Pitanje koje u principu ne zahteva odgovor, jer se postavlja radi reda, ali je obavezan neodobravajući i tugaljiv izraz lica kada se upućuje sagovorniku.
Primer 1.
Osoba A posećuje osobu B kod kuće.
Osoba B sluša šta priča nezanimljiva osoba A, klima glavom i smeška se, dok unutra kipti od nestrpljenja da osoba A ustane i krene kući.
Kada osoba A to učini, onda osobi B bude malo neprijatno da pokaže radost zbog njenog odlaska, pa šatro je (već stojeći na vratima) zadržava (moleći Boga da se to ne desi).
Osoba A: Ej, moram da idem kući, mnogo sam se zadržao/la.
Osoba B: A što tako? Ostani još malo.
Primer 2.
Druga situacija, druge osobe. Opet A i B.
Mesto: recimo, kafić.
Osoba A plaća osobi B piće.
Osoba B nema novca da plati, ili pak iz nekih naročitih razloga smatra da i jeste red da osoba A plati piće.
Konobar dolazi, A i B se (kao) hvataju u istom trenutku za novčanik, osoba A neće ni da čuje da osoba B plati, pokazuje joj rukom da vrati novčanik (što osobi A ne pada teško), i kaže: ''Ja ću da platim!'', na šta osoba B složi izraz lica i pita (začuđeno): ''A što tako?''
Osim velikih istorijskih i nacionalnih zabluda, podložni smo i onim „sitnijim”, ali koje nam određuju svakodnevicu. „Ne valja da se sedi na kućnom pragu, posebno kad grmi”, „Hleb od 500 grama je opšteprihvaćen pod nazivom kilo hleba”, „Ne valja da se zviždi u kući, to privlači miševe”, „Ne valja da se otvara kišobran u kući”, „Žvakanje žvaka može da deformiše vilicu”, „Ma koliko vruće i zagušljivo bilo, ne otvarati prozor, ubiće promaja”, navode na popularnom internet portalu „Vukajlija” niz sujeverja i zabluda našeg naroda.
Politika · 31. Januar 2011.