Odlazak na svadbe, krštenja, veridbe, (u zadnje vreme jako retko) ispraćaje, (ne dao Bog) sahrane i druge svetkovine kako bi se familija i poznanici osećali dužnim da jednoga dana uzvrate posetom i proporcionalno se isprse. Trulo je organizovati nešto, a da nema gostiju (jebeš utakmicu bez publike). Naravno da je pažnja najbitnija i ono "uveličati svetkovinu svojim prisustvom", poklon je nebitan (svako u skladu sa svojim mogućnostima) te se i ne gleda (taman posla!) ko je šta doneo, niti se beleži u svesci. Ali se ipak pothrani negde u memoriji, pa obostrano važi.
- E, stigla pozivnica od Branka i Ljilje, ženo.
- Da nije nešto ne daj Bože?
- Čim je pozivnica, znači da jeste. Žene sina. Neće se provučemo samo sa po nekom črvenom na buvljaku.
- Kuku! Da l' da idemo?
- Moraćemo, ženo. Zadužbinu da vratimo. Bili nama na svadbi, uplatili nam svadbeno putovanje. Dobro, bila tad srećnija vremena, al' opet... 'Ajde i na sve sa'rane što nam dolazili. Pa ovu dečurliju kad dobismo, prvi došli za svako. Ne sećam se šta doneli, navodno sam bio pod dejstvom alkohola tada, ali se nisu brukali. Pa kad udavasmo ćerku doneli veš mašinu Kendi. I onoj našoj pizdi što još džonja u svojoj sobi kad smo pravili ispraćaj iako civilno služio vojni rok tutnuli kovertu. Nisam brojao, ali bilo 300 evra. Možda trebali poklone obrnuto...
- Dobro, sad i ti... Nikako to da prežališ.
- Ja išao godinu dana i šta mi falilo? Prošetao državom, upoznao narod, rokao iz Kalaša, pa doživljaji tipa mapu čitaj, seljaka pitaj...
- A i oni mogli malo škrtiji da budu. Šta ćemo sad?
- Ništa, zadužbina je zadužbina, mora da se vrati! Da vidim da nekako izvedemo neku finansijsku akrobaciju, da l' može šurnaesto refinansiranje, pa da potpišem vlastitom krvlju, tamo i na veliku radost đavola...
Odlična +