Radnica iz kioska sa autobuske

Iskonska polovnjača na rasponu između dvadesetih i tridesetih godina, seks simbol autobuskih stanica u zemljama bivše Juge. Zlatna sredina na više nivoa: niti dovoljno lepa da bi se mogla okarakterisati prepičkom, niti pregolem garib da se ne bi mogla posle dva-tri piva bogougodno oplesti. Ofarbana u plavo, ne baš tako lepih zubi, izbačenih sisa kroz v-izrez tigraste majice, domaćinskih jedrih dojki i vešto uvučenog stomaka, igra ulogu srcolomke sredovečkih wannabe jebača utegnutih u crne bodi majice sa motivima zmajeva i pokojeg lako-zaljubljivog zagorelog studenta elektrotehnike, rodom sa sela. Vekovna želja konduktera brkica sa čačkalicom u ustima, samostalnih bijeljinskih poljoprivrednika i skoro svakog vlasnika tezge na pijaci.

Od obrazovanja ima srednju trgovačku, literarni opus Paola Koelja, sva izdanja magazina Svet i Treće Oko i zbirku tekstova sa kompilacija Grand letnjih hitova 2003-će godine. Između crveno nalakiranih noktiju od nekoliko cantima, večito uglavljena slim cigareta, dok polurokćućim osmehom flertuje sa dokonim mušterijom, obilno vlažeći na old-skul švalerske fore iz osamdesetih godina, koji je brčati čiča keršme izbrusio muvajući Čehinje kad je onomad kao mlad gušter služio JNA u Dubrovniku '84-te godine. Mada, nije ni upola dronfulja kakvom je karakterišu ljubomorne žene čiji muževi samo kod nje na trafici kupuju novine i cigare. Ona je obećana svom momku, gastarbajteru iz Kostolca na privremenom radu u Vijeni. I ona ga čeka, držeći sliku u roze novčaniku, sliku lika sa počupanim obrvama, DG sunčanicama i dva'js'pet kila viška.

Radnica iz kioska je, kao i Slađa, institucija. Busevi odlaze i dolaze, a ona stoji kao sfinga, simbol erotike za sredovečne ljude koje je zlo i nesrećno vreme pregazilo, podsećajući ih na mlade Čehinje iz Dubrovnika te '84-te godine i vremena koja se nikad neće vratiti, vremena kad si mogao u parku na klupi zaspati i niko te nije smeo dirati...