Najčešće subjektivan. Kada im nepravda ide na šetetu, ljudi je doživljavaju veoma lično i bolno. Neko vreme su bezvoljni, nervozni i ljuti na onog koga smatraju uzročnikom i saučesnikom. Često se prijateljima i porodici žale dok se ne pomire sa realnošću i nastave normalno sa svojim životom. Vreme koje prođe do povratka na staro zavisi od povređenosti osobe. Kada im neravda ide na korist, uopšte ne razmišljaju o njoj, nije ih briga i jedva je primećuju. Bitno im je da im se ispunila želja. Ako neko to spomene, pozivaju se na činjenicu da su u teškoj situaciji, da su okolnosti takve i takve, da svi to rade i sl. Ovo ne važi za apsolutno svaku osobu,ali za veliku većinu da.
1. U školi: Neko dobije ocenu na poklon, ostalim učenicima to zasmeta i barem za trenutak osete gnev prema profesoru i učeniku kome je poklonjena ocena dok je tom učeniku drago što je dobro prošao. Ukoliko mu neko prigovori, reći će da je iz tog i tog razloga zaslužio tu ocenu, da je i neko drugi dobio na poklon i sl.
2. Kod lekara: Lekar po dogovoru pušta prijateljicu svoje majke preko reda na pregled, ostali pacijenti se ljute, ogovaraju dotičnu i psuju je u sebi. Njoj je u glavi kako da „stara i bolesna” što pre završi sa tom obavezom, ne razmišljajući pri tom da je nekome možda još hitnije nego njoj, bilo zbog bolesti ili neodložnih obaveza.
3. Još jedan primer: Kada lekar iz 2.primera to priča svom manje-više blisokom prijatelju, ukoliko se ovaj ne složi sa njegovim postupkom lekar će mu odgovoriti da nema smisla da odbije majčinu prijateljicu, spomenuti neki njen problem za koji želi da predstavi da joj daje prednost nad ostalima, reći da i ostali lekari puštaju preko reda...
