Sveća

Plamen je dugo, dugo snažan. I uspravan.

Ponekad zatreperi, nekad i povije, pa se opet uspravi. I sveća nastavi da gori.

A onda, pred sam kraj, kad sveće skoro da više i nema, plamen počinje da drhti, kao da se otima… Kao da ga nešto odvlači, a on se ne da… Kao da se poslednjom snagom hvata za tu, skoro već nepostojeću sveću… Kao da ne želi da se odvoji od nje… Da li ste primetili?

I onda se plamen pretvori u dim. I nestane. I sveća se ugasi.

A onda, trenutak pre nego što se sveća ugasi – poslednji foton krene na svoj put bez kraja. Za nekoliko sekundi odbije se nekoliko puta o zidove prostorije, izleti kroz poluspuštene roletne, i proleti pored Meseca. U sledećih par minuta napusti Sunčev sistem, i sjuri se u beskrajnu dubinu kosmosa.

Nešto kasnije rikošetiraće kraj neke crne rupe, proleteće skoro kroz jednu zvezdu, sabraće se sa praskom jedne super-nove, i nastaviće tako da putuje kroz najlepše galaksije, kosmičke oblake, i magline… Oslobođen.

Zauvek.