Brdo etiketa

Nekada davno se originalnost odeće procenjivala izmedju ostalog po tome da li ima etiketu, tj deklaraciju ili nema, gde je i kako ušivena i naravno, šta na njoj piše. Pa se tako posle mnogo većanja i skidanja gaća na lokalno formiranom sudu za autorska prava i intelektualnu svojinu sastavljenu od par tvojih drugara utvrdjivalo da li je LEVI'S 501 koji si kupio original ili pazarac. Takodje se po principu presedana tj direktne empirijske prakse utvrdjivalo da li je bolji grčki ili američki.

Danas su ti i takvi brendovi ostali na ceni ali je sve više španskih, talijanskih i francuskih Mango, Springfild i ostalih polu marki koje tamo odakle su i nisu baš mnogo omiljene(misli se na upravne zgrade, ne na proizvodnju, proizvodjna je u Bangladešu, naravno).

Normalno da normalan čovek, koliko god antiglobalistički nastrojen i anti-Miškovićski jer je on uvoznik za 90 posto svega toga, ipak, hteo ne hteo, mora da nosi te i takve dreške jer su ruku na srce kvalitetnije od naših koje nemamo i od onih sa buvljaka koje znaju da budu i skuplje.

U svoj svojoj različitosti imaju jednu istu osobinu. Sve one imaju po 16 etiketa i rezervnih dugmadi (valjda su provalili naše traume iz devedesetih). Etiketa i deklaracija je toliko da ako je majica u pitanju ili kupaći, moraju da se odseku da bi se uopšte to moglo nositi.
Poneke face ipak to ne urade pa nije redak slučaj da iz kupaćeg vire bele deklaracije ili se vide ispod nekog poluprovidnog bodija. Šta ćete, puste devedesete su ostavile traga!