Ova tema je predviđena za prezentaciju Srbije i Crne Gore i njihovih prirodnih i antropogenih vrednosti. Tema ne obuhvata druge države.
Ovde možete predstavljati običaje, regione, zanimljivosti i ostalo vezano za navedena područja.
Do sada je predstavljeno:
Manastiri Ovčarsko-Kablarske klisure i legende vezane za njih Legenda o blagu popa Martina
Đavolja varoš Put vina - vinarstvo u Srbiji
Dragulj Dunava - Đerdapska klisura Srpsko more - Srebrno jezero
Crnogorska prašuma - NP Biogradska Gora Pančićeva omorika
Golubački grad Rzav i Vrane
Sokograd Potpećka pećina
Smederevska tvrđava Šam dud, Pećka Patrijaršija
* Ostrvica, Rudnik
MANASTIRI I "ZBEGOVI" SRPSKE SVETE GORE
U surovom ovčarsko-kablarskom masivu, modrovita Morava, mrveći i sasecajući, stolećima, strmenite stene, gradi ždrelo. Ovčarsko-kablarsku klisuru, mamljivu i živopisnu. Mnoga uzdignuta brda i bregovi sa obala ove krivudave planinske reke liče na ostrvca, pošto su nekim mestima i sa po tri strane optočena nekada brzom i penušavom, a sada jezerski mirnom vodom. Obrasla raznovrsnom šumom, brda ove planine prosečene dubokim gudurama, načičkana golim, divljim stenama, uvećavajući živopisnost i divljačnost ove prirode.
Pre postavljanja železničke pruge od Beograda, preko Užica, za Sarajevo, Ovčarsko-kablarska klisura bila je skoro nepristupačna i nesaglediva, daleka. Ulazak u nju bio je moguć jedino koritom brzopute Morave. U klisuru su ulazili samo gonjeni nevoljom od tursko zuluma, u pećine zvane "zbegovi".
Od vremena katalonske najezde (1307-1309), kad je Sveta Gora Atonska bila opljačkana, manastiri porušeni, kaluđeri, većinom pubijani, a ostali se rasuli, spasavajući život svoj, u srpske i mnoge druge po Balkanu manastire, Ovčarsko-kablarska klisura postala je pribežište za srpske kaluđere iz Svete Gore. Predanje veli da su se srpski monasi Hilandarci nastanili u Ovčarsko-kablarskoj klisuri, odnosno u Novoj ili Maloj Srpskoj Svetoj Gori, kako su još oni nazivali to izvanredno za manastire pustinjsko mesto. Podižući na tom planinskom živopisnom prostoru manastire, svetogorski monasi uvodili su u njih i svetogorski red i poredak (Tipik).
Tako je u tom kraju, prema predanju i istorijskim podacima, nastao veći broj manastira, metoha i skivota od kojih je danas ostalo oko 9 manastira, koji su dobili i imena svetogorskih manastira i kelija. Od Čačka prema Požegi ređaju se sledeći manastiri:
Sveto VAVEDENJE (nalazi se na desnoj obali reke Morave pre ulaska u Ovčarsko-kablarsku klisuru),
Sveto JOVANJE (nalazi se na šestom kilometru uzvodno od Vavedenja, na levoj obali Morave),
Sveto VAZNESENJE (nalazi se na spram Jovanja preko Morave, u brdu, u daljini od nekoliko stotina metara),
Sveto NIKOLJE, (nalazi se, takođe, na levoj obali Morave na dva kilometra uzvodno od manastira Jovanja),
Sveto PREOBRAŽENJE (nalazilo se, isto tako, na levoj obali Morave na dva kilometra uzvodno od Nikolja; novi, pak, manastir je preko Morave, na desnoj obali u brdu naspram starog manastira),
Sveto BLAGOVEŠTANJE (i ovaj se manastir nalazi na levoj obali reke Morave na 2 kilometru od Preobraženja, iznad Ovčar Banje),
ILINJE (ovaj manastir Svetog Ilije nalazi se na brdu nad Blagoveštenjskim tunelom),
SVETA TROJICA (nalazi se visoko u brdu preko Morave naspram manastira Blagoveštenja),
Manastir SRETENJE (nalazi se nedaleko od Svete Trojice na jednom podnožju ispod samog vrha Ovčara).
Pored ovih 9 glavnih manastira, kao što veli narodno predanje, bilo je više od 40 malih crkava, paraklisa i isposnica, od kojih se i sada mogu videti tragovi. Tako na Jovanjskom Brdu kod ruševina Jovanjske kule pronađen je temelj crkvice Uspenija, možda nekad manastira, o čemu će još više biti reči. I ta je crkvica obnovljena kao i Ilinje.
Najveći od devet glavnih manstira, postoji mišljenje, jeste Sveto Jovanje, koji je u srednjem veku imao više od tri stotine monaha, kao i manastir Nikolje. Prema istom predanju svi manastiri u Ovčarsko-kalarskoj klisuri bili su pod jednom upravom, koja se nalazila u Svetom Jovanju. Zato je taj manastir i nosio naziv "lavra". Svi ti manastiri za vreme turskog ropstva bili su izuzetni čuvari Svetosavskog pravoslavlja i u njima se tačno vršilo svetogorsko pravilo. Kad su Turci većinu crkava porušili, ili pozatvarali, a sveštenike poubijali ili rasterali, srpski pravoslavni narod izgubio bi crkveni kalendar i ne bi znao tačno vreme posta i praznika da ga nisu kaluđeri o tome obaveštavali. Tako se priča da su oni na najvećem brdu na svake poklade palili oganj, pa bi se moglo zključiti da otuda uveče pale vatre, iako neki misle da je to mnogobožački običaj starih Slovena.
Stojeći budno na braniku Svetosavske, pravoslavne vere i prosvete, Srpska Mala Sveta Gora budila je i nacionalnu svest porobljenog svog naroda. U dušu potlačene i napaćene braće ulivala nadu na slobodu i oduševljavala na upornu i trajnu borbu "za Krst časni i slobodu zlatnu".
O velikom, napornom i neumornom nacionalnom radu Svete Srpske Gore u ovom narodu u tursko doba ima puno svedočanstava pisanih i sačuvanih u prirodi - to su "zbegovi" ili "zbeg pećine", gde se narod krio od turskog zuluma i po manastirima dogovarali se sa vođama ustanka. Tužna je, ali slavna istorija ovih zbegova u Ovčarsko-kablarskoj klisuri.
Bežeći od nasilničkog odvođenja u ropstvo i od pljačke, narod se sa hranom, stakom i najnužnijim potrebama sklanjao u planine, a naročito u ona mesta koja su obilovala pećinama. Obično su se na jedno mesto sticale familije, džemati, a nekad i celo selo. Tako, na primer, u Neglišorskom zaseoku Šibinima bio je ustanički zbeg u koji se u vreme Kočine Krajine sklanjala dučalovićka familija Filipovića, koja se po imenu zbega počne prozivati Šibincima. Isto tako u Dljinu postoji mesto zvano "Zbegovište", kao dokaz zbega oko onih zaselaka i sela u vreme Turaka. Ima slučajeva gde se u pojedina takva skrovita mesta sticalo po nekoliko sela. Takva pribežišta i skloništa zvala su se zbegovi i obično su bivala po nepristupačnim mestima, odakle bi se lakše i otpor davao. A kao pravi razlog da se narod u takva mesta sklanja jeste i to što se verovalo da se Turci plaše da zalaze u klance i gudure.
Kao i svuda, tako i u Dragačevu najviše je narod živeo u zbegovima za vreme nesreće 1813. godine, mada ima tragova o zbegovima i iz kraja 18. veka. Pored malih familijarnih i džematskih zbegova, koji su bili dobre sreće i sačuvali se neotkriveni i neprokazani, bilo je zbegova koje su Turci pronalazili i porobili. Jedan od velikih zbegova nalazio se u vrhu Dragačeva, u selu Roščićima, koji je čuvao Hadži Prodan 1814. godine, u koji se stekao veliki broj naroda iz okolnih sela i koji je ostao pošteđen. Drugi, najveći zbeg bio je u dnu Dragačeva u ovčarskim pećinama, koji nije bio te sreće da ostane nepronađen.
Kada je 1815. godine otpočeo Drugi ustanak, gotovo sve ono što je moglo nositi pušku diglo se na Čačak i Ljubić, a nejač iz celog Donjeg Dragačeva povukla se u ovčarske pećine (1).
Najviše naroda steklo se u ovčarsku dolinu zvanu "Banica" naspram manastira Blagoveštenja. Zatim, iznad manastira Sretenja u pešteru zvanu "Pećina" i u pećinu zvana "Kađenica". Ova pećina nalazi se ispod Debele Gore, do same Morave, na njenoj desnoj obali na 300 metara uzvodno iznad Blagoveštenskog tunela, o kojoj ćemo opširnije govoriti.
*
Kad su Turci zadržali Đoku Protića kao taoca u Čačku, sa njim je ostao i njegov buljubaša Petar Ilić, koji nije imao hrabrosti da se žrtvuje, te je, predavši se Turcima da bi spasao svoj život, postao njihov kalauz.
U početku meseca maja 1815. godine, Turci su ostali bez hrane, te se reše da pljačkaju Dragačevo. Znajući za ovaj zbeg, Petar ga prokaže, te u osvit četvrtog maja digne se hiljade Arnauta i Turaka zajedno s Petrom u Ovčar. Put ih je vodio preko planine Jelice, sa koje, skrenuvši udesno, stignu zorom u Dučaloviće. Tu u Dučalovićima našli su samo jednog čoveka po imenu Đunisije, koji se ispred njih dade u bekstvo. Oni pripucaju na njega i ubiju ga. Pucanj pušaka nagovestio je dolazak Turaka, te narod počne da beži ovčarskim zbegovima i niz Ovčar. Na pucanj pušaka iguman trojički Filimon pojaše svoga vranca i sa Radovanom Šibincom dohvati busiju pod jednom velikom stenom u potoku Banica i iz te busije ubije glavnog turskog predvodnika, a narod u tom trenutku pojuri niz dolinu Banice ka Moravi ostavivši svu hranu i drugo što su imali Turcima (2).
Narod iz zbega oko manastira Sretenja, na koji je udarila jedna druga četa Turaka, pojurio je da beži ka manastiru Nikolju stazom koja vodi naspram starog manastira Preobraženja. Turci se dadu u poteru za ženama i devojkama, kojih je najviše i bilo. Morava je bila mutna i nadošla. Grupa Turaka koja je udarila niz dolinu Banicu pojurila je da hvata nejač iz ovoga zbega. Iguman nikoljski Neofit, s one strane Morave sa nekoliko svojih momaka izađe te poviče srpskoj nejači koja je počela da skače u mutnu Moravu da beži uz Moravu pod stene, gde
Turci ne mogu doći . Nejač je poslušala i sklonila se pod stene koje im je iguman Neofit pokazao, no Turci, ipak, udare i siđu do ispod Nikolja, pa odatle okrenu uz Moravu, pravo pod one stene gde se nejač sklonila. Iguman Neofit sa svojim momcima tada ospe paljbu iz manastira Nikolja, te preseče napredovanje Turaka koji zapadnu za stene, iza kojih i oni otpočnu sa vatrom iz pušaka. Najzad, posle dugog puškaranja iguman Neofit pođe krišom sa momcima uz Moravu, te zađe Turcima s boka i, uhvativši dobru busiju, otpoče s ponovnom vatrom ubivši nekoliko Turaka i ranivši ih veći veći broj. Arnauti se tada povuku sa svojim mrtvima i ranjenima niz Moravu, a iguman Neofit s momcima svu nejač iz sretenjskog zbega, koja se po njegovom savetu sklonila ispod rečenih stena, preveze čamcem na levu obalu Morave i skloni ih u manastir Nikolje, pa tako, ipak, srećno spase veći broj srpske nejači.
Sva nejač, žene i devojke iz baničkog zbega, koje nisu htele postati turskim robljem, skakale su u Moravu. Ko nije umeo plivati, izgubio je život u vodi mutne Morave. Za devojkama i ženama skakali su Turci da ih izvuku iz vode i sobom povedu. Skakale su u Moravu i majke sa decom u kolevkama (3). Ono što se podavilo, voda je izbacila kod manastira starog Preobraženja i ti mučenički leševi srpskog roblja sahranjeni su na obali Morave u neposrednoj blizini, tako da se neki grobovi i danas skoro poznaju. Te kosti su uglavnom 1940. godine prenesene u novo-podignuti manastir Preobraženje i sahranjene su na levoj strani pri ulasku u manastirsku crkvu uza sami zid.
Iz ovih događaja sa turskim hvatanjem srpske nejači po zbegovima vredno je zapamtiti i to kako je jedna mlada žena iz Dučalovića bacila kolevku sa povijenim detetom u Moravu, pa onda za njim i ona skočila. Majka se udavila, a kolevku sa živim detetom voda je izbacila na obalu (4).
I obnova manastira Sretenja koju je izvršio jeromonah Nićifor, docnije vladika užički, vezana je za tužnu istoriju ovog zbega. A o manastirima ovim i drugim biće posebno reči.
Do podne bilo je gotovo i sa zbegom u Kađenicama. To je ustvari jedna pećina, ukrašena stalaktitima. Njen otvor ni malo ne liči na ulaz u pećinu, niti podseća na to da se tamo iza nje krije velika, niska ali veoma prostrana pećina. Gledano spolja, izgleda kao kakva pukotina stene, po svojoj malo ukoso dužini od nekoliko metara a širini od jednog nepunog metra. U tu pećinu sakrilo se je nekoliko stotina nejači. Po drugim podacima, u njoj je stradalo oko tri stotine, a ostalo je uspelo da pobegne. Po predanju toga kraja, jedna je majka iznela svoje rasplakano dete iz pećine da ga umiri i da ne dosađuje ostalima. Međutim, Turci u tom trenutku naiđu i po detinjem plaču pronađu pećinu. Brzo donesu iz livade manastira Blagoveštenja ispod pećine sa jednog stoga slame od ječma i njome zatvore ulaz u pećinu pa je zapale. Tako su dimom i vatrom Turci podavili, ugušili i sagoreli sav narod u pećini. Od svega toga ostale su do danas samo kosti nejači dragačevske, većinom iz sela Dučalovića, Dljina, Đerača i Lučana kao živi svedok turske svireposti. Pećina je od tada prozvana "Kađenica" zbog dima i kada, upravo zbog načina na koji je narod u njoj ugušen i podavljen. Ovo su podaci o Kađenici pre njenog otkrivanja i obnove. A o obnovi i osvećenju njenom biće reči docnije.
Jean od trojičinih monaha u tom robljenju po zbegovima u Ovčaru, na knjizi: "Žitija Svetih Otaca" ostavio je ovakav natpis: "Ova knjiga je manastira Trojice kod Ovčara, blizu reke Morave i planine Kablara. Neka se zna kada se roblje porobi u Ovčaru. Koliko se porobi toliko se dvojinom natera u Moravu prema manastiru Preobraženju (starom) od nasilja turskog Ćaja Paše. On u Čačku uskoro posle toga svojom glavom zaplati, a što se roblja nađe živo sve se povrati na slobodu. Tu pomoć i korist učini Miloš Obrenović sirotinji meseca maja 4 - dan 1815. godine".
PEĆINE - ISPOSNICE
Iznad starog porušenog manastira Preobraženja ima jedna na velikoj visini prostrana peštera , u kojoj je posle pada Karađorđeve Srbije narod tražio pribežište od turskog zuluma. Vasilije Popović, oborknez požeške nahije, dao je da se naprave skele za ovu pećinu, i to ga je koštalo 700 groša. Zato je ta peštera (pećina) dobila naziv "Lestvica". Sada skele ne postoje, uništili su ih verovatno Turci. Postoje samo izvesni tragovi i u nju se više ne može ući. Predanje veli da je uz stene do pećine načinjena čitava kula, ali su je Turci porušili iz topova.Vreme uništavanja ovog zbega bilo je po jednima krajem 18. veka, a po drugima 1813. godine za vreme srpske propasti. Dvaput je ovaj zbeg pod Turcima pronalažen i uništavan. Za ovu pešteru priča se da ide kroz ceo Kablar i izlazi negde na severnu stranu. Postoji i jedna jeziva priča - događaj u vezi ove pećine. Naime, kada su Turci pronašli ovo skrovito mesto i zbeg, pokušali su da ga porobe. Turci se sakupe ispod stena gde je zbeg i počnu da se penju uz lestvice (koje su pravljene od pletenog pruća ili od tvrdih grabovih kuka u vidu lanca pričvršćenih klinovima za stene). Kada se prvi Turčin popeo do vrata pećine, žena koja je mesila hleb, spazivši Turčina, potegne ga preko lica u glavu onim loparom i testom. On zbunjen i prepadnut otisne se sa lestvica niz stene i polomi se. To unese paniku među ostale Turke i jedva se spasu bekstvom. Zato se ta pećina prozove "Turčinovac". A trag od kule koja je bila načinjena uz pećinu i sad se poznaje (5).
Osim gore pomenutih velikih zbeg-pećina, Ovčarsko-kablarska klisura ima mnogo malih peštera, koje su bile takođe skloništa za narod. Ali su većinom one služile kao ćelije mnogih monaha isposnika, koje je naod zvao "vrtepari". Tako su, izgleda, tu među njima monasi našli sebi skonište u onom vremenu kada su posle Maričke bitke u velikom broju prebegli iz Svete Gora i kada je nastalo ono intenzivno podizanje manastira i crkava u klisurama Zapadne, odnosno Golijske Morave (6).
U tom ogramnom kamenom masivu ima pećina na visini i do šezdeset metara. U njih su se isposnici peli i iz njih izlazili pomoću "gužvi", to jest drvenih lanaca napravljenih od jakog grabovog pruća, i pomoću drvenih klinova pobijenih u stenu. I danas u izvesnom redu primećuju se u stenama izbušene rupe u koje su stavljani klinovi.
Iznad tog starog porušenog manastira Svetog Preobraženja, u stenama Kablara nalazi se i jedna široko otvorena pećina zvana:"Voda Svetog Save". Predanje veli da je Sveti Sava imao u toj pešteri isposnicu. Obilazeći tamošnje krajeve radi prosvećivanja srpskog naroda radi učenja i obraćanja u Pravoslavnu veru svoga naroda, nailazio je i na otpor nekrštenjaka i jeretika, koji su ga gonili pa se u tu kablarsku pešteru sklanjao, podvizavao i prikupljao nove snage za rad u narodu. Međutim, kako u toj pešteri nije bilo vode za piće, a Morava je dosta daleko, to je molitvom Svetog Save potekla voda iz stene u samoj pešteri koliko je bilo potrebno za njega. Tako se i danas tu nalazi jedno manje udubljenje u steni i u njemu nekoliko litara čiste kao suza vode koja nikad ne presušuje.
Od pamtiveka svakog mladog petka i mlade nedelje narod je dolazio na ovu vodu Svetog Save da dobije ozdravljenje, najviše od očnih bolesti, od glavobolje i od mana srca. Pričaju da, ako neko tamo ide bez strahopoštovanja ili bez vere, voda presuši i nema pomoći.
Iz gore navedenih pisanih i u prirodi sačuvanih svedočanstava vidi se, da je za vreme petvekovnog turskog robovanja Srpska Sveta Gora stajala na mrtvoj straži, budno i samopožrtvovano braneći Pravoslavnu, Svetosavsku veru i Crkvu, i nacionalnu svest porobljenog srpskog naroda. Nećemo pogrešiti, veli letopisac, ako kažemo da je Srpska Sveta Gora okađena tamjanom uz usrdne danonoćne molitve podvižnika - kaluđera za spas i slobodu srpskog naroda; sva ona napojena je suzama stradalnika i orošena svetom krvlju mučenika i neznanih junaka - boraca za Krst Časni i slobodu zlatnu.
Tačno se ne zna koliko su puta za vreme mnogovekovne borbe s Turcima bili pljačkani i rušeni ovi manastiri. Zna se samo to da su se, pomoću božijom, zauzimanjem kaluđera i uz pomoć naroda manastiri ove Svete Gore posle rušenja opet popravljali. Takva je, u kratkim potezima, iz tog perioda, tužna ali slavna, istorija Srpske Svete Gore.
Pop Martin živeo je u selu Poganovu u vreme kada je Srbija bila potpala pod tursku vlast. Pored sela su stalno prolazili turski karavani koji su išli iz Carigrada ili se vraćali u njega. Za hajduke su posebno bili intersantni oni koji su išli za Carigrad jer su bili prepuni zlata i drugih dragocenosti sakupljenih od harača. Zbog toga je pop Martin odlučio da osnuje hajdučku družinu koja bi presretala turske karavane i uzimala "nazad" zlato oteto od naroda. Tako je i bilo. Presretali su karavane, obavezno ubijajući sve pratioce da se ne bi saznalo gde se karavanima gubi trag, sakupili zlato i krili ga po pećinama iznad sela. Govori se da to zlato čuva mehanizam u obliku zmije smuk, napravljene od zlata, koja bi nepoželjnog gosta velikom brzinom udarila u glavu i ubila na licu mesta. Da se ne bi odala tajna funkcionisanja tog mehanizma, pop Martin je ubio majstore koji su ga napravili.
Međutim, jednog dana nedaleko od sela hajducka druzina popa Martina presrela je do tada najbogatiju pošiljku sa tri kola prepuna zlatnika. Dobro organizovani pobili su sve pratioce, osim jednog: velikog čupavog psa. Mozda nisu obratili pažnju na njega, a možda su ga i namerno pustili, jer to je ipak samo životinja. Međutim, pas je bio dobro utreniran i nastavio je sam put prema Carigradu. Vrativši se sam, Turci su uvideli da se nesto desilo sa karavanom, sakupili vojsku i pustili psa da ih odvede do mesta na kom je karavan stradao. Tako je i bilo. Baš u trenutku kad je pas doveo Turke u blizini sela Poganova, bio je Veliki Petak i celo selo je išlo u crkvu. Turci su opkolili crkvu i tražili su od seljaka da odaju sklonište hajdučke družine, međutim niko nije o tome ni reč rekao - verovatno niko nije ni znao. Turci su zatim poubijali sve, samo su se spasili jedan momak i jedna devojka, koji su se malo zadržali u sumi (sta su tamo radili ne znam), kada su došli videli su stravičan prizor: muškarci, žene, deca... Sve je to bilo poklano. Selo je ostalo pusto, ali ne zadugo jer su ga opet naselili doseljenici sklanjajući se pred Tucima.
Sto se tiče sudbine popa Martina, on je ostao živ i nastavio da presreće karavane, sve do smrti. Na samrti je, kažu, rekao da njegovo zlato može naći samo čovek, koji je spreman da 2/3 svega pokloni Poganovskom manastiru, a 1/3 zadrži za sebe.
Danas mnogi traže to zlato verujući da postoji, ako ne to zlato onda sigurno neko jer je istorijska činjenica da je na ovom prostoru bilo hajdučkih družina.
Čudno izvajane a još čudnije poređane zemljane figure, divljina erozivne čelenke, voda čudnog ukusa i mirisa, mistika i tajanstvenost koju stvaraju zvučni efekti dok duva vetar utacali su na maštu lokalnog stanovništva da lokalitetu da naziv „Đavolja Varoš“, a sve ove čudne prirodne pojave objašnjava legendama koje je vekovima izmišljao. O „Đavoljoj Varoši“ postoje mnoge legende.
Prva legenda
Nekada davno ovde su živeli skromni, mirni svojoj veri privrženi stanovnici. To je smetalo đavolu pa im je on spremio „đavolju vodu“ da zaborave na rodbinske odnose. Pošto su pili tu vodu, omamljeni meštani reše da venčaju brata i sestru. Đavolji plan je pokušala da spreči vila, koja prema legendi i dan-danas drži pod svojom zaštitom ovaj kraj. Vila nije uspela da urazumi svatove, i oni krenuše sa mladencima ka crkvi na venčanje. Ona se onda poče moliti Bogu da na neki način spreči rodoskrnavljenje. Bog usliši njenu molbu, spoji nebo sa zemljom, dunu jak, hladan vetar i okameni svatove sa mladencima.
Druga legenda
Zemljane figure predstavljaju okamenjene đavole koje su neki ljudi dugo nosili na svojim leđima, donoseći im zlo i nevolje, a njih su se otarasili prenoćivši jednu noć pored crkvišta Sv. Petke, koje se nalazi u neposrednoj blizini zemljanih figura.
Pošto se bliži 14. februar, odnosno Sveti Trifun, pričaću vam malo o vinarstvu u Srbiji. Poznato je već da je Sveti Trifun zaštitnik vinara i njihovih vinograda.
Posude iz bronzanog doba, iz oko 200-te godine pre nove ere i one iz gvozdenog, oko 400-te godine p.n.e., iz kojih se najverovatnije pilo vino, tragovi su vinogradarstva i vinarstva u Panonskoj niziji. Prilikom arheoloških iskopavanja Sirmijuma i drugih antičkih lokaliteta u Srbiji pronađen je veliki broj amfora koje dokumentuju dovoz vina. Početak vinogradarstva u našoj zemlji je vezan za Proba, koji je je zasadio vinovu lozu na padinama Alma Monsa (Fruška Gora) u okolini Sirmijuma.
Istorija srpskog vinarstva duža je od hiljadu godina. Razvoj se odvijao od začetaka srpske države u 8. i 9. veku, a naročito za vladavine dinastije Nemanjića, od 11. do kraja 14. veka. Srpski vladari su posebno negovali kulturu gajenja vinove loze. U doba cara Dušana donet je zakon koji se odnosio na spravljanje vina i njegov kvalitet, o čemu svedoči zapis iz "Povelje Stevana Prvovenčanog". Sam car Dušan je posedovao velike vinograde i dvorski vinski podrum u blizini Prizrena. U njegovo vreme iz vinograda i podruma u Velikoj Hoči vino je keramičkim vinovodom dugim 25 kilometara dopremano sve do carskih podruma u prestonicu Prizren. U srednjevekovnoj Srbiji pehar vina je bio dijalog, dogovor, zakletva, opomena, obećanje, zakon i običaj.
Dolaskom Turaka, glavno vinogradarsko središte postaje Kruševac sa okolinom. Za vreme turske vladavine u Srbiji je došlo do uništavanja velikog dela vinograda, jer je konzumiranje alkohola kod muslimana zabranjeno. Stvari se menjaju nabolje posle oslobođenja od Turaka kada u Srbiji dolazi do intenzivnog razvoja vinogradarstva koje postaje najznačajnija privredna grana i tako 1848. godine, u vreme Austrougarske vladavine, osnivanjem Navipovog podruma počinje organizovana proizvodnja vina u Srbiji.
Srpski vladari zaslužni su za razvoj srpskog vinogradarstva i vinarstva i u modernim vremenima, naročito kralj Petar Prvi Karađorđević i njegov sin Aleksandar. Oni su početkom 19. veka u centralnoj Srbiji na brdu Oplenac kod Topole podigli na desetine hektara vinograda i podrum u kome su proizvodili vrhunska vina.
Od sedamdesetih godina 19. veka iz Krajine se izvoze kvalitetna vina u Francusku, Austrougarsku, Nemačku, Rusiju, Švajcarsku, Rumuniju i druge zemlje. Vino je izvoženo preko pristaništa u Radujevcu, brodovima do Bordoa.
Pošto je naš narod poznat po tome da većinu radova sprovodi kroz neku zabavu i pesmu, i akcije gaženja grožđa nisu izbegle taj običej, pa su se mnoga poznanstva i ljubavi sklapali baš na ovim događajima :)
Najveća i najlepša klisura Evrope, jedinstven prirodni ambijent u donjem toku Dunava, nacionalni park. Klisura je duga oko 100km i preseca karpatsku planinsku pregaču između Panonskog basena na zapadu i Vlaškopontijskog basena na istoku. Proteže se od Golupca gornjom klisurom preko Ljupkovske kotline,Gospođinog vira, Donjomilanovačke kotline do Kazana (veliki i mali Kazan). Desna obala Dunava u Đerdapskoj klisuri obiluje kulturnoistorijskim znamenitostima. Tu je nastala i jedinstvena predneolitska kultura Lepenskog Vira sa najstarijom sakralnom arhitekturom i monumentalnom skulpturom Evrope (VI - V milenijum p.n.e.). Veliki značar Đerdap je imao dok je predstavljao severnu granicu Rimskog carstva. Od početka I veka u njegovim stenama usecani su putevi, podizana utvrđenja i naselja. Put kroz Kazan nastao je 99.-103.godine, u vreme vladavine cara Trajana, o čemu i danas svedoći Trajanova tabla, prvobitno postavljena 1,5m iznad rimskog puta, koja se zbog akumulacionog jezera morala podići kako ne bi bila potopljena zajedno sa većim delom puta.
Arheološki lokalitet “Lepenski Vir” je spomenik kulture lociran u Gospođinom viru u okviru Đerdapske klisure. Trajao je od 5800.-4300.godine p.n.e. u okviru devet sukcesivno podignutih naselja sa planinski građenim kućištima, grobovima, svetilištima i umetnički obrađenim predmetima jedinstvenog likovnog izraza. Arhitektura i kultura Lepenskog Vira poznata je u svetskim razmerama, predstavlja najveći domet kulture srednjeg kamenog doba tj. prelaza iz paleolita u neolit. Skulpture sa lokaliteta “Lepenski Vir” danas u Evropi predstavljaju najstariju monumentalnu kamenu plastiku.
Veliko Gradište… mali grad – velikih mogucnosti. Veliko Gradište…Srebrno jezero – srpsko more. Veliko Gradište…nova turistička meka XXI veka. Čuli ste –verovatno. Posetićete nas – sigurno! Oduševićete se – definitivno.
Sve zahvaljujući geografskom položaju, istoriji i našoj gostoljubivosti. Naime, Veliko Gradište se nalazi u podnožju Karpata i Homoljskih planina, u zagrljaju plavog Dunava i zlatonosnog Peka. Primamljivo, zar ne?
Magistralnim putem Beograd – Đerdap, na 110 – om km od Beograda, na 81 m nadmorske visine, smo mi. Ne tako daleko?
Veliko Gradište je sagrađeno na ostacima rimskog utvrdjenja Pinkum. Sami ostaci utvrđenja, iz I veka n.e. bude mastu i istraživački duh. Tragovi vojnog utvrđenja, bogatog trgovačkog i rudarskog grada, jos uvek se mogu naći na obalama reke Pek.
Zanimljivo je reći da je Veliko Gradište među prvima dobilo električnu struju. Jos davne 1908. godine, ovde je osnovano Velikogradištansko električno društvo, čiji su osnivači nekoliko godina kasnije sagradili električnu centralu na Peku.
Pitate se, možda, kako je danas? Možemo slobodno reći – prelepo !!
gradiste2 Stari deo grada bogate fasadne ornamentike XIX veka, crkva Sv. Arhangela Gavrila, zgrada gimnazije, gradske biblioteke i carinarnice predstavljaju nostalgični Ram u kome pulsira dinamičan ritam savremenog života.
“Dani cveća” 7. maja u Kusiću, “ Carevčevi dani” od 14. do 16. jula, Regata 5. avgusta, “Alaske večeri” 12. avgusta, ”Jepurijada” 26. septembra u Topolovniku, “Pasuljijada” pasulj Gradištanac 12. oktobra, “Hajka na zlatnog vuka” 30. decembar, ”Ramska svitanja”, muzejske postavke i izložbe, likovne kolonije, sportska i ribolovačka takmičenja samo su deo bogatog kulturnog i zabavnog programa, koji boravak u Velikom Gradištu čini izuzetnim doživljajem. No, to nije sve ! Naš glavni adut je naravno – Srebrno jezero.
Uređene plaže, komforan smestaj, predivni restorani pružaju sve što je potrebno za fantastičan odmor.
Sportski ribolov, skijanje na vodi, jedrenje,vožnja kajakom ili biciklom, izazov su za poklonike aktivnog odmora. Sportski tereni za fudbal, rukomet, odbojku, košarku i tenis namenjeni su kako profesionalcima tako i rekreativcima. O prelepim setnim stazama da i ne govorimo. Ovo je ipak i suviše primamljivo, zar ne?
Сребрно језеро је једно од најпознатијих туристичких излетишта у Србији. Има лепе пешчане плаже, хотел и камп поред језера. Језеро је заправо речни рукавац Дунава на 2 km од Великог Градишта. Захваљујући близини Београда (129 km) и осталих градова широм Србије постало је веома популарно за туристе и риболовце. Дугачко је 14 km., просечне ширине око 300 m. Некада је било рукавац Дунава, а сада је затворено двема бранама. Богато је рибом (сом, смуђ, шаран, амур...) и помиње се у Гинисовој књизи рекорда јер је из њега извађен највећи шаран, тежак око 44 kg. Услови за спортове на води су одлични. Лета 2000. на Сребрном језеру је почело одржавање првенства Југославије у скијању на води.
И мој ујак је имао тамо викендицу, на ту страну али је продао... Ја сам иначе ишла са родитељима бродићем (са кабином) и ту смо и спавали, паркирамо се тамо у оној марини на Дунаву, код бране и ту будемо месец дана...
:) šteta što je prodao, imaju sad neki nadrkani urbanistički plan i koliko sam mogla primetiti, na loše ne mož' da izađe.
uostalom, ako hoćeš opet da se doseliš, imam zemljište viška... :)
Планирали смо да ове године посетимо опет Сребрно Језеро али на кратко, јер се надам да ћемо ићи на неку туристичку туру кроз Ђердап...
Стварно ми је лепо увек било на језеру, и за њега ме везују најлепше успомене...
А најтеже ми је увек било оног дана кад треба, после месец дана проведених тамо, да се вратимо кући :)))
Nalazi se u centralnom delu planine Bjelasice, između reke Tare i Lima, a zauzima površinu od 1.600 hektara. U ovom nacionalnom parku je najatraktivnije Biogradsko jezero, čija se lepota ne može opisati rečima ili slikom.
Od 1878. godine, kada su lokalna bratstva i plemena poklonila ovo područje tadašnjem gospodaru Crne Gore - knezu Nikoli, koji je ovaj biser prirode proglasio za "knjažev zabran" – područje je pod zaštitom države.
Biogradska Gora nije samo prirodno remek-delo, nego i pravi etnološki trezor. Na obodima prašume, u katunima i selima, mogu se zapaziti kolibe, vodenice, savardaci - autohtona, narodna arhitektura, kao i arheološka nalazišta. I toponimi (Sjerogoste, Kraljevo Oko, Ganovaca itd) svedoče o dugoj istoriji ovog kraja, ali i njegovoj nepromenljivosti kroz vreme. Zaista, na Biogradskoj Gori istorijsko vreme kao da ne postoji, ali zato postoji ono ciklično, koje se može pratiti po neopisivim igrama i promenama boja šume, ili po oživljavanju i ponovnom zamiranju katuna tokom godine.
Na obodu ovog nacionalnog parka nalazi se manastir Morača (XIII vek) sa veoma lepim i značajnim freskama iz XIII, XVI i XVIII veka i najznačajnijim (kod nas) ikonama iz XVII veka. Obilazak Biogradske gore može se početi baš odatle. Osim toga, za veće grupe turista organizovani su izleti kroz šumske ekosisteme do Biogradskog jezera (Kolašin - Kraljevo Kolo - Biogradsko jezero) uz, po želji, veslanje u drvenim camcima.
Takođe, moguce je doći ski liftom do jednog od vrhova Bjelasice, odakle se pruža veličanstven pogled na kompletan nacionalni park (to je ruta Kolašin-Mušovica rijeka - Ski centar Jezerine). Do najviših kota i jezera (Crna Glava, Zekova glava Troglava, Pešica jezero, Siško jezero, Ursulovačka jezera) može se stići markiranim stazama. Na odredenim mestima je moguće kampovati.
Josif Pančić je za Omoriku, kao četinar koji se razlikuje i od jele i od smrče, prvi put čuo u užičkom kraju 1855.god. Nije uspeo da je pronađe prilokom posete ovim krajevima 1861. Godine 1865.naredio je da se za potrebe Velike škole iz Zapadne Srbije dostave grane sa šišarkama svih četinara i tu su se našle i dve grane Omorike,ali nije bilo zabeleženo odakle su donete niti ko ih je poslao. Već sledeće godine krenuo je sa svojim učenicima na naučnu ekskurziju po Zapadnoj Srbiji i opet je nije pronašao iako je išao putem koji je prolazio pored prirodnih staništa Omorike.
Pančić je ne spominje ni u svojoj knjizi Fauna kneževine Srbije ( 1874 ). Na kraju 1875.god. Josif pančić pronalazi Omoriku u Zaovinama, a pronalazak i opis je objavio na nemačkoj jeziku u članku Jedan novi četinar u Istočnim alpima, a opis biljke je napisan kako to i današnja botanika zahteva na latinskom jeziku. Odmah je počelo osporavanje u naučnim krugovima da se radi o novoj vrsti koju je Pančić nazvalo Picea omorica P., a često joj je tepao i ’’ ledena lepotica ’’. Pančić je ipak izdržao kritiku nauke i nova vrsta je dobila ime po njemu Pančićeva omorika. Pančić je uspeo da locira i neka druga prirodna staništa Omorike.
Karlo Maly 1934.god. otkriva najinteresantnije nalažište Pančićeve omorike na Mitrovcu ’’ Crveni potok ’’ ili ’’ Tepih livada ’’, što prestavlja jedino nalazište Omorike na tresetištu. Sva nalazišta Pančićeve omorike izdvojena su u tzv.rezervate prirode o kojima brine Zavod za zaštitu prirode Srbije u saradnji sa JP Nacionalni park Tara. Svako pojedinačno stablo Pančićeve omorike je pod zaštitom kao i prirodna staništa kao strogi rezervati prirode: Zvezda, Crveni potok, Karaula Štula, Crvene stene, Ljuti breg, Bilo i Podgorušica.
Pančićeva omorika kao ’’ živi fosil ’’ svetske flore predstavlja naučnu zagonetku ( poreklo, smanjivanje prirodne sredine samo na srednji tok reke Drine, slabost u konkurenciji sa drugim biljnim vrstama, ostljivost na negatino delovanje čoveka u prirodnim staništima, a sa druge strane jako dobro uspevanje u zagađenim urbanim uslovima ). Šumsko gazdinstvo u saradnji sa Institutom za šumarstvo iz Beograda podigao je na Jelovoj gori prvu planzažu Pančićeve omorike, kako bi se ova sve više ugrožena vrsta spasila i omogućila proizvodnja sadnica. Kanic u svom putpisu navodi da su Pančićevu omoriku Rimljani koristili zbog izdržljivosti za podupiranje rudničkih jama u Bosni.
Golubački Grad ili Golubac je srednjevekovna tvrđava, spomenik kulture od izuzetnog značaja, nalazi se u Nacionalnom parku Đerdap, na desnoj obali Dunava, 4 km nizvodno od današnjeg naselja. Smeštena je na visokim liticama, na mestu na kom se reka sužava, na samom ulazu u Đerdapsku klisuru.
Prošlost trđave
Golubac se prvi put se pominje u ugarskim izvorima datiranim u 1335, 1337, odnosno 1342 godinu.Ne zna se kada i ko ga je podigao,ali je njegovu osnovu tj. Gornji grad podigao srpski odnosno pravoslavni velikaš o čemu svedoči i pravoslavna kapelica u sastavu 4. kule. Grad je potom proširen(na zadnji i prednji grad) tokom srpske ili mađarske vlasti, iako nije isključeno da je u startu izgrađen u ovoj veličini. Poslednju fazu u gradnji sproveli su Turci ojačavši 6,7,8 i 9. kulu i dodavši u produžetku spoljašnjeg bedema nisku artiljerijsku kulu(10.) koja je kontrolisala Dunav i štitila pristanište za šajke koje se uz nju nalazilo.
•Nalazio se u sastavu države kneza Lazara,koji je sela u okolini davao kao metohe manastirima.Odmah nakon Kosovskog boja, 1389 godine, u njega ulazi Bajazit I. Našao se u rukama Mađara koji ga 1403 godine predaju despotu Stefanu, kada je on postao ugarski vazal. Grad je trebalo, prema ugovoru iz 1426 godine, da po despotovoj smrti (Stefan umire 1427 godine), zajedno sa Beogradom, bude predat Mađarima. Međutim, komandant grada vojvoda Jeremija ga, iz nepoznatih razloga, predaje Turcima. Prema Segedinskom miru, iz 1444 godine, između Mađara i Turaka, srpska Despotovina biva obnovljena i u njen sastav ulazi i Golubac. Nakon smrti despota Đurađa 1456 godine, Turci ga osvajaju. Mađari uspevaju da ga osvoje 1481 godine, ali ga vrlo brzo napuštaju.
Od tada pa do 1867 godine, kada ga, sa još nekim gradovima u Srbiji, Turci predaju knezu Mihailu, Golubac se skoro sve vreme nalazio u njihovim rukama. Za kratko su ga držali Austrijanci(1688 - 1690) i srpski ustanici tokom Kočine krajine i Prvog srpskog ustanka.
•Mada postoje izvori koji govore da je knez Lazar,držao zemlje oko grada,ali ne i samu tvrđavu,koju je više puta,bez uspeha,ospedao.
Ovo je jedna pomalo lična priča o mojoj omiljenoj reci. Nije toliko čuvena kao ostale prirodne lepote, ali je po mom mišljenju dovoljno lepa da se može svrstati u ovu temu.
Ovo je priča o reci koja izvire pod Čigotom, jednim od tri vrha Zlatibora, koja prolazeći kroz planinski reljef probija svoj put ka Zapadnoj Moravi.
Postoji više reka sa ovim imenom ja pričam o onoj koja je neko vreme, osamdesetih godina imala najčistiju vodu u Evropi. I dalje je bezbedno piti rzavsku vodu, lično sam je pila i nikad mi ništa nije falilo. Rzav najbolje poznajem u okolini sela Vrane.
Vrane su karateristično, raštrkano zlatiborsko selo naseljeno ljudima bistrim i gotovo fantastično gostoljubivim. Nijma nije strano da prepešače dva kilometra strmog makadama, uzbrdo pa nizbrdo, da bi izlapelim kamperima doneli šećer za kafu. Deca su im zdrava i snažna, nesebična i poslušna. Vrane kao i mnoga sela koja Rzav oplemenjuje svojim tokom, bogata su svim prirodnim dobrima koje planina može da ponudi. Narod iz ovih sela ima veliko poštovanje prema ovoj reci, koja leti pitomo poklanja svoja bogatstva, ali sa proleća i jeseni zna podivlja i zauzvrat potopi njihove livade, pašnjake i njive. Mnoga od ovih sela kao sto su Ravni, Ljubiš i Vrane Rzavu posvećuju neki od letnjih crkvenih praznika praveći mali sabor na obalama Rzava. Ovaj praznik nije posvećen samo Rzavu već i životima koje je reka odnela nepažljivim plivačima. Meštani pamte ove nesrećne sudbine i do dvesta godina u nazad, odajući im počast paljenjem sveća. Nezgodnost menjenja nivoa vode i jačinu ove reke jednom prilikom sam osetila i na svojoj grbači ili bolje rečeno stomaku.
Bio je maj, snegovi Čigote su odavno sjurili rzavskim koritom i umireni Dunavom razblaživali Crno More po pitanju saliniteta. Izgledalo je kao da je reka završila svoje prolećno divljanje. Bistrina vode i zelen odraz drveća kao da je uveravao da je Rzav završio sa bahanalisanjem sa menjanjem nivoa vode. Kao pravi, iskusni kamperi zapakovali smo meso u hermetički kontejner i radi održavanja svežine potopili ga u reku. Da bi obezbedili svoje obroke vezali smo sve to čeličnim lancem za korenje jedne jove. Samo... prolećne kiše nisu još uvek rekle sve što su imale na umu. Par minuta pošto smo se zavili u vreće počela je kiša i mi smo bili srećni kako zbog savršenog tajminga tako i zbog idiličnog ritma koji je kiša tapkala po našem šatoru uspavljujući nas u sekundi. Ujutro, obradovani vedrim nebom i zgranuti mutnom vodom reke otkrili smo veoma poražavajuću istinu. Rzav je pokidao lanac oslobadjajući šnicle i kobasice, a nas ostavio bez ikakve hrane... Veoma neobičan smisao za humor.
Sem lepote i snage Rzav ima još jednu osobinu koja ga izvdaja. Naime temperatura vode, po mom subjektivnom mišljenju, dok se meštani kunu u lebac ne prelazi 15 stepeni celzijusa. Čak i po najvećoj letnjoj vrućini ulazak u reku predstavlja herojski čin. Rzav tome ima da zahvali reljefu i vegetaciji na obalama. Večito je u senci, zaklonjen brdima Zlatibora, a na jednom mestu pravi visoki kanjon. Na mestima gde je uspeo da izravnja brda u male ravnice obale su obrasle vrbama i raznim žbunjem tako da jednostavno nikad ne stigne da se zagreje. Sem ovih faktora hladnoći Rzava doprinose podzemni izvori( na sto metara se mogu pronaći i do četiri izvora) i brojne pritoke koje prolaze kroz isti takav teren strm, obrastao i zaklonjen. Jedna od tih pritoka je i potok Prištavica koji je dobio ime po crvenilu na koži koje izaziva duža izloženost vodi potoka. To ustvari nisu ozbiljni prištevi kad se čovek zagreje prođu.
O ovoj reci ima još mnogo da se kaže, ali ja više nemam pravih reči. Pokušala sam da objasnim osećaj koji me obuzme ranim jutrom kad ustanem i vidim bistru vodu ali jednostavno reči za to još nisam pronašla... Imam samo još par ovih fotografija one govore dovoljno...
Ova tema je predviđena za prezentaciju Srbije i Crne Gore i njihovih prirodnih i antropogenih vrednosti. Tema ne obuhvata druge države.
Ovde možete predstavljati običaje, regione, zanimljivosti i ostalo vezano za navedena područja.
Do sada je predstavljeno:
Manastiri Ovčarsko-Kablarske klisure i legende vezane za njih Legenda o blagu popa Martina
Đavolja varoš Put vina - vinarstvo u Srbiji
Dragulj Dunava - Đerdapska klisura Srpsko more - Srebrno jezero
Crnogorska prašuma - NP Biogradska Gora Pančićeva omorika
Golubački grad Rzav i Vrane
Sokograd Potpećka pećina
Smederevska tvrđava Šam dud, Pećka Patrijaršija
* Ostrvica, Rudnik
MANASTIRI I "ZBEGOVI" SRPSKE SVETE GORE
U surovom ovčarsko-kablarskom masivu, modrovita Morava, mrveći i sasecajući, stolećima, strmenite stene, gradi ždrelo. Ovčarsko-kablarsku klisuru, mamljivu i živopisnu. Mnoga uzdignuta brda i bregovi sa obala ove krivudave planinske reke liče na ostrvca, pošto su nekim mestima i sa po tri strane optočena nekada brzom i penušavom, a sada jezerski mirnom vodom. Obrasla raznovrsnom šumom, brda ove planine prosečene dubokim gudurama, načičkana golim, divljim stenama, uvećavajući živopisnost i divljačnost ove prirode.
Pre postavljanja železničke pruge od Beograda, preko Užica, za Sarajevo, Ovčarsko-kablarska klisura bila je skoro nepristupačna i nesaglediva, daleka. Ulazak u nju bio je moguć jedino koritom brzopute Morave. U klisuru su ulazili samo gonjeni nevoljom od tursko zuluma, u pećine zvane "zbegovi".
Od vremena katalonske najezde (1307-1309), kad je Sveta Gora Atonska bila opljačkana, manastiri porušeni, kaluđeri, većinom pubijani, a ostali se rasuli, spasavajući život svoj, u srpske i mnoge druge po Balkanu manastire, Ovčarsko-kablarska klisura postala je pribežište za srpske kaluđere iz Svete Gore. Predanje veli da su se srpski monasi Hilandarci nastanili u Ovčarsko-kablarskoj klisuri, odnosno u Novoj ili Maloj Srpskoj Svetoj Gori, kako su još oni nazivali to izvanredno za manastire pustinjsko mesto. Podižući na tom planinskom živopisnom prostoru manastire, svetogorski monasi uvodili su u njih i svetogorski red i poredak (Tipik).
Tako je u tom kraju, prema predanju i istorijskim podacima, nastao veći broj manastira, metoha i skivota od kojih je danas ostalo oko 9 manastira, koji su dobili i imena svetogorskih manastira i kelija. Od Čačka prema Požegi ređaju se sledeći manastiri:
Sveto VAVEDENJE (nalazi se na desnoj obali reke Morave pre ulaska u Ovčarsko-kablarsku klisuru),
Sveto JOVANJE (nalazi se na šestom kilometru uzvodno od Vavedenja, na levoj obali Morave),
Sveto VAZNESENJE (nalazi se na spram Jovanja preko Morave, u brdu, u daljini od nekoliko stotina metara),
Sveto NIKOLJE, (nalazi se, takođe, na levoj obali Morave na dva kilometra uzvodno od manastira Jovanja),
Sveto PREOBRAŽENJE (nalazilo se, isto tako, na levoj obali Morave na dva kilometra uzvodno od Nikolja; novi, pak, manastir je preko Morave, na desnoj obali u brdu naspram starog manastira),
Sveto BLAGOVEŠTANJE (i ovaj se manastir nalazi na levoj obali reke Morave na 2 kilometru od Preobraženja, iznad Ovčar Banje),
ILINJE (ovaj manastir Svetog Ilije nalazi se na brdu nad Blagoveštenjskim tunelom),
SVETA TROJICA (nalazi se visoko u brdu preko Morave naspram manastira Blagoveštenja),
Manastir SRETENJE (nalazi se nedaleko od Svete Trojice na jednom podnožju ispod samog vrha Ovčara).
Pored ovih 9 glavnih manastira, kao što veli narodno predanje, bilo je više od 40 malih crkava, paraklisa i isposnica, od kojih se i sada mogu videti tragovi. Tako na Jovanjskom Brdu kod ruševina Jovanjske kule pronađen je temelj crkvice Uspenija, možda nekad manastira, o čemu će još više biti reči. I ta je crkvica obnovljena kao i Ilinje.
Najveći od devet glavnih manstira, postoji mišljenje, jeste Sveto Jovanje, koji je u srednjem veku imao više od tri stotine monaha, kao i manastir Nikolje. Prema istom predanju svi manastiri u Ovčarsko-kalarskoj klisuri bili su pod jednom upravom, koja se nalazila u Svetom Jovanju. Zato je taj manastir i nosio naziv "lavra". Svi ti manastiri za vreme turskog ropstva bili su izuzetni čuvari Svetosavskog pravoslavlja i u njima se tačno vršilo svetogorsko pravilo. Kad su Turci većinu crkava porušili, ili pozatvarali, a sveštenike poubijali ili rasterali, srpski pravoslavni narod izgubio bi crkveni kalendar i ne bi znao tačno vreme posta i praznika da ga nisu kaluđeri o tome obaveštavali. Tako se priča da su oni na najvećem brdu na svake poklade palili oganj, pa bi se moglo zključiti da otuda uveče pale vatre, iako neki misle da je to mnogobožački običaj starih Slovena.
Stojeći budno na braniku Svetosavske, pravoslavne vere i prosvete, Srpska Mala Sveta Gora budila je i nacionalnu svest porobljenog svog naroda. U dušu potlačene i napaćene braće ulivala nadu na slobodu i oduševljavala na upornu i trajnu borbu "za Krst časni i slobodu zlatnu".
O velikom, napornom i neumornom nacionalnom radu Svete Srpske Gore u ovom narodu u tursko doba ima puno svedočanstava pisanih i sačuvanih u prirodi - to su "zbegovi" ili "zbeg pećine", gde se narod krio od turskog zuluma i po manastirima dogovarali se sa vođama ustanka. Tužna je, ali slavna istorija ovih zbegova u Ovčarsko-kablarskoj klisuri.
Bežeći od nasilničkog odvođenja u ropstvo i od pljačke, narod se sa hranom, stakom i najnužnijim potrebama sklanjao u planine, a naročito u ona mesta koja su obilovala pećinama. Obično su se na jedno mesto sticale familije, džemati, a nekad i celo selo. Tako, na primer, u Neglišorskom zaseoku Šibinima bio je ustanički zbeg u koji se u vreme Kočine Krajine sklanjala dučalovićka familija Filipovića, koja se po imenu zbega počne prozivati Šibincima. Isto tako u Dljinu postoji mesto zvano "Zbegovište", kao dokaz zbega oko onih zaselaka i sela u vreme Turaka. Ima slučajeva gde se u pojedina takva skrovita mesta sticalo po nekoliko sela. Takva pribežišta i skloništa zvala su se zbegovi i obično su bivala po nepristupačnim mestima, odakle bi se lakše i otpor davao. A kao pravi razlog da se narod u takva mesta sklanja jeste i to što se verovalo da se Turci plaše da zalaze u klance i gudure.
Kao i svuda, tako i u Dragačevu najviše je narod živeo u zbegovima za vreme nesreće 1813. godine, mada ima tragova o zbegovima i iz kraja 18. veka. Pored malih familijarnih i džematskih zbegova, koji su bili dobre sreće i sačuvali se neotkriveni i neprokazani, bilo je zbegova koje su Turci pronalazili i porobili. Jedan od velikih zbegova nalazio se u vrhu Dragačeva, u selu Roščićima, koji je čuvao Hadži Prodan 1814. godine, u koji se stekao veliki broj naroda iz okolnih sela i koji je ostao pošteđen. Drugi, najveći zbeg bio je u dnu Dragačeva u ovčarskim pećinama, koji nije bio te sreće da ostane nepronađen.
Kada je 1815. godine otpočeo Drugi ustanak, gotovo sve ono što je moglo nositi pušku diglo se na Čačak i Ljubić, a nejač iz celog Donjeg Dragačeva povukla se u ovčarske pećine (1).
Najviše naroda steklo se u ovčarsku dolinu zvanu "Banica" naspram manastira Blagoveštenja. Zatim, iznad manastira Sretenja u pešteru zvanu "Pećina" i u pećinu zvana "Kađenica". Ova pećina nalazi se ispod Debele Gore, do same Morave, na njenoj desnoj obali na 300 metara uzvodno iznad Blagoveštenskog tunela, o kojoj ćemo opširnije govoriti.
*
Kad su Turci zadržali Đoku Protića kao taoca u Čačku, sa njim je ostao i njegov buljubaša Petar Ilić, koji nije imao hrabrosti da se žrtvuje, te je, predavši se Turcima da bi spasao svoj život, postao njihov kalauz.
U početku meseca maja 1815. godine, Turci su ostali bez hrane, te se reše da pljačkaju Dragačevo. Znajući za ovaj zbeg, Petar ga prokaže, te u osvit četvrtog maja digne se hiljade Arnauta i Turaka zajedno s Petrom u Ovčar. Put ih je vodio preko planine Jelice, sa koje, skrenuvši udesno, stignu zorom u Dučaloviće. Tu u Dučalovićima našli su samo jednog čoveka po imenu Đunisije, koji se ispred njih dade u bekstvo. Oni pripucaju na njega i ubiju ga. Pucanj pušaka nagovestio je dolazak Turaka, te narod počne da beži ovčarskim zbegovima i niz Ovčar. Na pucanj pušaka iguman trojički Filimon pojaše svoga vranca i sa Radovanom Šibincom dohvati busiju pod jednom velikom stenom u potoku Banica i iz te busije ubije glavnog turskog predvodnika, a narod u tom trenutku pojuri niz dolinu Banice ka Moravi ostavivši svu hranu i drugo što su imali Turcima (2).
Narod iz zbega oko manastira Sretenja, na koji je udarila jedna druga četa Turaka, pojurio je da beži ka manastiru Nikolju stazom koja vodi naspram starog manastira Preobraženja. Turci se dadu u poteru za ženama i devojkama, kojih je najviše i bilo. Morava je bila mutna i nadošla. Grupa Turaka koja je udarila niz dolinu Banicu pojurila je da hvata nejač iz ovoga zbega. Iguman nikoljski Neofit, s one strane Morave sa nekoliko svojih momaka izađe te poviče srpskoj nejači koja je počela da skače u mutnu Moravu da beži uz Moravu pod stene, gde
Turci ne mogu doći . Nejač je poslušala i sklonila se pod stene koje im je iguman Neofit pokazao, no Turci, ipak, udare i siđu do ispod Nikolja, pa odatle okrenu uz Moravu, pravo pod one stene gde se nejač sklonila. Iguman Neofit sa svojim momcima tada ospe paljbu iz manastira Nikolja, te preseče napredovanje Turaka koji zapadnu za stene, iza kojih i oni otpočnu sa vatrom iz pušaka. Najzad, posle dugog puškaranja iguman Neofit pođe krišom sa momcima uz Moravu, te zađe Turcima s boka i, uhvativši dobru busiju, otpoče s ponovnom vatrom ubivši nekoliko Turaka i ranivši ih veći veći broj. Arnauti se tada povuku sa svojim mrtvima i ranjenima niz Moravu, a iguman Neofit s momcima svu nejač iz sretenjskog zbega, koja se po njegovom savetu sklonila ispod rečenih stena, preveze čamcem na levu obalu Morave i skloni ih u manastir Nikolje, pa tako, ipak, srećno spase veći broj srpske nejači.
Sva nejač, žene i devojke iz baničkog zbega, koje nisu htele postati turskim robljem, skakale su u Moravu. Ko nije umeo plivati, izgubio je život u vodi mutne Morave. Za devojkama i ženama skakali su Turci da ih izvuku iz vode i sobom povedu. Skakale su u Moravu i majke sa decom u kolevkama (3). Ono što se podavilo, voda je izbacila kod manastira starog Preobraženja i ti mučenički leševi srpskog roblja sahranjeni su na obali Morave u neposrednoj blizini, tako da se neki grobovi i danas skoro poznaju. Te kosti su uglavnom 1940. godine prenesene u novo-podignuti manastir Preobraženje i sahranjene su na levoj strani pri ulasku u manastirsku crkvu uza sami zid.
Iz ovih događaja sa turskim hvatanjem srpske nejači po zbegovima vredno je zapamtiti i to kako je jedna mlada žena iz Dučalovića bacila kolevku sa povijenim detetom u Moravu, pa onda za njim i ona skočila. Majka se udavila, a kolevku sa živim detetom voda je izbacila na obalu (4).
I obnova manastira Sretenja koju je izvršio jeromonah Nićifor, docnije vladika užički, vezana je za tužnu istoriju ovog zbega. A o manastirima ovim i drugim biće posebno reči.
Do podne bilo je gotovo i sa zbegom u Kađenicama. To je ustvari jedna pećina, ukrašena stalaktitima. Njen otvor ni malo ne liči na ulaz u pećinu, niti podseća na to da se tamo iza nje krije velika, niska ali veoma prostrana pećina. Gledano spolja, izgleda kao kakva pukotina stene, po svojoj malo ukoso dužini od nekoliko metara a širini od jednog nepunog metra. U tu pećinu sakrilo se je nekoliko stotina nejači. Po drugim podacima, u njoj je stradalo oko tri stotine, a ostalo je uspelo da pobegne. Po predanju toga kraja, jedna je majka iznela svoje rasplakano dete iz pećine da ga umiri i da ne dosađuje ostalima. Međutim, Turci u tom trenutku naiđu i po detinjem plaču pronađu pećinu. Brzo donesu iz livade manastira Blagoveštenja ispod pećine sa jednog stoga slame od ječma i njome zatvore ulaz u pećinu pa je zapale. Tako su dimom i vatrom Turci podavili, ugušili i sagoreli sav narod u pećini. Od svega toga ostale su do danas samo kosti nejači dragačevske, većinom iz sela Dučalovića, Dljina, Đerača i Lučana kao živi svedok turske svireposti. Pećina je od tada prozvana "Kađenica" zbog dima i kada, upravo zbog načina na koji je narod u njoj ugušen i podavljen. Ovo su podaci o Kađenici pre njenog otkrivanja i obnove. A o obnovi i osvećenju njenom biće reči docnije.
Jean od trojičinih monaha u tom robljenju po zbegovima u Ovčaru, na knjizi: "Žitija Svetih Otaca" ostavio je ovakav natpis: "Ova knjiga je manastira Trojice kod Ovčara, blizu reke Morave i planine Kablara. Neka se zna kada se roblje porobi u Ovčaru. Koliko se porobi toliko se dvojinom natera u Moravu prema manastiru Preobraženju (starom) od nasilja turskog Ćaja Paše. On u Čačku uskoro posle toga svojom glavom zaplati, a što se roblja nađe živo sve se povrati na slobodu. Tu pomoć i korist učini Miloš Obrenović sirotinji meseca maja 4 - dan 1815. godine".
PEĆINE - ISPOSNICE
Iznad starog porušenog manastira Preobraženja ima jedna na velikoj visini prostrana peštera , u kojoj je posle pada Karađorđeve Srbije narod tražio pribežište od turskog zuluma. Vasilije Popović, oborknez požeške nahije, dao je da se naprave skele za ovu pećinu, i to ga je koštalo 700 groša. Zato je ta peštera (pećina) dobila naziv "Lestvica". Sada skele ne postoje, uništili su ih verovatno Turci. Postoje samo izvesni tragovi i u nju se više ne može ući. Predanje veli da je uz stene do pećine načinjena čitava kula, ali su je Turci porušili iz topova.Vreme uništavanja ovog zbega bilo je po jednima krajem 18. veka, a po drugima 1813. godine za vreme srpske propasti. Dvaput je ovaj zbeg pod Turcima pronalažen i uništavan. Za ovu pešteru priča se da ide kroz ceo Kablar i izlazi negde na severnu stranu. Postoji i jedna jeziva priča - događaj u vezi ove pećine. Naime, kada su Turci pronašli ovo skrovito mesto i zbeg, pokušali su da ga porobe. Turci se sakupe ispod stena gde je zbeg i počnu da se penju uz lestvice (koje su pravljene od pletenog pruća ili od tvrdih grabovih kuka u vidu lanca pričvršćenih klinovima za stene). Kada se prvi Turčin popeo do vrata pećine, žena koja je mesila hleb, spazivši Turčina, potegne ga preko lica u glavu onim loparom i testom. On zbunjen i prepadnut otisne se sa lestvica niz stene i polomi se. To unese paniku među ostale Turke i jedva se spasu bekstvom. Zato se ta pećina prozove "Turčinovac". A trag od kule koja je bila načinjena uz pećinu i sad se poznaje (5).
Osim gore pomenutih velikih zbeg-pećina, Ovčarsko-kablarska klisura ima mnogo malih peštera, koje su bile takođe skloništa za narod. Ali su većinom one služile kao ćelije mnogih monaha isposnika, koje je naod zvao "vrtepari". Tako su, izgleda, tu među njima monasi našli sebi skonište u onom vremenu kada su posle Maričke bitke u velikom broju prebegli iz Svete Gora i kada je nastalo ono intenzivno podizanje manastira i crkava u klisurama Zapadne, odnosno Golijske Morave (6).
U tom ogramnom kamenom masivu ima pećina na visini i do šezdeset metara. U njih su se isposnici peli i iz njih izlazili pomoću "gužvi", to jest drvenih lanaca napravljenih od jakog grabovog pruća, i pomoću drvenih klinova pobijenih u stenu. I danas u izvesnom redu primećuju se u stenama izbušene rupe u koje su stavljani klinovi.
Iznad tog starog porušenog manastira Svetog Preobraženja, u stenama Kablara nalazi se i jedna široko otvorena pećina zvana:"Voda Svetog Save". Predanje veli da je Sveti Sava imao u toj pešteri isposnicu. Obilazeći tamošnje krajeve radi prosvećivanja srpskog naroda radi učenja i obraćanja u Pravoslavnu veru svoga naroda, nailazio je i na otpor nekrštenjaka i jeretika, koji su ga gonili pa se u tu kablarsku pešteru sklanjao, podvizavao i prikupljao nove snage za rad u narodu. Međutim, kako u toj pešteri nije bilo vode za piće, a Morava je dosta daleko, to je molitvom Svetog Save potekla voda iz stene u samoj pešteri koliko je bilo potrebno za njega. Tako se i danas tu nalazi jedno manje udubljenje u steni i u njemu nekoliko litara čiste kao suza vode koja nikad ne presušuje.
Od pamtiveka svakog mladog petka i mlade nedelje narod je dolazio na ovu vodu Svetog Save da dobije ozdravljenje, najviše od očnih bolesti, od glavobolje i od mana srca. Pričaju da, ako neko tamo ide bez strahopoštovanja ili bez vere, voda presuši i nema pomoći.
Iz gore navedenih pisanih i u prirodi sačuvanih svedočanstava vidi se, da je za vreme petvekovnog turskog robovanja Srpska Sveta Gora stajala na mrtvoj straži, budno i samopožrtvovano braneći Pravoslavnu, Svetosavsku veru i Crkvu, i nacionalnu svest porobljenog srpskog naroda. Nećemo pogrešiti, veli letopisac, ako kažemo da je Srpska Sveta Gora okađena tamjanom uz usrdne danonoćne molitve podvižnika - kaluđera za spas i slobodu srpskog naroda; sva ona napojena je suzama stradalnika i orošena svetom krvlju mučenika i neznanih junaka - boraca za Krst Časni i slobodu zlatnu.
Tačno se ne zna koliko su puta za vreme mnogovekovne borbe s Turcima bili pljačkani i rušeni ovi manastiri. Zna se samo to da su se, pomoću božijom, zauzimanjem kaluđera i uz pomoć naroda manastiri ove Svete Gore posle rušenja opet popravljali. Takva je, u kratkim potezima, iz tog perioda, tužna ali slavna, istorija Srpske Svete Gore.
http://www.ovcarbanja.com/images/mapa-klisure.jpg
stara mapa manastira
http://farm1.static.flickr.com/169/384200783_c1c0a86e76.jpg?v=0
Legenda o blagu popa Martina
Pop Martin živeo je u selu Poganovu u vreme kada je Srbija bila potpala pod tursku vlast. Pored sela su stalno prolazili turski karavani koji su išli iz Carigrada ili se vraćali u njega. Za hajduke su posebno bili intersantni oni koji su išli za Carigrad jer su bili prepuni zlata i drugih dragocenosti sakupljenih od harača. Zbog toga je pop Martin odlučio da osnuje hajdučku družinu koja bi presretala turske karavane i uzimala "nazad" zlato oteto od naroda. Tako je i bilo. Presretali su karavane, obavezno ubijajući sve pratioce da se ne bi saznalo gde se karavanima gubi trag, sakupili zlato i krili ga po pećinama iznad sela. Govori se da to zlato čuva mehanizam u obliku zmije smuk, napravljene od zlata, koja bi nepoželjnog gosta velikom brzinom udarila u glavu i ubila na licu mesta. Da se ne bi odala tajna funkcionisanja tog mehanizma, pop Martin je ubio majstore koji su ga napravili.
Međutim, jednog dana nedaleko od sela hajducka druzina popa Martina presrela je do tada najbogatiju pošiljku sa tri kola prepuna zlatnika. Dobro organizovani pobili su sve pratioce, osim jednog: velikog čupavog psa. Mozda nisu obratili pažnju na njega, a možda su ga i namerno pustili, jer to je ipak samo životinja. Međutim, pas je bio dobro utreniran i nastavio je sam put prema Carigradu. Vrativši se sam, Turci su uvideli da se nesto desilo sa karavanom, sakupili vojsku i pustili psa da ih odvede do mesta na kom je karavan stradao. Tako je i bilo. Baš u trenutku kad je pas doveo Turke u blizini sela Poganova, bio je Veliki Petak i celo selo je išlo u crkvu. Turci su opkolili crkvu i tražili su od seljaka da odaju sklonište hajdučke družine, međutim niko nije o tome ni reč rekao - verovatno niko nije ni znao. Turci su zatim poubijali sve, samo su se spasili jedan momak i jedna devojka, koji su se malo zadržali u sumi (sta su tamo radili ne znam), kada su došli videli su stravičan prizor: muškarci, žene, deca... Sve je to bilo poklano. Selo je ostalo pusto, ali ne zadugo jer su ga opet naselili doseljenici sklanjajući se pred Tucima.
Sto se tiče sudbine popa Martina, on je ostao živ i nastavio da presreće karavane, sve do smrti. Na samrti je, kažu, rekao da njegovo zlato može naći samo čovek, koji je spreman da 2/3 svega pokloni Poganovskom manastiru, a 1/3 zadrži za sebe.
Danas mnogi traže to zlato verujući da postoji, ako ne to zlato onda sigurno neko jer je istorijska činjenica da je na ovom prostoru bilo hajdučkih družina.
Đavolja varoš
Čudno izvajane a još čudnije poređane zemljane figure, divljina erozivne čelenke, voda čudnog ukusa i mirisa, mistika i tajanstvenost koju stvaraju zvučni efekti dok duva vetar utacali su na maštu lokalnog stanovništva da lokalitetu da naziv „Đavolja Varoš“, a sve ove čudne prirodne pojave objašnjava legendama koje je vekovima izmišljao. O „Đavoljoj Varoši“ postoje mnoge legende.
Prva legenda
Nekada davno ovde su živeli skromni, mirni svojoj veri privrženi stanovnici. To je smetalo đavolu pa im je on spremio „đavolju vodu“ da zaborave na rodbinske odnose. Pošto su pili tu vodu, omamljeni meštani reše da venčaju brata i sestru. Đavolji plan je pokušala da spreči vila, koja prema legendi i dan-danas drži pod svojom zaštitom ovaj kraj. Vila nije uspela da urazumi svatove, i oni krenuše sa mladencima ka crkvi na venčanje. Ona se onda poče moliti Bogu da na neki način spreči rodoskrnavljenje. Bog usliši njenu molbu, spoji nebo sa zemljom, dunu jak, hladan vetar i okameni svatove sa mladencima.
Druga legenda
Zemljane figure predstavljaju okamenjene đavole koje su neki ljudi dugo nosili na svojim leđima, donoseći im zlo i nevolje, a njih su se otarasili prenoćivši jednu noć pored crkvišta Sv. Petke, koje se nalazi u neposrednoj blizini zemljanih figura.
http://sites.etleboro.com/thumbnails/news/5756_djavolja%20varos.jpg
Put vina
Pošto se bliži 14. februar, odnosno Sveti Trifun, pričaću vam malo o vinarstvu u Srbiji. Poznato je već da je Sveti Trifun zaštitnik vinara i njihovih vinograda.
Posude iz bronzanog doba, iz oko 200-te godine pre nove ere i one iz gvozdenog, oko 400-te godine p.n.e., iz kojih se najverovatnije pilo vino, tragovi su vinogradarstva i vinarstva u Panonskoj niziji. Prilikom arheoloških iskopavanja Sirmijuma i drugih antičkih lokaliteta u Srbiji pronađen je veliki broj amfora koje dokumentuju dovoz vina. Početak vinogradarstva u našoj zemlji je vezan za Proba, koji je je zasadio vinovu lozu na padinama Alma Monsa (Fruška Gora) u okolini Sirmijuma.
http://www.theworldwidewine.com/Wine_quotes/making_ancient_roman_wine.jpg
Istorija srpskog vinarstva duža je od hiljadu godina. Razvoj se odvijao od začetaka srpske države u 8. i 9. veku, a naročito za vladavine dinastije Nemanjića, od 11. do kraja 14. veka. Srpski vladari su posebno negovali kulturu gajenja vinove loze. U doba cara Dušana donet je zakon koji se odnosio na spravljanje vina i njegov kvalitet, o čemu svedoči zapis iz "Povelje Stevana Prvovenčanog". Sam car Dušan je posedovao velike vinograde i dvorski vinski podrum u blizini Prizrena. U njegovo vreme iz vinograda i podruma u Velikoj Hoči vino je keramičkim vinovodom dugim 25 kilometara dopremano sve do carskih podruma u prestonicu Prizren. U srednjevekovnoj Srbiji pehar vina je bio dijalog, dogovor, zakletva, opomena, obećanje, zakon i običaj.
http://www.hitnerwine.com/Monk%20-%20cellar%20taster.jpg
Dolaskom Turaka, glavno vinogradarsko središte postaje Kruševac sa okolinom. Za vreme turske vladavine u Srbiji je došlo do uništavanja velikog dela vinograda, jer je konzumiranje alkohola kod muslimana zabranjeno. Stvari se menjaju nabolje posle oslobođenja od Turaka kada u Srbiji dolazi do intenzivnog razvoja vinogradarstva koje postaje najznačajnija privredna grana i tako 1848. godine, u vreme Austrougarske vladavine, osnivanjem Navipovog podruma počinje organizovana proizvodnja vina u Srbiji.
Srpski vladari zaslužni su za razvoj srpskog vinogradarstva i vinarstva i u modernim vremenima, naročito kralj Petar Prvi Karađorđević i njegov sin Aleksandar. Oni su početkom 19. veka u centralnoj Srbiji na brdu Oplenac kod Topole podigli na desetine hektara vinograda i podrum u kome su proizvodili vrhunska vina.
http://www.uredidom.com/Portals/0/CLANCI_FOTO/vrt_i_okucnica/vrt_u_veljaci/vinova_loza.jpg
Od sedamdesetih godina 19. veka iz Krajine se izvoze kvalitetna vina u Francusku, Austrougarsku, Nemačku, Rusiju, Švajcarsku, Rumuniju i druge zemlje. Vino je izvoženo preko pristaništa u Radujevcu, brodovima do Bordoa.
http://www.geocities.com/totpista/vino/Picture011.jpg
Pošto je naš narod poznat po tome da većinu radova sprovodi kroz neku zabavu i pesmu, i akcije gaženja grožđa nisu izbegle taj običej, pa su se mnoga poznanstva i ljubavi sklapali baš na ovim događajima :)
'Aj iskopaj nešto o Crnoj Gori.
Biće :)
Ево да и ја дам свој допринос овој лепој теми...
Укратко о Ђердапској клисури, мојој омиљеној локацији у Србији...
http://farm2.static.flickr.com/1032/1037245337_c714582285.jpg
Najveća i najlepša klisura Evrope, jedinstven prirodni ambijent u donjem toku Dunava, nacionalni park. Klisura je duga oko 100km i preseca karpatsku planinsku pregaču između Panonskog basena na zapadu i Vlaškopontijskog basena na istoku. Proteže se od Golupca gornjom klisurom preko Ljupkovske kotline,Gospođinog vira, Donjomilanovačke kotline do Kazana (veliki i mali Kazan). Desna obala Dunava u Đerdapskoj klisuri obiluje kulturnoistorijskim znamenitostima. Tu je nastala i jedinstvena predneolitska kultura Lepenskog Vira sa najstarijom sakralnom arhitekturom i monumentalnom skulpturom Evrope (VI - V milenijum p.n.e.). Veliki značar Đerdap je imao dok je predstavljao severnu granicu Rimskog carstva. Od početka I veka u njegovim stenama usecani su putevi, podizana utvrđenja i naselja. Put kroz Kazan nastao je 99.-103.godine, u vreme vladavine cara Trajana, o čemu i danas svedoći Trajanova tabla, prvobitno postavljena 1,5m iznad rimskog puta, koja se zbog akumulacionog jezera morala podići kako ne bi bila potopljena zajedno sa većim delom puta.
http://img211.imageshack.us/img211/621/y21ne.jpg
Lepenski Vir
Arheološki lokalitet “Lepenski Vir” je spomenik kulture lociran u Gospođinom viru u okviru Đerdapske klisure. Trajao je od 5800.-4300.godine p.n.e. u okviru devet sukcesivno podignutih naselja sa planinski građenim kućištima, grobovima, svetilištima i umetnički obrađenim predmetima jedinstvenog likovnog izraza. Arhitektura i kultura Lepenskog Vira poznata je u svetskim razmerama, predstavlja najveći domet kulture srednjeg kamenog doba tj. prelaza iz paleolita u neolit. Skulpture sa lokaliteta “Lepenski Vir” danas u Evropi predstavljaju najstariju monumentalnu kamenu plastiku.
http://www.ictisp.com/~qj389195/lovecraft/Museu/Mon/imatgesmon/lepenski%20vir.jpg
A sad malo o mestu na kom provodim leto 15 godina unazad :)
http://www.uni-turs.com/images/attachments/743.jpg
Veliko Gradište… mali grad – velikih mogucnosti. Veliko Gradište…Srebrno jezero – srpsko more. Veliko Gradište…nova turistička meka XXI veka. Čuli ste –verovatno. Posetićete nas – sigurno! Oduševićete se – definitivno.
Sve zahvaljujući geografskom položaju, istoriji i našoj gostoljubivosti. Naime, Veliko Gradište se nalazi u podnožju Karpata i Homoljskih planina, u zagrljaju plavog Dunava i zlatonosnog Peka. Primamljivo, zar ne?
Magistralnim putem Beograd – Đerdap, na 110 – om km od Beograda, na 81 m nadmorske visine, smo mi. Ne tako daleko?
Veliko Gradište je sagrađeno na ostacima rimskog utvrdjenja Pinkum. Sami ostaci utvrđenja, iz I veka n.e. bude mastu i istraživački duh. Tragovi vojnog utvrđenja, bogatog trgovačkog i rudarskog grada, jos uvek se mogu naći na obalama reke Pek.
Zanimljivo je reći da je Veliko Gradište među prvima dobilo električnu struju. Jos davne 1908. godine, ovde je osnovano Velikogradištansko električno društvo, čiji su osnivači nekoliko godina kasnije sagradili električnu centralu na Peku.
http://www.svetnadlanu.org/slike/13/srebrno.jpg
Pitate se, možda, kako je danas? Možemo slobodno reći – prelepo !!
gradiste2 Stari deo grada bogate fasadne ornamentike XIX veka, crkva Sv. Arhangela Gavrila, zgrada gimnazije, gradske biblioteke i carinarnice predstavljaju nostalgični Ram u kome pulsira dinamičan ritam savremenog života.
“Dani cveća” 7. maja u Kusiću, “ Carevčevi dani” od 14. do 16. jula, Regata 5. avgusta, “Alaske večeri” 12. avgusta, ”Jepurijada” 26. septembra u Topolovniku, “Pasuljijada” pasulj Gradištanac 12. oktobra, “Hajka na zlatnog vuka” 30. decembar, ”Ramska svitanja”, muzejske postavke i izložbe, likovne kolonije, sportska i ribolovačka takmičenja samo su deo bogatog kulturnog i zabavnog programa, koji boravak u Velikom Gradištu čini izuzetnim doživljajem. No, to nije sve ! Naš glavni adut je naravno – Srebrno jezero.
Uređene plaže, komforan smestaj, predivni restorani pružaju sve što je potrebno za fantastičan odmor.
Sportski ribolov, skijanje na vodi, jedrenje,vožnja kajakom ili biciklom, izazov su za poklonike aktivnog odmora. Sportski tereni za fudbal, rukomet, odbojku, košarku i tenis namenjeni su kako profesionalcima tako i rekreativcima. O prelepim setnim stazama da i ne govorimo. Ovo je ipak i suviše primamljivo, zar ne?
source: http://tovg.org/
http://www.mustapic.net/images/hotel_srebrno_jezero.jpg
Сребрно језеро је једно од најпознатијих туристичких излетишта у Србији. Има лепе пешчане плаже, хотел и камп поред језера. Језеро је заправо речни рукавац Дунава на 2 km од Великог Градишта. Захваљујући близини Београда (129 km) и осталих градова широм Србије постало је веома популарно за туристе и риболовце. Дугачко је 14 km., просечне ширине око 300 m. Некада је било рукавац Дунава, а сада је затворено двема бранама. Богато је рибом (сом, смуђ, шаран, амур...) и помиње се у Гинисовој књизи рекорда јер је из њега извађен највећи шаран, тежак око 44 kg. Услови за спортове на води су одлични. Лета 2000. на Сребрном језеру је почело одржавање првенства Југославије у скијању на води.
source: http://sr.wikipedia.org/
Немој да ме зезаш Шиво! И ја сам тамо летовала цело своје детињство, сваке године сам боравила тамо по цео август (до пре рецимо пет година). Вау!!!
:)) imam vikendicu u šumi tamo, jedva 50m od jezera. vikend naselje, 4km od hotela uzvodno :)
И мој ујак је имао тамо викендицу, на ту страну али је продао... Ја сам иначе ишла са родитељима бродићем (са кабином) и ту смо и спавали, паркирамо се тамо у оној марини на Дунаву, код бране и ту будемо месец дана...
:) šteta što je prodao, imaju sad neki nadrkani urbanistički plan i koliko sam mogla primetiti, na loše ne mož' da izađe.
uostalom, ako hoćeš opet da se doseliš, imam zemljište viška... :)
Планирали смо да ове године посетимо опет Сребрно Језеро али на кратко, јер се надам да ћемо ићи на неку туристичку туру кроз Ђердап...
Стварно ми је лепо увек било на језеру, и за њега ме везују најлепше успомене...
А најтеже ми је увек било оног дана кад треба, после месец дана проведених тамо, да се вратимо кући :)))
ah uspomene... :)
Hvala Marijana i Šivo!
Jedna od 3 preostale prašume u Evropi - Biogradska gora
http://www.montenegro.travel/scms/media.php/12857/thumbnails/G09_03biogradska_gora.jpg.657379.jpg
Nalazi se u centralnom delu planine Bjelasice, između reke Tare i Lima, a zauzima površinu od 1.600 hektara. U ovom nacionalnom parku je najatraktivnije Biogradsko jezero, čija se lepota ne može opisati rečima ili slikom.
http://www.balkanphotocontest.com/data/gallery1/4769/38640.jpg
Od 1878. godine, kada su lokalna bratstva i plemena poklonila ovo područje tadašnjem gospodaru Crne Gore - knezu Nikoli, koji je ovaj biser prirode proglasio za "knjažev zabran" – područje je pod zaštitom države.
http://www.pdbjelasnica.ba/images/durm088.jpg
Na visini od 1.100 metara, u srcu prašume, stvorilo se Biogradsko jezero, najlepše od svih ledničkih jezera u ovom nacionalnom parku.
http://poni.bd.tripod.com/sitebuildercontent/sitebuilderpictures/210.jpg
Biogradska Gora nije samo prirodno remek-delo, nego i pravi etnološki trezor. Na obodima prašume, u katunima i selima, mogu se zapaziti kolibe, vodenice, savardaci - autohtona, narodna arhitektura, kao i arheološka nalazišta. I toponimi (Sjerogoste, Kraljevo Oko, Ganovaca itd) svedoče o dugoj istoriji ovog kraja, ali i njegovoj nepromenljivosti kroz vreme. Zaista, na Biogradskoj Gori istorijsko vreme kao da ne postoji, ali zato postoji ono ciklično, koje se može pratiti po neopisivim igrama i promenama boja šume, ili po oživljavanju i ponovnom zamiranju katuna tokom godine.
http://farm1.static.flickr.com/21/31909628_1fdf4d6eef.jpg?v=0
Na obodu ovog nacionalnog parka nalazi se manastir Morača (XIII vek) sa veoma lepim i značajnim freskama iz XIII, XVI i XVIII veka i najznačajnijim (kod nas) ikonama iz XVII veka. Obilazak Biogradske gore može se početi baš odatle. Osim toga, za veće grupe turista organizovani su izleti kroz šumske ekosisteme do Biogradskog jezera (Kolašin - Kraljevo Kolo - Biogradsko jezero) uz, po želji, veslanje u drvenim camcima.
http://www.zvrk.co.yu/Mskola/umetnost/mileseva/Mileseva.jpg
http://cerna-hora.rovnou.cz/obrazky/foto_biogradska.jpg
Takođe, moguce je doći ski liftom do jednog od vrhova Bjelasice, odakle se pruža veličanstven pogled na kompletan nacionalni park (to je ruta Kolašin-Mušovica rijeka - Ski centar Jezerine). Do najviših kota i jezera (Crna Glava, Zekova glava Troglava, Pešica jezero, Siško jezero, Ursulovačka jezera) može se stići markiranim stazama. Na odredenim mestima je moguće kampovati.
http://www.nparkovi.cg.yu/start%20biogradska%20gora.jpg
Били летос у Биоградској Гори, дивно је, горе је једно десет степени хладније него у подножју :) Има одлична стаза за шетаче...
http://i65.servimg.com/u/f65/11/25/26/43/cg_11-10.jpg
http://i65.servimg.com/u/f65/11/25/26/43/cg_11-11.jpg
Naučna zagonetka - Pančićeva omorika
http://www.mtsmondo.com/slike/vesti/000/482/v48255p0.jpg
Josif Pančić je za Omoriku, kao četinar koji se razlikuje i od jele i od smrče, prvi put čuo u užičkom kraju 1855.god. Nije uspeo da je pronađe prilokom posete ovim krajevima 1861. Godine 1865.naredio je da se za potrebe Velike škole iz Zapadne Srbije dostave grane sa šišarkama svih četinara i tu su se našle i dve grane Omorike,ali nije bilo zabeleženo odakle su donete niti ko ih je poslao. Već sledeće godine krenuo je sa svojim učenicima na naučnu ekskurziju po Zapadnoj Srbiji i opet je nije pronašao iako je išao putem koji je prolazio pored prirodnih staništa Omorike.
http://www.rasadnik-strk.com/cvjetovi/PiceaOmorika(PancicevaOmorika).jpg
Pančić je ne spominje ni u svojoj knjizi Fauna kneževine Srbije ( 1874 ). Na kraju 1875.god. Josif pančić pronalazi Omoriku u Zaovinama, a pronalazak i opis je objavio na nemačkoj jeziku u članku Jedan novi četinar u Istočnim alpima, a opis biljke je napisan kako to i današnja botanika zahteva na latinskom jeziku. Odmah je počelo osporavanje u naučnim krugovima da se radi o novoj vrsti koju je Pančić nazvalo Picea omorica P., a često joj je tepao i ’’ ledena lepotica ’’. Pančić je ipak izdržao kritiku nauke i nova vrsta je dobila ime po njemu Pančićeva omorika. Pančić je uspeo da locira i neka druga prirodna staništa Omorike.
http://farm2.static.flickr.com/1106/1058245948_c98d9ca837.jpg?v=0
Karlo Maly 1934.god. otkriva najinteresantnije nalažište Pančićeve omorike na Mitrovcu ’’ Crveni potok ’’ ili ’’ Tepih livada ’’, što prestavlja jedino nalazište Omorike na tresetištu. Sva nalazišta Pančićeve omorike izdvojena su u tzv.rezervate prirode o kojima brine Zavod za zaštitu prirode Srbije u saradnji sa JP Nacionalni park Tara. Svako pojedinačno stablo Pančićeve omorike je pod zaštitom kao i prirodna staništa kao strogi rezervati prirode: Zvezda, Crveni potok, Karaula Štula, Crvene stene, Ljuti breg, Bilo i Podgorušica.
http://www.sumers.org/portal/galerija/Panos_Panciceva_Omorika.jpg
Pančićeva omorika kao ’’ živi fosil ’’ svetske flore predstavlja naučnu zagonetku ( poreklo, smanjivanje prirodne sredine samo na srednji tok reke Drine, slabost u konkurenciji sa drugim biljnim vrstama, ostljivost na negatino delovanje čoveka u prirodnim staništima, a sa druge strane jako dobro uspevanje u zagađenim urbanim uslovima ). Šumsko gazdinstvo u saradnji sa Institutom za šumarstvo iz Beograda podigao je na Jelovoj gori prvu planzažu Pančićeve omorike, kako bi se ova sve više ugrožena vrsta spasila i omogućila proizvodnja sadnica. Kanic u svom putpisu navodi da su Pančićevu omoriku Rimljani koristili zbog izdržljivosti za podupiranje rudničkih jama u Bosni.
http://www.zelenilo.com/images/proizvodi/velike/17Picea_omorika.jpg
Голубачка тврђава или Голубачки град
http://www.balkanphotocontest.com/data/gallery1/6313/83168.jpg
Golubački Grad ili Golubac je srednjevekovna tvrđava, spomenik kulture od izuzetnog značaja, nalazi se u Nacionalnom parku Đerdap, na desnoj obali Dunava, 4 km nizvodno od današnjeg naselja. Smeštena je na visokim liticama, na mestu na kom se reka sužava, na samom ulazu u Đerdapsku klisuru.
Prošlost trđave
Golubac se prvi put se pominje u ugarskim izvorima datiranim u 1335, 1337, odnosno 1342 godinu.Ne zna se kada i ko ga je podigao,ali je njegovu osnovu tj. Gornji grad podigao srpski odnosno pravoslavni velikaš o čemu svedoči i pravoslavna kapelica u sastavu 4. kule. Grad je potom proširen(na zadnji i prednji grad) tokom srpske ili mađarske vlasti, iako nije isključeno da je u startu izgrađen u ovoj veličini. Poslednju fazu u gradnji sproveli su Turci ojačavši 6,7,8 i 9. kulu i dodavši u produžetku spoljašnjeg bedema nisku artiljerijsku kulu(10.) koja je kontrolisala Dunav i štitila pristanište za šajke koje se uz nju nalazilo.
•Nalazio se u sastavu države kneza Lazara,koji je sela u okolini davao kao metohe manastirima.Odmah nakon Kosovskog boja, 1389 godine, u njega ulazi Bajazit I. Našao se u rukama Mađara koji ga 1403 godine predaju despotu Stefanu, kada je on postao ugarski vazal. Grad je trebalo, prema ugovoru iz 1426 godine, da po despotovoj smrti (Stefan umire 1427 godine), zajedno sa Beogradom, bude predat Mađarima. Međutim, komandant grada vojvoda Jeremija ga, iz nepoznatih razloga, predaje Turcima. Prema Segedinskom miru, iz 1444 godine, između Mađara i Turaka, srpska Despotovina biva obnovljena i u njen sastav ulazi i Golubac. Nakon smrti despota Đurađa 1456 godine, Turci ga osvajaju. Mađari uspevaju da ga osvoje 1481 godine, ali ga vrlo brzo napuštaju.
Od tada pa do 1867 godine, kada ga, sa još nekim gradovima u Srbiji, Turci predaju knezu Mihailu, Golubac se skoro sve vreme nalazio u njihovim rukama. Za kratko su ga držali Austrijanci(1688 - 1690) i srpski ustanici tokom Kočine krajine i Prvog srpskog ustanka.
•Mada postoje izvori koji govore da je knez Lazar,držao zemlje oko grada,ali ne i samu tvrđavu,koju je više puta,bez uspeha,ospedao.
http://www.npdjerdap.org/fotografije/rezervati_prirode/golubacka_tvrdjava_2.jpg
Шума - Ђердап
http://www.freebiking.org/Atlas/Images/djerdap2.jpg
више на:http://sr.wikipedia.org/sr-el/Голубац_(тврђава)
Ovo je jedna pomalo lična priča o mojoj omiljenoj reci. Nije toliko čuvena kao ostale prirodne lepote, ali je po mom mišljenju dovoljno lepa da se može svrstati u ovu temu.
http://img244.imageshack.us/img244/6642/rzavweb4do4.jpg
Rzav i Vrane
Ovo je priča o reci koja izvire pod Čigotom, jednim od tri vrha Zlatibora, koja prolazeći kroz planinski reljef probija svoj put ka Zapadnoj Moravi.
Postoji više reka sa ovim imenom ja pričam o onoj koja je neko vreme, osamdesetih godina imala najčistiju vodu u Evropi. I dalje je bezbedno piti rzavsku vodu, lično sam je pila i nikad mi ništa nije falilo. Rzav najbolje poznajem u okolini sela Vrane.
Vrane su karateristično, raštrkano zlatiborsko selo naseljeno ljudima bistrim i gotovo fantastično gostoljubivim. Nijma nije strano da prepešače dva kilometra strmog makadama, uzbrdo pa nizbrdo, da bi izlapelim kamperima doneli šećer za kafu. Deca su im zdrava i snažna, nesebična i poslušna. Vrane kao i mnoga sela koja Rzav oplemenjuje svojim tokom, bogata su svim prirodnim dobrima koje planina može da ponudi. Narod iz ovih sela ima veliko poštovanje prema ovoj reci, koja leti pitomo poklanja svoja bogatstva, ali sa proleća i jeseni zna podivlja i zauzvrat potopi njihove livade, pašnjake i njive. Mnoga od ovih sela kao sto su Ravni, Ljubiš i Vrane Rzavu posvećuju neki od letnjih crkvenih praznika praveći mali sabor na obalama Rzava. Ovaj praznik nije posvećen samo Rzavu već i životima koje je reka odnela nepažljivim plivačima. Meštani pamte ove nesrećne sudbine i do dvesta godina u nazad, odajući im počast paljenjem sveća. Nezgodnost menjenja nivoa vode i jačinu ove reke jednom prilikom sam osetila i na svojoj grbači ili bolje rečeno stomaku.
Bio je maj, snegovi Čigote su odavno sjurili rzavskim koritom i umireni Dunavom razblaživali Crno More po pitanju saliniteta. Izgledalo je kao da je reka završila svoje prolećno divljanje. Bistrina vode i zelen odraz drveća kao da je uveravao da je Rzav završio sa bahanalisanjem sa menjanjem nivoa vode. Kao pravi, iskusni kamperi zapakovali smo meso u hermetički kontejner i radi održavanja svežine potopili ga u reku. Da bi obezbedili svoje obroke vezali smo sve to čeličnim lancem za korenje jedne jove. Samo... prolećne kiše nisu još uvek rekle sve što su imale na umu. Par minuta pošto smo se zavili u vreće počela je kiša i mi smo bili srećni kako zbog savršenog tajminga tako i zbog idiličnog ritma koji je kiša tapkala po našem šatoru uspavljujući nas u sekundi. Ujutro, obradovani vedrim nebom i zgranuti mutnom vodom reke otkrili smo veoma poražavajuću istinu. Rzav je pokidao lanac oslobadjajući šnicle i kobasice, a nas ostavio bez ikakve hrane... Veoma neobičan smisao za humor.
Sem lepote i snage Rzav ima još jednu osobinu koja ga izvdaja. Naime temperatura vode, po mom subjektivnom mišljenju, dok se meštani kunu u lebac ne prelazi 15 stepeni celzijusa. Čak i po najvećoj letnjoj vrućini ulazak u reku predstavlja herojski čin. Rzav tome ima da zahvali reljefu i vegetaciji na obalama. Večito je u senci, zaklonjen brdima Zlatibora, a na jednom mestu pravi visoki kanjon. Na mestima gde je uspeo da izravnja brda u male ravnice obale su obrasle vrbama i raznim žbunjem tako da jednostavno nikad ne stigne da se zagreje. Sem ovih faktora hladnoći Rzava doprinose podzemni izvori( na sto metara se mogu pronaći i do četiri izvora) i brojne pritoke koje prolaze kroz isti takav teren strm, obrastao i zaklonjen. Jedna od tih pritoka je i potok Prištavica koji je dobio ime po crvenilu na koži koje izaziva duža izloženost vodi potoka. To ustvari nisu ozbiljni prištevi kad se čovek zagreje prođu.
O ovoj reci ima još mnogo da se kaže, ali ja više nemam pravih reči. Pokušala sam da objasnim osećaj koji me obuzme ranim jutrom kad ustanem i vidim bistru vodu ali jednostavno reči za to još nisam pronašla... Imam samo još par ovih fotografija one govore dovoljno...
http://img172.imageshack.us/img172/3300/rzavweb2of2.jpg
http://img502.imageshack.us/img502/2379/rzavweb1fu1.jpg
http://img172.imageshack.us/img172/7953/rzavweb3bp7.jpg