Najčešći flešbek na detinjstvo. Ubedljivo najviše boli od svih batina koje ćeš dobiti u životu. Ako ih ikada i dobiješ. Ne bole samo obrazi, već i klinački ponos, duša. Jer, znaš da si pogrešio, bio kriv ili nevin, ćaletova teška ruka ti ne gine. Trenutak pred udarac, dilemu da li će najzad popustiti i oprostiti, prekida snažan potisak vazduha velikog dlana prema tvom majušnom licu. Ruka samog Boga. Nastaje jaz. Najkraći jaz ikada. U deliću sekunde kroz glavu ti prolaze najkontradiktornije misli ikada: Zašto sam promašio zicer na fizičkom; Da li sam ugasio svetlo u kupatilu; Da li da kažem za četvorku iz matematike; Da li je Maja iz VI 2 provalila da mi se sviđa; DA LI ĆE DA BOLI?
Hoće, boleće. Boleće kao sam đavo. I ti to znaš najbolje od svih. Boleće prvo obraz, pa jagodice, usne. Uho. I ono boli. Oči se naglo magle... Gotovo su krvave... Bol te polako preuzima...A ti ćutiš. Nemaš snage ni srca da izustiš bilo šta...Pokušavaš da zadržiš suze za sebe, jer si dečak, muškarac, budući vojnik...Ali ne ide...
Osramoćen si. Ponižen. I to pred nekim strancem. I mlađim bratom...Gledaš kevu u predelu brade...Ne možeš u oči nikako...Ćale te je jednostavno u trenutku - Uništio...
Ali hvala Mu, zbog njega si ispao ČOVEK.
