El toliko teško reći dobar dan!?

Крећем у продавницу,улазим у лифт,два спрата ниже ме зауставља комшија сељак(познат по показивању сала у летње дане,уз прање паздуха цревом за прање аута),улази у лифт,ја кажем "Добар дан",он "Ел си ти писо ова слова по лифту!?".Кажем "Нисам",а он "Море,једном ли вас уфатим,тешко вама!".Излазим из лифта.Секунд пре излажења из зграде,увиђам жену која звони на интерфон,дерем се "Нека,ја ћу",отварам врата,кажем "Добар дан",она ћути и гура ме по рамену у стилу Основношколаца,сасвим "случајно".Улазим у продавницу,а у њој већ увелико познате народу, нељубазне касирке.На моје већ чувено "Добар дан" не говоре ништа,дају ми кесу у руке и три флаше кока коле и киселе,да сам ставим.После минут излазим,говорим довиђења(док се упитујем зашто ли сам ово рекао),а оне мук.Улазим поново у зграду,псујем у себи ово друштво,срећем комшију Жику(Доктор),кога сам видео два пута у животу.Пролазим не говорећи ништа,мислећи да се на тај начин некако себи одужим за све ово,у том тренутку он придикује гласно јер сам му окренут леђима "Каже се добар дан Перићу,то си већ требао да научиш до сада,рећи ћу ја већ твојим родитељима када их сретнем како се ти понашаш ван куће".