Музички сленг. Израз за свирање мутираних акорада на гитари. Преласком преко њих, они не производе одређену тон и хармонију, него специфичан звук, сличан стругању гранчице о метално окно. Духови су сви они покрети слободне руке по жицама горе-доле који највише служе давању ритма. Свирају се и приликом мењања акорда, да не би било празнине, али такви су врло кратки и обичан слушалац их готово и не примећује.

Bića na koja svaljujem krivicu za nestanak stvari u kući, kad ponestane drugih objašnjenja.

Utvare koje se pojavljuju samo u Americi i nemaju pametnija posla nego da drkaju svetlo, treskaju vrata.. dok ne doje tim "eksperta" sa superektoplazminmmagicnimmegablasterom i otera ih.

U vojnickom zargonu nekadasnji naziv za pripadnike mornarice, od strane ostale vojnicke populacije, koja je imala srecu ili nesrecu da ne sluzi ovaj rod vojske.
Nadimak je potekao iz toga sto se u leto prilikom izlaska u grad, moralo izlaziti u karakteristicnim belim uniformama i onim letecim tanjirom od kape. Naj omrznutija stvar kod jednog mornara, jer je morala biti idealno cista i ispeglana da bi oficir mozda pomislio da ga pusti u grad.

Oni postoje. Među nama su. I to niko drugi nego – studenti!

Ali… Radi se o posebnoj vrsti studenata. O studentima „korisnicima“ čitaonica. Konkretno, to su oni koji dođu u čitaonicu, ostave svoje stvari – i odu. I jednostavno ih više nema. I tu sada niko drugi ne može da sedne. Na stolu su uredno postavljene knjige, sveske i pribor za pisanje, ali njih nema. Samo zvrlji prazno mesto na kojem se savršeno može zamisliti živa i učeća osoba. Ali nje nema… Tu je samo praznina. Duh. Duh koji sedi i čita. Dok njegovo telo tamo negde ispija kafu i bezbrižno toroče o koječemu, on sedi i čuva mu mesto. A ti, otelotvoren i živ, stojiš tu i gledaš, i nemaš gde da sedneš.

Duha ne možeš da zamoliš da se pomeri, jer ga nema, ne možeš da sedneš na to mesto, jer ipak su tu te knjige koje kao da neko čita. Ostaje ti da se smoriš, da se nerviraš, da popizdiš. Možeš da počneš da se svađaš sa njima, ali uzalud… Samo će da ćute.

I na kraju, kada te slomi paradoksalnost cele situacije, i ti ćeš, iznemogao, da ostaviš svoje stvari na jedinom slobodnom mestu u čitaonici (sa stolicom s tri noge) koje si upravo primetio, i polako ćeš izaći napolje… na pljugu, da se smiriš… A ironija će doći po svoje, jer će konačno, i iza tebe da ostane – samo duh.