati za glavu, posebna je priča). Korak po korak, uz retko puškaranje, Miloš je dobio veću autonomiju, naslednu kneževsku titulu (naravno za sebe), hatišerif kojim se garantuje da se Turci neće mešati u unutrašnje stvari Srbije (naravno, ako im se plaća porez), nezavisnost crkve, pa čak i prvi ustav... Doduše, sam je bio protiv njega. Naime, iako je za druge Miloš bio veliki diplomata, samu Srbiju je tretirao kao svoju livadu, a Srbe kao svoje roblje. No, parlamentarizam je sve više jačao i ustavobranitelji, među kojima i neki Miloševi dojučerašnji prijatelji, uspeli su da ga skinu s vlasti i proteraju u izgnanstvo. Naravno, to im je upamtio, s obzirom da je odmah počeo da programira svoj povratak. Ali, to će pričekati punih 20ak godina.
Naime, Srbi, poneseni trendom jevropskog liberalizma, smenili su i njegovog sina sa vlasti, čim su nanjušili da i ovaj hoće da ih davi, a onda su izabrali Karađorđevog sina, koji je tek imao karakter kišne gliste. I onda dolazimo tu do sledeće scene- Srbi i demokratija (i to baš u kontekstu koji sam linkovao). Iako se poštovao ustav, iako se pazilo da se ne uvredi ni turski paša, ni Jevropa, zemlja je posle 30 godina napredovanja počela da stagnira. Konačno, ista ona skupština koja je oterala Miloša donosi odluku o suicidu iz zasede, tj. da se isti ovaj čovek (sada u godinama dostojnih Metuzalema) vrati na vlast i da mu se daju najšira ovlašćenja. E, sad, znate onaj osećaj kada vam se pruži prilika da se iživljavate nad nekim, bez izgleda da vam taj može uzvratiti. E, tako je Miloš uspeo da pobije svakoga ko mu je došao pod ruku, a za koga je procenio da mu je makar nekad rekao neko slovo iza leđa. To mu je verovatno bila i poslednja želja, jer je naredne godine otegao papke.Mihailo Obrenović
Zahvaljujući onom spomeniku u centru Beograda, koga zovu konj (pri čemu nije Mihailo konj), mnogi znaju podosta o ovom vladaru- čuli su da je pokupio neke ključeve od Turaka i da su ga koknuli u Topčideru (iako je zapravo reč o Košutnjaku). O čemu se zapravo radi?
Milošev mlađi sin je došao na vlast tako što ga je posrao golub. Naime, Milošev prvorođeni sin- Milan- bio je imenovan za kneza kada su mu taticu poslali u dijasporu, ali je posle nepunih mesec dana otišao kod Sv. Petra na konstultacije, i nije se vratio. Bilo kako bilo, Mihailo je seo na kneževski presto i pokušao da stegne kaiš poput Miloša. Bezuspešno. Uskoro je i sam kupio kartu za skelu i kočije do Beča. Dvadeset godina kasnije, kada se ispodešavalo sve o čemu sam pričao u prvom delu ove defke, Mihailo je mogao mirne glave da se uvali u presto- koji je doduše još uvek bio kneževski i drveni.
I Mihailo je, kao i ćale mu, preferirao diplomatiju, ali je umeo da koristi i silu. Primera radi, kada su Turci ranili (a ne ubili, kako je posle to preuveličano!) srpskog klinca kod Čukur česme, izbio je ustanak u samom Beogradu, pa je pašina vojska počela topovima da bombarduje grad (prvo od šurnaest bombardovanja najbombardovanije prestonice u Jevropi). Mihailo je sve iz Mačve, gde je bio na bleji sa Vukom Karadžićem, dovukao naoružanje i primirio Turke. No, narednih godina, sve se svelo na pregovore. Posle pola decenije, otputovao je u Istanbul i dogovorio: Turci će simbolično predati ključeve svih gradova u Srbiji Srbima, a potom spakovati kofere. U Srbiji najzad više nije bilo Turaka. Ali, ostao je jedan problem: Turci i Srbi su na različitim mestima zamišljali gde se završava Srbija, a gde počinje Turska (konkretno, Srpski bermudski trougao je još uvek bio pod Turcima). Osim toga, ni jedna zemlja nije priznala Srbiju kao nezavisnu državu, niti ju je crtala na mapama izvan Osmanskog carstva. "E, a ko će sada o tome da misli?", reče Mihailo, pripremajući se za slobodno popodne u Košutnjaku sa svojom ljubavnicom i prijateljima.
No o tome šta je bilo posle ovog izleta, u narednom delu.
(Prethodni delovi: 1, 2, 3, 4, 5, 6, 7)
Jednog divnog letnjeg jutra, princ regent Aleksandar Karađorđević se probudio na ostrvu Krfu, sluškinja mu je donela limunadu, a onda se on okrenuo, poljubio verenicu, rekao je da će se ubrzo venčati, a potom je bacio setni pogled prema suprotnoj obali, gde se nalazi luka Igumenica...
E, pa kurac! Opet je sanjao pred buđenje. Nije se uopšte probudio na leto, nego na jebenu krfsku kišnu zimu, on se neće veriti još 6 godina, a nije mu prišla sluškinja, već brkati, i zbog vašaka ćelavi, ađutant, koji mu je podneo izveštaj o najnovijem broju vojnika umrlih od posledica raznoraznih ratnih boleština, ali ga i izvestio da je na ostrvo pristigla jedna posebna delegacija... No o tome, na kraju ovog toma.
Kraj Prvog svetskog rata i nastanak Jugoslavije
1916 i 1917. godina donose zaista neverovatan obrt. Koliko godinu dana ranije, činilo se da Srbi veoma lako mogu trajno nestati kao narod. A onda, posle mnogo krvi, suza i znoja, Srbi su se pridružili Francuzima, Grcima (koji su ipak ušli u rat), Rusima (koji će pak, naredne godine, iz rata istupiti zbog početka revolucije- ovog puta ih ne krivim za fatalnost), Britancima, Italijanima i- nešto kasnije- čak i pojedinim Amerikancima na Solunskom frontu. Ubrzo će srpska vojska činiti veliki deo savezničkog korpusa. Ipak, znalo se ko vozi traktor, a ko otvara kapiju, ili bolje rečeno, ko vozi tu novu šklopociju, tenk, a ko seče bodljikavu žicu i trči ispred savezničke konjice. Tako je vrhovni komandant na frontu bio Franše Depere (onaj, čije ime spikerka iz Bus Plusa izgovara nepravilno, dok govori da se stiže do stanice koja nosi ime po ulici, koja nosi njegovo ime), Francuz, i pritom su zapadni saveznici zadržali za sebe svu ratnu tehniku. Srbima su bili prepušteni pogani pešadijski zadaci. Bilo kako bilo, gotovo dve godine, borbe su bile slabog inteziteta. U pojedinačnim operacijama, osvojene su neke brdske kote, ali i grad Bitolj.
Bilo je vreme da se probije front. Generali su proučavali ko je najslabija karika sa susedne strane: Austrijanci su bili stabilni, Nemci dodatno ojačani povlačenjem Rusa iz raza. Kocka je pala na Bugare: bili su iznureni trima ratovima, a i držali su najslabije, levo krilo fronta. Jednog jutra, artiljerijska paljba je otpočela svom širinom fronta, a onda su se verovatno svi sa druge strane bodljikave žice začudili što Srbi naskaču na Bugare ko pekinezer na papuču, dok Austrijance i Nemce niko ne dira. Kocka se isplatila: neke bugarske jedinice su se predale bez borbi, a druge su jednostavno trknule prema severu da, kako su rekli Austrijancima i Nemcima, uhvate antilopu za doručak. Shvativši da će im visoko motivisani Srbi održati lekciju za sva vremena, i Nemci i Austrijanci su uhvatili babu Bežanu. Ono što se odvijalo narednih nedelja, teško se može opisati kao rat. Saveznici (čitaj: Srbi) su jednostavno ulazili unutar teritorije, a Austrijanci, Nemci i Bugari bežali koliko ih noge nose, svako odakle je došao. Do sporadičnog puškaranja bi došlo tek kada bi neko od neprijateljskih vojnika zaostao. Elem, ono što treba reći je da su Srbi uspeli u svoj euforiji zbog oslobođenja da prikažu i veličinu: kada su kapitulirale Turska i Bugarska, saveznici su pozvali srpsku delegaciju na pobedničke parade u Istanbulu i Sofiji. Ovi su to odbili, rekavši da nemaju nameru nikoga da ponižavaju, već samo da oslobode ono što je njihovo. Svaka čast, Pašiću! No, dobro pitanje je, šta su sve Srbi smatrali svojim. Kada je oslobođen Beograd, vojska je nakratko upala i u Vojvodinu, ali i u Bosnu. Niko nije ni pokušao da pruži otpor. Austrijska vojska je bila u rasulu. Austro-Ugarska se raspadala. Crna Gora je proglasila pripajanje Srbiji. Vojvodina je proglasila pripajanje Srbiji. Francuska je proglasila pripajanje Srbiji, ali je odustala od toga, jer im se nisu dopali brkovi kralja Petra. Šalim se. Na području Slovenije, Hrvatske i Bosne, formirana je Država Slovenaca, Hrvata i Srba. Nju je priznala samo i jedino Srbija. "ŠKK!?", mislio je narod, "oni se borili protiv nas, a sada ih priznajemo!?". A onda, delegacija te države dolazi u Beograd na razgovor sa princom Aleksandrom. Popodne- na opšte iznenađenje, princ objavljuje: Srbija i Država Slovenaca, Hrvata i Srba se ujedinjuju u Kraljevinu Srba, Hrvata i Slovenaca (u daljem tekstu: Jugoslavija), pod dinastijom Karađorđević. Još veći ŠKK u narodu.
Šta se zapravo događalo tih dana? Srpska vojska je mogla da zgazi ceo Balkan i da napravi veću državu od Dušanovog carstva, a umesto toga, pristali su na zajedničku državu sa onima sa kojima su se do juče klali. E, sada premotavamo nazad na onaj deo kad je stigla ona delegacija na kišni Krf.*
(dramatizacija)
Ćelavi ađutant: Vaše prinčevsko veličanstvo, predstavljam Vam delegaciju Jugoslovenskog odbora.
Aleksandar: Pa, pobogu, gde ste Vi do sada? Još pre 2 godine smo dogovorili da otpočnemo zajednički rad...
Hrvat: Eee... Pa morali smo da vidimo šta će Vam biti s državom...
Aleksandar (cinično): "Ma šta će nam biti s državom". Borite se protiv nas, a onda čekate da vidite šta će biti s nama, pa kao da li da pregovarate...
Hrvat: Nemojte tako. Mi uživamo podršku gospodina Pašića. Osim toga, niste u poziciji da nas ismijevate. Mi smo ti koji dobijamo kako god se okrene...
Aleksandar: Znate šta. Nama Srbima ta Jugoslavija uopšte nije u interesu. Saveznici su nam dali dozvolu da, ukoliko pobedimo Austriju, uzmemo od Balkana sve što smatramo da je srpsko...
(trenutak tišine)
Slovenac: Nemoj tako, gosn princou. Mi smo ovde došlou da pregovaramo ko ljudou!
Aleksandar: Pa, ako hoćete da pregovarate, hoću da čujem konkretne ponude!?
Hrvat: Prijestolonasledniče, možda Srbi i ne vole tu ideju Jugoslavije, ali... Da li biste Vi lično voleli da budete kralj te zemlje?
Aleksandar: Gde da potpišem!?I tako (ili približno tako) je potpisana Krfska deklaracija, kojom je dogovoreno da se formira Jugoslavija. Dragutin Dimitrijević Apis, jedan od osnivača pokreta "Ujedinjenje ili smrt", nije voleo uslove pod kojima je zemlja stvorena, pa je brže-bolje izmišljeno kako hoće da ubije Aleksandra i streljan je. Iako je Srbima obećano da će dominirati novom zemljom, Aleksandar će se truditi da postigne ravnopravnost među narodima. Kada li je shvatio da presipa iz šupljeg u prazno?.
E, sad, izvinjavajte, ali promena plana! S obzirom da Srbija nije postojala kao nezavisna zemlja punih 88 godina, a kao ikakav faktor, činjenično, do kraja 80ih, u narednom delu se selimo direktno u epohu Slobovizije, kada su se stvorili prvi izgledi da će postati nezavisna država. Tako sam rešio da izbegnem svaku eventualnu neprijatnost, jer koliko god da bih neutralno pisao o Jugoslaviji, a naročito Titovoj Jugoslaviji, jednoj ili drugoj strani bi nešto zasmetalo.
(Prethodni delovi: 1, 2, 3, 4)
Posle nekoliko dana pauze, nastavljam ovaj serijal, s planom da uspem poslednji deo da plasiram kako sam i obećao.
U prošlom delu, već sam opisao kako je Milan Obrenović posle 20 godina veoma značajne vladavine abdicirao, a potom i otišao Bogu na istinu.
Iako je pitanje suvereniteta i teritorijalnog integriteta bilo završeno (privremeno), iako se ratovi neće voditi frtalj veka (što je, složićete se, za Srbiju prilično dug period), daleko od toga da je to bio dosadan period.
Negde sam pročitao citat koji se odnosi na Srbiju iz ovog vremena: "Da postoji svetsko prvenstvo u skoku iz blata, mi Srbi bismo bili šampioni". A kako je izgledao taj skok, sledi u nastavku.
Aleksandar Obrenović
Sigurno ste sreli lika koji je bio izuzetno vispren, ali izuzetno nezreo za svoje godine. E, takav je bio Aleksandar. Sa 27 godina (kada je tragično okončana njegova vladavina), on je već 10 godina bio kralj i prilično dobro je poznavao mehanizme vlasti. A kako i ne bi, kada je manje-više ceo život proveo na dvoru.
Ali sa druge strane...
Sva ta diplomatija, formiranja vlade, kurčevi-palčevi, sve je to za njega bilo poput nešto realističnije varijante DnD-ja (ovog puta, u kontekstu igre, pri čemu je on bio moderator). Ne dopada ti se što moraš da čekaš da se opunoletiš da bi seo na presto? Izvršiš puč i krunišeš se sa 17 godina. Ne sviđa ti se neki premijer? Makneš ga. Ne sviđa ti se ustav? Promeniš ga. Ne sviđa ti se što ti ćale i keva zakeraju za svaku glupost? Proteraš ih. Sve je to radio Aleksandar.
Ali, daleko od toga da je Srbija u njegovo vreme ekonomski ispaštala. Naprotiv. Svega jednu deceniju posle najrazvijenijih svetskih zemalja, Srbija je dobila električnu struju, razgranatu železničku, telegrafsku i telefonsku mrežu. Beogradom je počeo da saobraća prvi tramvaj, na konjsku vuču, doduše. Prva filmska projekcija u Srbiji je održana na Terazijama, i to nekoliko nedelja pre prve američke, u Njujorku.
I tako je sve išlo kao po loju do jednog trenutka. Kraljevske svadbe. Kaže legenda da Amerikanci svom sinu ispit zrelosti pomognu da položi tako što mu plate kurvu. Kada je došao u posetu u francuski grad Bijaric, gde je imala svoju vilu, Aleksandrova majka je dozvolila svojoj prvoj dvorskoj dami, Dragi Lunjevici-Mašin, inače raspuštenici, da... khm... njenog sina malo poduči nekim stvarima. Stvar je bila u tome što se Aleksandar u nju iskreno zaljubio (iako je razlika u godinama bila prema jednima 9, a prema drugima 12 godina u korist Drage, ali hej, kakve veze to ima!), a kada se vratila u Beograd, izabrao ju je za svoju ženu. Nije se opirala. A i što bi? Prvo, postala je srpska kraljica, drugo, imala je punu porodicu ljudi koji su pretendovali na visoke položaje. E, sad, postojao je jedan problem, o kome Draga nikada nije obavestila ni svog mužića, niti bilo koga iz njegovog okruženja. Naime, posle jedne povrede u ranoj mladosti, nije mogla da ostane u blagoslovenom stanju. Neki su slutili da postoji izvestan problem ("Ni prvom mužu nije rodila, pa neće ni kralju!", govorili su članovi vlade, koju je Aleksandar smenio upravo zbog protivljenja braku). Čak su i sami njegovi roditelji bili protiv braka (s obzirom da su se šurnaest godina međusobno svađali, najzad su se oko nečega i složili). Komedija se nastavila i kada je Draga lažirala sopstvenu trudnoću.
Kako kralj nije imao ni dece ni braće, stvorila se otvorena opasnost da se dinastija Obrenovića trajno prekine. Ipak, kap koja je prelila čašu, bila je činjenica da je kraljica predložila da njen mlađi brat bude prestolonaslednik. Neki oficiri su jednostavno rekli da im je dosta te zajebancije, napravili su plan, izabrali političare koji bi se pozabavili tranzicijom, odlučili da se dinastija Karađorđevića vrati na vlast i spremili se da "pobiju tiranina i njegovu metresu". Ali, kao u svakoj velikoj političkoj igri, postavlja se pitanje kako bi na to odreagovao spoljni faktor. Interesantno je da Aleksandar nije vodio ni jedan rat, za razliku od svog oca Milana koji je vodio i neke besmislene. Ipak, znatno su zahladili njegovi odnosi sa Austrijancima, a pokušaj da se približi Rusiji (koji je u jednom trenutku čak krunisan i kumstvom ruskog cara braku sa Dragom Mašin), završio se neuspehom (neki bi rekli, zbog nedostatka sina prestolonaslednika; a drugi, zato što je neka crnogorska princeza pravila spletke po Moskvi, jer je njen otac više nego otvoreno ciljao srpski tron). Vrhunac je bio, kada su se ruski i austrijski ambasador otvoreno dogovorili da "puste da bude šta bude". Tragične noći, 29. maja 1903. godine po starom kalendaru (otuda naziv Majski prevrat, po novom je to bilo 11. juna), isti oni oficiri kojima je hleb u ruke dao kralj Milan, upali su u dvor, i posle duge potrage, iza sobnog ogledala (ili iza proreza u zidu, zavisi koju verziju volite), pronašli kraljevski par i izmasakrirali ga. Slična sudbina je sačekala i kraljičinu braću i neke ministre. Nova vlada se postarala da vrati ustav koji je monarhu znatno ograničio ovlašćenja, odnosno uvodi parlamentarizam.
Napomena: Bulevar Kralja Aleksandra u Beogradu (eks-Bulevar Revolucije) se zove tako po Aleksandru Obrenoviću, ne po Aleksandru Karađorđeviću (koga Beograđani još nisu udostojili ulice) kako mnogi misle. Beograđani, ako ne verujete, njegov spomenik se nalazi blizu zgrade opštine Zvezdara.
Napomena 2: Neka nova istraživanja tvrde da su Englezi svojim potonjim prekidom diplomatskih odnosa sa Srbijom samo ispali kurve, jer je upravo njihova tajna služba i stajala iza Majskog prevrata. U to vreme, projektovan je Orijent ekspres, koji je trebalo da ide i kroz srpske pruge. Aleksandar je hteo da traži više cene za koncesije od onih koje su Englezi hteli da plate, pa ga je to koštalo glave.Petar Karađorđević
Za Karađorđevog sina, Aleksandra, koji je vladao između prve vladavine Mihaila i druge vladavine Miloša, slovi da je bio takav mlakonja, da su se mnogi zapitali da on nije slučajno bio peder.... E, pa nije. Imao je decu. Njegov sin Petar je kao dete napustio Srbiju, u koju se vratio tek kada mu je delegacija Narodne skupštine donela povelju da je izabran za kralja. I to u nimalo zahvalnoj situaciji.
Ako ste mislili kojim slučajem da je onaj embargo 90ih bio prvo kolektivno diplomatsko-ekonomsko kažnjavanje Srbije, varate se. Šokirani srpskim tumačenjem demokratije (a naročito nonšalantnom tvrdnjom pojedinih ministara da je atentatom srpski narod legitimno izabrao svoju vlast), svi ambasadori (počev od engleskog) izuzev grčkog i turskog, napustili su Beograd i prekinuli ekonomsku saradnju. Srbija je imala tu sreću da je sada realna vlast prešla sa monarha na parlament i vladu. A predsednik vlade je postao verovatno najveći diplomata koga smo ikada imali: Nikola Pašić. Zahvaljujući Pašićevim pragmatičnim potezima, neke dve godine po dolasku Petra na presto, stvari su se izgladile i vratile u normalu- ambasadori su se vratili u Beograd, ekonomski odnosi su obnovljeni, zaverenici koji su pobili Obrenoviće su "kao" kažnjeni. Razvoj je nastavljen: Beograd je postao treći grad u Evropi koji je dobio električni tramvaj (na liniji veoma sličnoj današnjoj trojci). Kako su i kralj i Pašić bili veliki rusofili, odnosi sa ovim carstvom su procvetali. Međutim, odnosi su trajno počeli da se kvare sa jednom drugom zemljom.
Pošto ga je Milan očarao, Aleksandar razočarao, a Petar doveo u rezignirano stanje, austrijski car, Franc Jozef, rešio je da bude malo oštriji prema Srbiji. I tako je otpočeo tzv. "Carinski rat"- ukinut je svaki robni promet između dve zemlje. E, sad, ogromnom ironijom, ispostavilo se da je to imalo više štete po Austriju, nego po Srbiju. Svinje, koje su vekovima išle preko Save, sada su išle pod ruski, francuski i engleski nož, dok je nestalo srpske kobaje u bečkim mesarama. E, vidite ovako. Austrijska baba: to je nervozno stvorenje. Lično sam upoznao par primeraka. Kad austrijska baba koja ide u kupovinu neke robe, npr. mesa, to je još nervoznije stvorenje. A austrijska baba koja u svojim poznim godinama ide da kupuje meso, koga onda još i nema... To je stvorenje koje izaziva revoluciju! I tako: usled bapske revolucije, ali spoljno-politički sasvim tiho, Austrija je ukinula sankcije. No, Pašićevu vladu će Beč još jednom naljutiti, i to nedugo po okončanju ove nemile epizode. Znate, kad Čeda Jovanović u bujici trabunjanja kaže da je Srbija Kosovo izgubila 1999, a ne 2008. godine, negde ima pravo, jer otkad su umarširale NATO trupe, bilo je samo pitanje vremena kad će se Šiptari osiliti. E, slično je bilo i stotinak godina ranije. Naime, Berlinski kongres je dozvolio da austrijske trupe okupiraju Bosnu, ali da je zadrže pod sultanovom vlašću. Sada, kada je Osmansko carstvo dovedeno na ivicu potpune propasti, i kada je Srbijom i Crnom Gorom bilo odvojeno od Bosne, Austrija ju je anektirala (pripojila). Srbija i Crna Gora su odavno merkale da se ujedine sa Bosnom (i međusobno), i ponovo je sve mirisalo na rat. No, Francuska, Rusija i Velika Britanija su uspele da smire strasti i Srbija je morala da pristane na uvođenje zajedničkih administrativnih prelaza...pardon, da da izjavu kako nije suprotno njenim interesima to što je Bosna sada deo Austrije.
Pašić se sada okrenuo na drugu stranu. Dok je Evropa sa nevericom gledala kako je potonuo "Titanik"; Srbija, Crna Gora, Bugarska i Grčka su skovale pakleni plan.
No o tome u nastavku.
