Nesporno je to da je ova pesma deo svakojakih manifestacija, od svadbe do sahrane, uz nju se plače, smeje, postala je evergrin ovih prostora, od kojih je neki svaruju samo navareni. Ali ko još sluša navaren Lepu Brenu?
Elem, na splavu ova pesma ima mnogo veće, kompleksnije značenje. Šalje određenu poruku. To najbolje znaju ljudi koji posećuju pristanište. Čuo sam neke priče.
Naime, svaka Rikošeta, tokom cele večeri iščekuje ovu pesmu ispijajući svoju đus votku, jer samo za đus votku i ima, više đus nego votku i eventualno koji dinar da se vrati noćnim seljobusom sa tri cifre. Stoga, nije joj na odmak da razmenjuje poglede sa punišićima, da započne neku spiku, ne bi li popila koji martini ukoliko se neko od njih otvori u nadi da će spavati dobro namazanu provincijalku.
Kad ono BUM! Čuje se EJ ŠEKI ŠEKI, to je njena prilika da bude ono što jeste, a da ne brine da li će je neko osuđivati zbog toga. U tome je veličina te pesme. Rikošeta je tada slobodna da vrši svoju dužnost. Celo pristanište je tada u haosu. Sve Rikošete koje su se naše tog trenutka na tom mestu su najzad pokazuju svoje pravo lice. Naša junakinja počinje da se dere na uvo svog plena, pevajući jasno strofu po strofu ove moćne pesme. Vrišti . Urla. Oseća se slobodnom.
Kada dođe vreme da se krene kući i kada je žurka gotova, možete videti našu junakinju kako pijana čeka svoj seljobus za u pičku materinu.
