Људи који се шверцују у превозу: Друштвени паразити или само стереотип?

  1. Јогурте, колико год да се слажем са тобом поводом тог питања, ми услугу треба да платимо. То што сам ја огорчен на особље неког мегамаркета, те им треба 2 сата да ми наплате не значи да не треба да платим. Какав је такав је и бољи немамо (што не значи да је добар). Али мој револот према њима не треба да буде разлог неплаћању. Једини разлог због којег не плаћам је тај што ми закон дозвољава да не платим. Вероватно не бих ни плаћао и да закон налаже да морам, али онда би ме вероватно био блам да се свађам што рече Џими.

  2. Ja gradski prevoz jedino koristim kada idem na bazen, nekoliko puta godišnje. Ali ja živim u Valjevo, to je mali grad. Ali zato kad putujem vozom gotovo nikad ne platim kartu. Kada idem sa društvom skupimo po 200, 300 dinara i to damo kondukteru (kao nemamo para i to.) Jednom prilikom kada smo se vraćali Beovozom samo se pogledali konduktera, on se samo nasmejao i produžio. Velika većina ljudi koju poznajem isto ovako rade.

  3. Ма стик ет ту д мен, бре!

Rekli o sajtu

Štek je dobro sakriveno mesto. Varijacija ima bezbroj: recimo štek-ocene su „isključivo dobre ocene koje se čuvaju za ‘ne daj Bože' situacije, odnosno period kada pljušte kečevi“, piše jedna vukajlijašica. Tako će iskusni školarac prećutati roditeljima da je dobio peticu, a to će im saopštiti tek kada dobije i nekog keca – da bi ublažio negativni efekat.

Deutsche Welle · 29. April 2011.