Postoje dva osnovna pokreta Steve Žigona koje je on verovatno pokupio negde po Rusiji il ko zna od nekog austrijskog grofa finoga gospodina u djetinjstvu svome gledajući iz prikrajka iza pletene one korpe za veš, od pruća.
Oba ova pokreta predstavljaju određeno nemirenje sa svetom, tihi sukob, oba pokreta odaljavaju lirskog subjekta od tog proždrljivog nesuptilnog ružnog sveta uz lagani zamah glavom pomalo nervozno trzanje i sklapanje očiju - odražavaju jedan blagosloveni umor - ah Svetlana... pa zar je to toliko bitno...
Prvi pokret je više ofanzivan, on se prosto izvodi jednim nestrpljivim ali nenametljivim i ipak pristojnim odmahivanjem rukom iz lakta pri čemu se šaka mrda i iz zgloba - lepota jednostavnosti ko Danilovićev šut. To je jedno suptilno ućutkivanje više celog sveta a manje samog sagovornika - ruka ide brzo na dole i brzo se vraća gore, njome se maše ispred svog lica kao da se raščićava vazduh zagađen od nametljivaca: u bukvalnom prevodu glasi: oh to su sve same gluposti ne želim da slušam a kamoli znam molim vas preče mi je još jednom izvaljati ukus ovih divnih shatoueta u kombinaciji sa natrulim kutnjakom dok ide jedan Šopenov nepravedno zanemaren preludij.
Drugi pokret je smireniji, kao mačka ušuškana koja je ipak na oprezu, ovaj pokret ujedinjuje predenje koje se preliva sa nekim ukotvljenim režanjem koje neće nikad ipak prerasti u lavež. Taj pokret obavlja se prelaskom dugih prstiju preko čela i slepoočnice i istovremeno je i glađenje tanke kože i blago češanje bora koje su ranice godina - to draškanje bola, jedno lizanje i neprestano nameštanje kose još jedanput i još jedanput i dosta je smiren sam za ovo prosijalo popodne sećanja kupanja u Dunavu s njom 1923. godine 23 kapljice na orošenoj dojci.
U prevodu: samo pričajte, samo vi sve lepo iznesite, slušam vas, smiren sam, strpljiv sam, tako sam odgojen ali u suštini i to su sve gluposti koje ću odmah čim izađem da zaboravim naravno pokazaću vam zbirku slika Pola Sezana i pozdraviću vašu porodicu, ali kad okrenem leđa zaboraviću sve ne želeći vam zlo - vi ste narosto pauk koj prelazi pokošenom livadom na kojoj sam jednom u sparno leto 1919 obgrlio Anastasiju Petrovnu. Ah bockanje pokošene trave i njen miris i mirs njen udahnuću još jednom... pa zatim dragovoljno propadanje u dremež i ljuljanje voza kroz stepu...
Gospodin Suvajdžić je došao.
Molim? Ko je gospodin Suvajdžić? Ah da, gospodin Suvajdžić. Ne, zaista ga ne poznajem. Neka uđe naravno, pa to je naš dragi gospodin Suvajdžić.
- Brate on je meni reko da je a ona je rekla da je al stvarno što je on meni pijan popio mi pivo platio sam ga trista dinara nula dvaespet nije me ispoštovao pojeli ste svo meso kad smo roštiljali a ja došo kasnije posle sam jeo grisine i to bez kikirikija suvo ono ne mož se proguta a pivo embe gde ga nađoste samo a ona je meni rekla
- (prvi pokret) Ah Suvajdžiću... ostavite to...
- Koj ti kurac odkad si ti tolko fin, slušaj me i ogovaraj i ti ogovarajmo pljujmo jebimo mater svima!
- (drugi pokret) ...Ah.. u redu slušam Suvajdžiću... (drugi pokret se nastavlja)
- Ma jebi se odkad ne piješ postao si nepodnošljiv odo ja u kurac
