Sedim za kompom i pitam se da li ću uspeti da preživim sutrašnji dan. Popravni iz fizike, svaka tuča, najteža odgovaranja, bilo koji evrigo na utakmicama deluje ništavno u odnosu na ono što me sutra očekuje. Ja sutra idem da izvadim pasoš. Taj dokument koji nam omogućava da pređemo granicu koji je u drugim državama najnormalnija stvar koja se dobija za dan ili dva kod nas je jedna od najvećih privilegija. Da bi ste ga dobili morate da prvo makar nedelju dana skupljate volju za odlaskom u sup i čekate u nenormalnom redu. Posle toga sledi agonija sakupljanja svih papira koje možete da zamislite, kako bi ste preživeli nju - neumoljivu šaltersku službenicu. U odnosu na nju sve babaroge iz detinjstva deluju ko dobroćudne bake, veštice koje su pape pobile po inkvizicijama deluju ko najdivnije čedne devojčice a kruži mit da se njih i Čak Noris plaši. Sam susret sa njom je neopisivo iskustvo. Strah koji ćete osetiti dok vam pregleda papire, agonija koju osećate u trenutku kada ona podigne hladnokrvno glavu i kaže vam fali vam jedan papir ( pr. vozačka dozvola iako imate 16 godina!) ne može se opisati rečima a samo poređenje sa Hirošimom i Nagasakijem je ništavno. Pošto vam unište tri letovanja i dve ekskurzije pre nego što vam najzad uzmu dušu traženjem još i još papira, u trenutku kada osete da vam je volja za životom slaba daju vam pasoš uz prigovor da vam fali još po koji papir i potpis ali možete da prođete. Pošto ste preživeli to neopisivo iskustvo svet vam odjedanput deluje mnogo lepše, trava je zelenija , sunce lepše sija i sve je nekako lepše. Sve do trenutka kad shvatite da vam treba lična karta i opet ne upadnete u depresiju koju umeju da izazovu samo šalterske službenice.
