Gorom hodi Vuče Karadžiću,
Gorom hodi Vuče, a ne šuška,
Vodom ide Vuče, a ne pljuska.
Gorom hodi, te se umorio,
Sjede pod bor Karadžiću Vuče,
Te on vadi plajvaz i artiju,
Zapisuje sve u desetercu.
Zapisuje o Kosovskom boju,
Jug Bogdanu, devet Jugovića,
I o silnom Kraljeviću Marku.
Zapisuje, a zlo mu se piše,
Nakav vjetar dunu sa planine,
Odnese mu po gori papire,
sve papire, i od guske pero.
Poče 'sovat Karadžiću Vuče,
Krenuo je od praistorije,
pa on suje do dana današnjeg,
jerbo mu je s papirima silnim,
vjetar uz'o do trijes perpera,
razasu ih po gorici crnoj.
A perpere Vuče namjerio,
namjerio u Cetinjsku štampu
da mu prvu knjigu o'štampaju,
da se ima čime pohvaliti
staroj majci i mnogoj rodbini.
Progovara Vuče Karadžiću:
"O jebem ti do tri mile majke,
i kud dunu kada mi ne trebaš,
i papire kuda sam vadio.
Oj gorice, crnom se nazvala
što li si mi papire uzela."
I osta joj za vijeka ime,
Za vijeka Crna Gora osta.
Ovo piše do Lukac Zeleni,
Takmičarskom defka mu se zove,
jer je đače vazda dobar bio,
i sve škole redovno pohađ'o.
Захваљује силно Зелен Лукац,
Звјездица му пуно значи златна!
Поготову Партизанке Младе,
јербо она такмичење води...
Аој Лукче, ноторна шлихтаро,
те се шлихћеш Партизанки Младој,
Партизанки, главној учитељки
и зборнице лидерки васцеле,
не би ли се Лукче умилио
и победу себи придобио,
све клевећућ’ Караџића Вука,
замећући шегу на ћопавца
и његове лингвистичке труде.
За живота Вуче се мучио,
ни по смрти покоја не нађе.
Двапут су му коске преметали
и од гроба до гроба шетали,
спрдали се личношћу и делом,
све налазећ’ мане свакојаке.
К’о да није Вуку доста мука,
Ево њему и Зелена Лука!
Дисцлаимер: садржај не одражава нужно став аутора.
Na-a, srpski jezik i književnost. Kako pomenuše, pade mi Vuk na pamet, a gdje je Vuk tu je i deseterac i... jebiga, evo ovo ispade.
Ово пише младо партизанче,
Много јој се дефка допанула
Златну звезду Лукцу уденула
и бисерним крстом укитила...