Opšte je poznato da su tvorci modernih računara koristili analogiju da na osnovu čovekove telesne (pre svega nervne) građe konstruišu svoje mašine. Ono što međutim nisu predvideli a obistinilo se, je da će se računari tokom svog elektronoskog života ponašati poput ljudi i time još više učvrstiti analogiju ova dva pojma.
Mlad čovek-nov računar: Ima celu memoriju slobodnu (hard disk), brzo prima informacije i operativni sistem mu ne zauzima veliki deo radne memorije (RAM).
Srednje doba-polovan računar: Stalna memorija je delimično ispunjena, podaci se sve teže primaju, operativni sistem po malo trokira a i već su se pojavili novi i brži pripadnici vrste (mlađi naraštaji, novija generacija računara).
Pozno doba- stari računar: Memorija mora da se delimično obriše (jer je puna) da bi primila nove informacije, radna memorija ne može da podrži nove programe (aj baba nek nauči da surfuje netom), kuler malo više i češće drči (analni otvor), nekad se palio iz prve (na prvu ribu) a sad moraš više puta da ga startuješ jer polako gubi kontakt (a i tad je pitanje) a i manje je pokretljiv jer je kabast i teži od ovih mlađih kompova (ideš pomoću štapa).
