Kmet u epohi prosvetiteljstva i kapitalističkom društvu u Vojvodini, sve do pojave partizana '45. Čovek koji traži od veleposednika dozvolu da se nastani na njegov salaš i da mu obavlja sve poslove, od brige za stoku na imanju, preko održavanja čistoće istog pa do, naravno poljoprivrednih radova (oranje, taniranje, setva, žetva...)
Za svoj rad dobija stan, jednu baštu koje može da obrađuje kako želi, 2 svinje godišnje, dozvolu da gaji kokoši ili drugu perad na svom delu salaša, ugovoreni deo kukuruza ili pšenice šta god se skidalo sa njive, dve litre mleka dnevno ako gazda ima krave, ogrev...
Sa salaša može da ode kad god poželi, ali već tri porodice čekaju da se ubace na njegovo mesto. Radno vreme je 24 časa, a mogućnost nepotizma, tj. nasleđivanja radnog mesta sa oca na sina je nešto što dolazi kao nagrada, recimo poput penzije.
Partizani su taj vid radnog odnosa zabranili nazvavši ga robovlasničko iskorištavanje. Danas više ne postoji. Danas imamo dužničko ropstvo.
Izraz se koristi i danas za sve najamne radnike u toku sezonskih poslova u poljoprivredi.
- Znaš onaj salaš prema reci?
- Aham.
- Vratili su zemlju starim vlasnicima, a moj je pradeda tamo bio poslednji biroš.
- To mora da je strašno bilo...
- Nemam pojma, evo baš nešto računam. Moja plata 25 iljada, 300 iljada godišnje. 300 dinara kilo žive vage tovljenika - 60 iljada, 100 dinara mleko puta 365 pa puta 2. Daj mi digitron. 73 iljade. Stan, recimo, 100 evra da ga iznajmiš. 150 iljada. Dakle sve ukupno 283. I još sam 17 iljada u plusu.
- A ogrev?
