Najzajebanija podvrsta žena u krevetu.
Ti bi da vodite ljubav:
"Gotovo za danas, dođite sutra"
Ako ti se omakne:
"Pa ne možete sve da završite za dva minuta: uđeš, izađeš i gotovo"
Ako hoćeš lagano:
"Jel' može to malo brže, nećemo ceo dan ovde da ostajemo"
Ako navališ:
"Gospodine, molim vas sačekajte malo u redu"
Kad si pri vrhuncu:
"Pao nam je sistem, čekajte tu dok ne završimo pauzu"!
U većini slučajeva to je dama srednjih godina sa mrkim pogledom ispod oka. Ljudi se groze samog odlaska u neku ustanovu sa šalterima zbog mukotrpnog čekanja i popunjavanja bednih formulara koji se stalno gube. Nikad se i ne udaju, drže mačke, preziru muškarce a o mladim koleginicama da i ne govorimo. Uvek znaju najnovije tračeve kako na poslu tako i u Dzet-setu. Papiri i formulari od 500 strana su im glavne sprave za mucenje. Stalno piju kafu i prevrću očima ka satu, puše ko Turci. Oblače se staromodno i nikad se ne smeju. Prvo daju formulare koje je potrebno popuniti da bi se ispunili glavni formulari. U slučaju greške, novi formular je ne izbežan. Za razliku od svojih mlađih koleginica, šminkaju se kao daltonisti. Za decu su to samo tete iza stakla a za odrasle babaroge. Ali sve ima i svoju dobru stranu pa tako ima i dobrih žena tamo. Uglavnom su to ili preterano stare gospođe koje samo sto nisu otišle u penziju ali ne treba zaboraviti ni mlade devojke koje su svetlo u ovim mračnim i prašnjavim mestima gde uvek vlada pauza.
Čovek: Izvinite, da li mogu da uplatim 1000 dinara za rekreativnu ovom malom.
Službenica: Gde si zapeo čoveče, čekaj još 15 minuta dok mi se ne završi pauza!
Čovek: Ali pauza vam traje od 10:45 do 11:10. Sada je 11:05?
Službenica: Ama bre jel cujes ti mene!?Ja ovde radim od 7 pa do sad! Pusti me bre da popušim cigaru i popijem kaficu. . . Koliko vas je od jutros to je da covek poludi!!
Sedim za kompom i pitam se da li ću uspeti da preživim sutrašnji dan. Popravni iz fizike, svaka tuča, najteža odgovaranja, bilo koji evrigo na utakmicama deluje ništavno u odnosu na ono što me sutra očekuje. Ja sutra idem da izvadim pasoš. Taj dokument koji nam omogućava da pređemo granicu koji je u drugim državama najnormalnija stvar koja se dobija za dan ili dva kod nas je jedna od najvećih privilegija. Da bi ste ga dobili morate da prvo makar nedelju dana skupljate volju za odlaskom u sup i čekate u nenormalnom redu. Posle toga sledi agonija sakupljanja svih papira koje možete da zamislite, kako bi ste preživeli nju - neumoljivu šaltersku službenicu. U odnosu na nju sve babaroge iz detinjstva deluju ko dobroćudne bake, veštice koje su pape pobile po inkvizicijama deluju ko najdivnije čedne devojčice a kruži mit da se njih i Čak Noris plaši. Sam susret sa njom je neopisivo iskustvo. Strah koji ćete osetiti dok vam pregleda papire, agonija koju osećate u trenutku kada ona podigne hladnokrvno glavu i kaže vam fali vam jedan papir ( pr. vozačka dozvola iako imate 16 godina!) ne može se opisati rečima a samo poređenje sa Hirošimom i Nagasakijem je ništavno. Pošto vam unište tri letovanja i dve ekskurzije pre nego što vam najzad uzmu dušu traženjem još i još papira, u trenutku kada osete da vam je volja za životom slaba daju vam pasoš uz prigovor da vam fali još po koji papir i potpis ali možete da prođete. Pošto ste preživeli to neopisivo iskustvo svet vam odjedanput deluje mnogo lepše, trava je zelenija , sunce lepše sija i sve je nekako lepše. Sve do trenutka kad shvatite da vam treba lična karta i opet ne upadnete u depresiju koju umeju da izazovu samo šalterske službenice.
