Školski psiholog

Kažu da je psihologija egzaktna nauka, no meni ipak nije jasno kako nekom detetu može pomoći osoba koja ni sebi nije u stanju da pomogne. Počev od garderobe, koja je po svemu sudeći nabavljena iskakanjem sa trećeg sprata i proletanjem kroz komšinicin okačen veš, do životnih stavova, stečenih verovatno padom na glavu prilikom istog skoka.
Prvi susret sa psihologom usledi prilikom procene kako će se deca razvijati, u kom kolektivu će se najbolje uklopiti i iznad svega kakav učitelj im najbolje odgovara, kako bi se sastavilo odeljenje. I tu uglavnom useru motku do srži, doduše, dobrim delom jer roditelji već znaju kog učitelja bi želeli i slično. Tako se desi da u jednom odeljenju (kakvo je moje bilo) bude 10ak buržuja, 3-4 socijalna slučaja, 2-3 štrebera i učiteljica koja mnogo voli poklone (ako me razumete). Do osmog razreda su se posle svi iščuđavali zašto je odeljenje tako delikventno.
Zatim, psiholog je tu da prati razvoj ličnosti i inteligencije, što se postiže, jelte, vrlo korisnim savremenim testovima, poput "izaberi kuglicu od ove tri", "imaš romb, da li bi u njega ubacio piramidu ili krug" i "da li prilikom izrade ovog testa osećam bol u genitalijama" (istinit primer). Psiholog je takođe tu da reši konflikte među učenicima kada nastavnici više nemaju živaca. Tako je recimo izveden zaključak da sam ja podjednako odgovoran zato što sam sedeo u klupi i pisao dok me je stolicom sa drugog kraja učionice gađao drug (danas inače odličan poznavalac beogradskih policijskih stanica).

Psiholog: Imaš li ti braću i sestre?
Pera: Imam.
Psiholog: I voliš li ih?
Pera: Naravno, pobogu...
Psiholog: Sigurno me ne lažeš? Da li ih, iskreno, onako duboko u sebi, mrziš?
Pera: Pobogu, ženo, razbio sam loptom prozor zato što sam smotan, ne zato što sam psihopata!