Trasiranje

Krčenje puta ka vrhu, gonjen buržoaskim poreklom ili bolesnom, kompleksaškom ambicijom.
Po nepisanim pravilima, bogatstvo i ugled u društvu se stiču generacijama, od sirotinje do aristokratije put je dug, treba biti strpljiv, evolucija traje. Za neverovati je da je i kod nas nekada bilo tako.
Ali mi pamtimo samo ove današnje tajkune i(li) mafijaše. Kod njih je trasiranje brzo i efikasno, bez skrupula. Doduše, ne stignu da ošaluju trasirano, uruši se put iza, napred kad-tad dođu do provalije, a natrag ne može.

Čukundeda je od nadnice kupio parče šume na Romanijskim vrletima, da bi pradeda isekao balvane i terao za Beograd kao građu, pa je otvorio stolarsku radnju i sklepao udžericu negde na periferiji, čak tamo na Dedinju. Deda se školovao u Prvoj muškoj gimnaziji, pa u Pešti, Kraljevina ga posla na Sorbonu, te postade pomoćnik ministra u Vladi. A onda dođe '45-ta i osorni skojevski komesar sa Durmitora, ''oslobodilac'' Beograda, proglasi dedu za kulaka i petokolonaša, strelja po kratkom postupku i useli se u njegovu kuću.
Otac je proveo život noseći teško breme izdajnika, lišen većine građanskih prava, a njegov sin danas jedva sastavlja kraj s krajem.
Komesarovi potomci osnivaju klanove po Surčinu i Jakovu i imaju dosta uticaja u današnjoj ''demokratskoj'' vlasti. Trasiraju. Do daljnjeg...