Do moje dvanaeste - trinaeste, švercerski odgovor mojih roditelja, na pitanje konduktera koliko imam godina.
- Gospođo, dijete, koliko ima?
- Sedam, sad ga baš vodim u školu. Kreće u prvi.
- Prva stvar, gospođo novembar je, ne može da kreće u školu, treba da je krenuo i druga, važnija, gospođo, kolike brkove ima ovaj vaš kuronja, dok mi ne pokažete slike kako se ševite sa Čubakom i da su mu brkovi nasledni, neću vam vjerovati da dijete ima ispod 17. 12 eura, puna karta!
I meni štrče ko bandere. Riba kad krene dolje, ako me razumiješ, ne mož' a da se ne zakači na njih. Ko riba na udicu.
Мојој се редовно заплете коса па вичем "НЕ ВУЦИ, НЕ ВУЦИ"... Сада је ошишана на кратко, јебем га...
I dalje prodajem taj fazon, samo što sam mnogo realniji... Kažem da imam sedam i po...
+
Slično sam i ja uradila pre više od 10 godina. Vraćala sam se sa posla, zima je bila, i uđem ja na početnoj stanici u privatan bus (bilo je oko 23h) a nisam imala za kartu. Srećom, sitna sam pa sam se zavukla na zadnje sedište do prozora (nije bilo osvetljeno) i sklupčala se u jaknu. A jakna je bila monterica sa dva lica i bila mi je velika, do kolena. Kondukterka me nije ni primetila kada je naplaćivala karte. :) Posle pola sata kada sam trebala da izađem, okrenula sam jaknu na drugo lice i izašla. :)
++
У, сећам се како сам се ја к'о клинац склупчавао на седишту и пролазио без плаћања карте кад се негде ишло... :-) Један носталгични плус, Дечконе...! :-Д