Svi se odsrca smeju. Deca radosno ciče za postavljenim stolom, tata kobajagi maše prstom da se strpe, dok majka prinosi tanjir iz kojeg se naziru oni. Ukusni, hrskavi, rumeni plodovi najbolje kuhinje na ovoj hemisferi, po baka-Silvijinom receptu koji je sačuvala od Turaka i predala potomcima kroz otvor puškarnice. Sveži kroasani Seven dejz. Grabe svi, kroasani rsaju, pucaju i izlivaju punjenje, deca su džemava do lakata, svi uživaju. Tata i mama se grle i sa tračkom sete pogledaju ka slici baka-Silvije.
Sveži kroasani? SVEŽI? Možda ”sveži” kao u ”sveže ekshumiran”?
Ipak, mora se priznati: ove perutave sasušene grumuljice brašna zbilja jesu proizvedene posebnom tehnologijom. Kada se pekara zatvori, pa se ona preostala već bajata peciva ubace u džak i pošalju u narodnu kuhinju i tamo preostanu, onda ih uzme Čipita i popakuje u lepe kesice (u zaštićenoj atmosferi, ni mikro-svež ne sme biti izgubljen), te lepo izreklamira i proda, normalno.
Sedam dana. Baš tako, to je procenjena ”svežina” ovih leproznih produkata brašna.
Fil valja, da se razumemo!
