Čest manir pojedinih filozofa da se Boga sete tek kada se zaglave negde u svom učenju, pa ga uvedu da im on razreši neki paradoks ili nebulozu koju su sami napravili. Izuzetak su Lajbnic i Spinoza koji su Boga uveli u svoje učenje na relativno elegantan način.
Džon Lok: Postoji ono što vidimo. A šta da radimo sa onim što ne vidimo i sa onim što nam još nije poznato? Na primer, ako astronom otkrije novu planetu, ona je nastala u trenutku kada ju je otkrio. A šta ako astronoma zgazi tramvaj pre nego što stigne da nekome saopšti svoje otkriće? Znači li to da ta planeta prestaje da postoji?
Šta da radim?
Pa, naravno, uvešću Boga. On sve vidi i sve zna, pa zbog njega postoji i ono za šta mi još nismo saznali.
Berkli: Ne postoje apstraktne ideje (Bog je jedna od njih). Ako se neka pojava desila nebrojan puta, to nam ne garantuje da će se ponovo desiti. Ako je Sunce ko zna koliko puta izašlo, to nam ne garantuje da će i sutra izaći. Šta onda možemo pouzdano da znamo? (I tako napred u solipsizam)
Naravno, Bog garantuje da će se to dešavati i u budućnosti.
Štek je dobro sakriveno mesto. Varijacija ima bezbroj: recimo štek-ocene su „isključivo dobre ocene koje se čuvaju za ‘ne daj Bože' situacije, odnosno period kada pljušte kečevi“, piše jedna vukajlijašica. Tako će iskusni školarac prećutati roditeljima da je dobio peticu, a to će im saopštiti tek kada dobije i nekog keca – da bi ublažio negativni efekat.
Deutsche Welle · 29. April 2011.