Uzaludni su pokušaji da se dopre do biti pojedinih umetničkih ingenioznih koncepata modernog stvaralaštva. Naime, javlja se izopačenost preko koje masovno kvazi umetnici žele da pokažu doslovnu sliku najgoreg frustrirajućeg- sadističkog- mazohističkog šljama ljudskog postojanja.
Reč je konkretno o suicidnim umetnicima koji se verovatno oslanjaju na istočnjačke meditacije i stoicizam u želji da dokažu da je umetnost sedeti deset dana na stolici dok te šibaju bejzbol palicom po čitavom telu ili seku makazama, noževima i sličnim oštrim predmetima. Postavlja se pitanje da li su ti umetnici zaista normalni, jesu li napaćeni?! Hipotetički gledano verovatno su ih previše zlostavljali roditelji ili društvo dok su bili deca pa su na vreme upoznati koliko je sve sranje i jednostavno žele da iznesu kako ta bol izgleda. Ne mogu preneti te situacije, ali mogu se spaliti benzinom i dokazati da je to prava umetnost.
Ako se pokuša shvatiti zašto neko visi na plafonu mesec dana i maže svoje telo raznim bojama dok mu drvo ulazi u bulju, kao palamar u Turskom kazamatu, došlo bi se do zaključka da tu nešto fali čitavom procesu stvaranja umetničkog dela zajedno sa umetnikom.
Dok psihijatri plaču za ovakvim slučajevima oni su zaštićeni kao nosorozi i sve rade zbog čiste, istinske ljudske inspiracije, a mi smo sve više izopačeni i malograđani, pošto ne razumemo.
- Večeras samo za vas umetnički performans decenije, veliki umetnik Doktor Faustus sedi na električnoj stolici pod konstantnim naponom dok vi bacate mašti na volju: sečenje, paljenje, udaranje tupim predmetima, sranje usta i mokrenje po njemu, sve na jednom mestu.
A: Čekajte ne mogu da ga udaram do smrti?
B: Ne gospodine to ne dolazi u obzir.
A: Pa čemu ova ludost?! Pogine zbog umetnosti i ima da bude najsrećniji na svetu.
I ti si postao sto se mene tice jedan od onih autora cije se pisanje prepozna posle 3 recenice +++
Umetnost i jeste područje traženja sklada koji svakako da fali psihopatama. Kroz stvaralaštvo nadomestiti neku glad, emocionalnu, intelektualnu, seksualnu, naravno.
Mnogi bi rado prisustvovali performansu Marine Abramović u vezi pokušaja publike da je ubije da nije to neponovljivo. Publika traži uzbuđenje, krvoločna koliko i sam umetnik.
Tacno tako, nego to je vise neka kritika same umetnosti. Ja sam u svetu umetnosti, debelo, moras biti svestan nekih nedostataka u onome sto te yanima.
Kad god naidjem na neko čudno Delo, u prvi mah pomislim da je to Umetnost koju nisam razumela. Saberem se i delo smestim u Sranje.
Provokacija&manipulacija. Foliranje. To Sranju daje iritantan ton.
Shvatila sam do sada da ti konceptualisti pozivaju publiku da učestvuje, a bave se i obukom. Umetnik je prisutan i šta želiš više. Ali, rade to i pisci. Otvaraju škole kreativnog pisanja i podučavaju, ali rekla bih da naplaćuju svoju prisutnost a ne neukom svetu prenošenje nekog standarda. Obučavaju čitaoce i tako ih stvaraju.
A šta je nedostatak? Oni možda imaju samo taj višak, manipulaciju.
Креативност не може да се научи, то је класична заблуда. Недостатак, претерани мазохизам у тим концептима, профани пример. Има и примера где су се уметници посрали и то је уметност, докле, ја имам разумевања, али гадно се прелазе границе.
E da, treba to i primetiti. Za razliku od Majav ja sam previše radoznala, jednog dana neki umetnik će me ubiti, odnosno pojesti.
Ја увек кажем за себе да сам један од најрадозналијих људи на свету, али у тим концептима уметност губи смисао. Ја сам на неки начин на Кантово поимање уметности, аутономост и да уметничко дело не служи само да би дотакло нечија осећања, него као засебно мерило вредности.
Mislim da se i oni trude da budu merilo vrednosti, zato i tolike škole. Imam utisak da više žele sledbenike jer na taj način samo imputiraju vrednost svom delu. Naravno, lažnu. Postoje oni koji će govoriti da im je umetnik preneo neku tajnu i opet tako dizati sebi vrednost. Merilo je tržište. Ludilo da.
O Jesenjinu nikad neću pjevati, jer je ludi pjesnik život dao bludnoj svetici!!!